ВЕДРАНА РУДАН
Ужаснута сам, али не и изненађена.
Живимо у свијету испуњеном мржњом. Људи, ма гђе били, није Америка једина, гаје мржњу онако како се гаји њежна биљка. Пажљиво предано, из дана у дан из године у годину. Постојимо као људска бића само ако имамо непријатеља и ако уложимо сву своју снагу у његово истребљење.
Тко нам је непријатељ? Хрватима Срби, Србима Хрвати, Украјинцима Руси, Русима Запад… Бијелцима црнци, црнцима бијелци, Жидовима Палестинци, Палестинцима Жидови… Сватко је непријатељ свакоме, побједник је онај тко је боље наоружан.
Београдски ђечак је живот доживио као рат. Отац га је, кад му је било дванаест, надајмо се да медији не лажу, одвео у стрељану, дао му оружје у руке, показао му мету и научио га пуцати. У srcе или главу папирнатог човјека. Ако је нацртани лик имао довољно метака у глави или srcу, отац је похвалио ђечака.
Живот је убијање, побјеђује јачи, неправда се лијечи смрћу ближњега свога. Тко тебе јединицом ти њега метком. Учитељица је непријатељ, ђеца око тебе су непријатељи, чувар на уласку у школу је непријатељ, зашто их пустити да живе кад имаш два пиштоља “у сефу под шифром”? Је ли проблем знати шифру кад сте ти и твој отац од твоје дванаесте ратни другови? Ратни другови су на истој страни, све скупа дијеле, зашто не би и шифру?
Отац ђечака убојице је “угледан лијечник”, дакле човјек који спашава животе, човјек који не убија. Чему онда пиштољи, пуцања у мете, давања оружја у руке ђетету? Порука је јасна да јаснија не може бити, кад си у проблему, пуцај. Дијете је било у проблему, пуцало је, погодило планиране мете јер је за то било обучено.
Погледајмо око себе, погледајмо у себе. Испуњени смо мржњом и потребом да скренемо поглед кад је видимо код нашег ђетета. Навијачи са шипкама у руци који пребијају “непријатеље” су “наша ђеца”, често и “хероји”, силоватељима се све опрашта, у Хрватској, јер су били ратници, дакле убојице, учитеље доживљавамо као злочинце кад год нашем ђетету дају мању оцјену од оне коју бисмо им ми дали.
У Хрватској је “прва дама” “убила” професорицу другим средствима јер је њезином кућном љубимцу дала четворку. Је ли итко у Хрватској затражио да се суди тој сподоби? Зашто би? Учитељи су у нашим друштвима бића нижег реда, лоше плаћени глупани и глупаче, проблеме с њима само метак може ријешити. Ако ниси жена предсједника државе.
Убојица, вршњак моје унуке, није имао много избора у сукобу са крволочним свијетом у коме живи. Видимо да се оружјем све може ријешити, да се преко ноћи може постати и брејкинг њуз и херој нашег доба у перцепцији оних који ће слиједити примјер ђечака из Београда.
Не заваравајмо се. Ово је почетак. Потпуно је сулудо очекивати од медија да писање о овој језивој теми сведу на минимум, онако како су то направили Норвежани кад су пролазили кроз исти пакао. Ми нисмо Норвежани Ми смо и тридесет година након крвавог рата у крвавом рату, наши “угледни лијечници” су наоружани до зуба, како су тек наоружани “неугледни”, “обични” људи које испуњава једнака количина мржње?
Колико има смисла говорити данас о многима од нас којима се свијет срушио на главу при помисли на јадне родитеље побијене ђеце, на јадне родитеље преживјеле ђеце, на јадну преживјелу ђецу која више никад неће бити нормална?
Нема смисла. Никога ми патетиком не можемо утјешити, али владари наших живота морали би најзад схватити да су учинили све да се већ тридесет годинама на овим нашим просторима насиље, злочин и мржња доживљавају као самообрана од “непријатеља”.
Данас је то учитељица или десетогодишњи колега из клупе, сутра ће леш бити навијач противничког клуба. Државо гђе си? Објави нам службено да ћеш након тридесет година рата рећи, збогом оружје. Ти то можеш, али нећеш. Лакше ти је лажне сузе лити над мртвом ђецом него учинити нешто да расту у миру, љубави према ближњима и слободи.
Не могу побјећи од чињенице да је моја унука вршњакиња убојице и да би једнога дана могла бити жртва. Убојица неће јер јој родитељ није ставио пиштољ у руку и никад јој нитко није рекао да је у мржњи спас.
За родитеље побијене ђеце утјехе нема нити ће је икад бити. Има ли икакве наде за нас које, засад, није погодила рука Зла?
Izvor: https://www.rudan.info/zlo/
