Острашћеност забраном као важним средством моћи била је погубна.На то су, додуше у том тренутку веома ретки новинари указивали.Медју реткима је и текст Милице Ђорђевиц објављен у ревији “Српска реч”.
ЗВЕЗДОЧИТАЧИ И 12. МАРТ 2003.
Да ли је Лав познавао Близанца?
Ако је дневник “Национал” забрањен због “пласираних дезинформација”, власти би требало да се извине и откључају редакцију. А ако је забрањен због сумње да је био гласило криминалаца који су убили Зорана Ђинђића, онда га је требало забранити 12. марта у зору, док је Ђинђић још био жив. Тог дана је на последњим страницама листа најављен атентат.
Пише: Милица Ђорђевић
Покојни премијер био је рођен у знаку Лава, а у дневном хороскопу “Национала” Лавовима је 12. марта дословно стајало: “Уколико не повећате опрез, данас можете лако постати жртва недобронамерних особа које дуже време мотре на вас”. Није потребно бити теоретичар завере па се запитати колико је случајно што су тако прецизну астролошку прогнозу на дан атентата објавиле управо новине које су се бавиле везама блиских сарадника премијера са подземљем, проналазиле луксузну министарску новоградњу, најављивале сукобе у владајућим странкама, о приватизацији друштвене имовине писале као о сезонском снижењу, и уопште, стизале до података до којих други нису, обилато се служећи анонимним изворима. Јесу министри за правосуђе и рад признали “очинство” над вилама, Лабус се заиста отцепио, цепа се и ПДС, док су нови вицепремијер и бивши генерал негирали везе са сурчинским мафијашима, а потврдили пријатељства са сурчинским богаташима, али би све то могло да се тумачи како је колач подметачина и клевета мудро зачињен и понеком обландом истине. Новине су, дакле, у целини постале опасне по истрагу атентата, јер су, према тумачењима министара, стварале “психолошку климу линча” према свему и свакоме ко представља Владу Србије. Ко се у тој клими најбоље осећао? Просечни конзумент штампе, радио и ТВ програма даље не уме сам, па би у случају “Национала” морао да ускочи теоретичар завере и закључи да је подривање поверења у прву некомунистичку, реформаторску и проевропску Владу могло да одговара једино наручиоцима атентата који су месецима уназад припремали широку читалачку публику за смрт премијера, а на крају је и дрско најавили. Можда чак уз последње упозорење, јер је у наставку исте прогнозе за Лавове у “Националу” стајало и: “Ваше идеје неће наићи на одобравање окружења, стога их не форсирајте”. Или је то, или је уредништво овог листа знало шта ће се догодити али није имало храброст да дојави, па је очајнички покушавало да пошаље какво-такво упозорење.
ИСТОРИЈА ФАЛСИФИКАТА
У параноичној атмосфери која је настала после атентата, а којој најлакше подлежу они са бременитом савешћу или оптерећени синдромом “балканског шпијуна”, две националне телевизије, БК и Пинк, скинуле су хороскопе са свих презентација (укључујући интернет и телетекст), и то чим је наговештено да је премијер мртав. За сваки случај, јер одавно није тајна да су читачи звезда у Милошевићевим временима итекако коришћени у политичкој пропаганди. Другопоменута телевизија се данас нерадо сећа да је у таквим пројектима учествовала више него приљежно, али није била једина која је “видела” славну, пресрећну и доминантну Србију оном истом живљу којег су наручиоци хороскопа ратовима и санкцијама доводили до лудила и нељудског понижења. Таква пророчанства се ипак нису дубоко примала пошто их је стварност упорно игнорисала, па су се астролози све ређе јављали да величају људе из власти. Разврцао се и дугогодишњи државни пројекат “Деда Милоја” који је објављиван у жутој варијанти “најстарије новинске куће на Балкану”, а убрзо се открило да су га правила четворица новинара из зграде “Борбе”. Чак се у последњих годину-две под научну сумњу доводе и чувени Тарабићи, нарочито с обзиром да ни ДОС, док је био опозиција, није одолео да манипулише Креманским пророчанством. Прошле јесени, на београдском митингу подршке Мирољубу Лабусу, министар културе који данас забрањује “Национал” признао је јавно, са говорнице, и то оним истим демонстрантима који су две године раније митинговали за Лабусовог противника, да је Тарабићево пророчанство о “спаситељу из Коштунића” – фалсификовао: мало он, а много више драмски писац који је и аутор министрове главне позоришне представе!
Најпримитивнији, али и најупорнији видови такве пропаганде били су дневни хороскопи у штампи и у ТВ програмима. Током девет дугих година протеста и демонстрација на дан сваког догађаја за који се процењивало да би могао да пољуља власт, у режимској штампи су објављивана и наменска звездочитања. Потенцијални демонстранти су одвраћани од изласка на улице тако што је свим знаковима одреда, на разне немаштовите начине, саветовано да не излазе из куће, или да оду, али што даље, у неку благотворну пустолину. Пред крај деведесетих и нережимски листови су се дозвали памети, па је у дане опозиционих митинга настајао урнебесни раскорак између позиционих и опозиционих хороскопа. У првима се неком знаку саветовало да седи код куће, више дружи са породицом, избегава саобраћајне несреће и неуспехе у реализацији екстремних и смелих идеја, док је у хороскопима опозиционих гласила истом знаку баш куцнуо час да се дигне у активну одбрану сопствене будућности, по могућству на отвореном градском простору.
ЗВЕЗДЕ У СЛУЖБИ ИСТРАГЕ
Уколико би данас нека информативна кућа према линији намере требало да се нађе под лупом закона, пре “Национала” су морале да се размотре “Вечерње новости”. Тамо је оног кобног 12. марта за Лавове стајало ово: “Растрзани сте између захтева једног Близанца и једне Водолије. Немате потребе да сумњате у свој суд о другима. Ваш систем вредности је доведен у питање, јер околина сматра да треба да утиче на ваше мишљење”. До закључења броја ни са једног званичног места није стигао конкретан одговор зашто је убијен Зоран Ђинђић, па је на снази неколико полузваничних верзија. Према једној, Хаг је ставио премијера Србије у процеп тако што га је натерао на дефинитивни обрачун са ратним злочинцима који су још увек под заштитом полицијских и мафијашких структура, и то га је стајало живота. У светлу тих тумачења, хороскоп “Вечерњих новости” није смео да се занемари. Главна тужитељица Хашког трибунала је рођена 7. фебруара, управо у знаку Водолије, али се још не зна ко стоји на другој страни, ко је тајанствени Близанац. Према хороскопу, то може бити само неко из земље, јер се наводи “окружење” или “околина”, а пошто је полиција известила да су премијера убили криминалци из земунског клана, логично би било да је то неко од тројице првооптужених. Али није, јер у том знаку нису рођени ни Душан Спасојевић ни Миле Луковић Кум, а камоли Легија – његов знак су Рибе (15. март). Рибама је, иначе, “Национал” за 12. март прогнозирао “период у коме ћете моћи у потпуности да реализујете своје идеје само ако сачувате присебност и упорност. Разговором можете постићи највеће резултате у преподневним сатима”.
Лавовима се, међутим, тог дана црно писало у свим београдским издањима. Судећи по планетарном распореду, сви су се сложили да су Лавови морали да оду на боловање уместо на посао. Лист “Данас” им је, на пример, давао двојку за “лошу форму” и саветовао: “За битније подухвате сачекајте повољније време”, а према “Блицу”, Лавови су “изузетно уморни”, “па отуд и ваше нерасположење које ће се превасходно сломити на партнеру. Ни на послу се не осећате најбоље”. Према “Политици”, опет, “оштар и непосредан наступ удаљава вас од сарадника и лако изазивате њихово незадовољство. Последице честих стресова могу бити врло опасне”. “Глас јавности” је упозоравао: “Чувајте здравље које је угрожено… Нема разлога за панику. Пошто немате храбрости да дотичној особи ставите до знања да вас остави на миру” (мисао недовршена). Према другој полузваничној верзији о мотивима атентата на премијера, која је допуна првој, Зоран Ђинђић је спремао пролећно чишћење Србије од криминала, али је чекао да преузме контролу над војском, што је, иначе, било питање дана. Круг потенцијалних Близанаца из “Вечерњих новости” би се у том случају могао проширити, и то тако да се не односи само на земунски клан него и на групу правих или лажних сарадника Зорана Ђинђића, па чак и на људе који су се нашли на истој линији са Карлом дел Понте у жељи да се земунски клан истреби. Заједничко у свим набројаним прогнозама и јесте сукоб Лава са неким блиским сарадником, који се тих дана окренуо против њега, а различито то што му се супротстављао или зато што је Лав хтео у акцију, или зато што је – оклевао. Када се хороскоп за Лава примени на конкретну особу која је рођена у том знаку, потом примене и сасвим званичне информације, испоставља се да је премијера могао да притиска било ко из његове Владе, странке, па чак и пријатељи “из Раја и Пакла”, како је Ђинђић својевремено објаснио због чега је морао да користи услуге Легије и сурчинских криминалаца у време демонстрација против Милошевића. У једној од те две групе пријатеља је и богати Сурчинац, који је на сахрани носио ковчег, и који живи у месту у коме се налази седиште сурчинског клана. Тај клан је према тврђењима недељника који је ових дана добио стенограм полицијског прислушкивања Душана Спасојевића, највећи непријатељ земунском, одакле потичу атентатори.
НОВИНЕ КАО ХОРОСКОП
Током недавно уведног ванредног стања почело се са забрањивањем штампе према мерилима која се, како ствари стоје, утврђују у ходу. Пошто се испоставља да су објављивали “опасне” хороскопе, београдски дневници су још и добро прошли, јер су могли да буду забрањени као недељник “Идентитет”. Његове текстове су власти након атентата решиле да протумаче као хороскоп. Наиме, када је “Идентитет” 11. марта објавио текст “Ђинђић мета слободног стрелца, хашки Срби наручили атентат”, нико се није узрујавао. Тек после смрти премијера текст је доведен у везу са организаторима атентата, Спасојевићем и Легијом, иако је још пре неколико месеци сурчински богаташ Љубиша Буха Чуме тврдио да су управо ова двојица власници листа. Легија је, међутим, у то време био Михајловићев “господин”, а Спасојевић “бизнисмен” са “тржним центром” у Шилеровој и поред тога што су имали досијее дугачке ко рука, укључујући ту и отворени судски предмет атентата на Вука Драшковића. Штавише, нико није послат да затвара, и то не новине него Легију, када је у ексклузивном интервјуу “Идентитету” коментарисао побуну “црвених беретки” крајем 2001, и ноншалантно поручио да су његови (бивши) војници могли да заузму и зграду Владе, само да су хтели! Када је 12. марта пала крв, један текст је био довољан за акцију, али је, наравно, тада могла да страда само редакција. Да ли је и “Национал” имао некакве опасне везе остало је потпуно нејасно, јер су га Министарство културе и информисања и полиција забранили тек узгред за то, а много више због “непоштовања правила понашања” током ванредног стања. Забрана медија се своди, како је рекао нови вицепремијер, на ускраћивање могућности “спекулација, позивања на незваничне изворе или пласираних дезинформација”.
Уколико је тако, онда би власти требало да се извине “Националу” и откључају му редакцију, јер је у свом хороскопу од 12. марта дословно и благовремено послао упозорење! Друга је ствар да ли неко верује или не верује, чита или не чита, и ту заправо лежи прави проблем: лична је ствар медијских конзумената како ће прихватити информације које су им предочене. Диригенти ванредног стања уопште нису објаснили како, рецимо, текстови у новинама могу угрозити истрагу, као што се тврди, а нарочито у околностима када су дозвољени извори толико штури, да не одговарају ни на основно питање – зашто је Србија остала без првог човека у држави? И, што је још важније, зашто то није спречено овако великом полицијском акцијом већ после првог атентата. Проблем “пласираних дезинформација” такође је могло да се регулише раније, у оквиру чишћења правосудног система које се тек сада обавља, и које и само подсећа на преки суд. Уместо одговарајуће законске регулативе, сада је скрпљена нека анонимна група у Министарству културе која чита, слуша, гледа и – одлучује шта је истина. До сада су поред два листа забрањене једна РТВ станица, и дистрибуција подгоричког недељника “Дан” у Србији. Прави разлог забране би могао да се утврди тек на основу овог последњег случаја, јер се лист по природи свог политичког опредељења (СНП) и раније повремено обрушавао на министре из србијанске Владе. Тешко је поверовати да би после забране “Национала” читаоци у Србији одмах навалили да купују “Дан”, али је врло могуће да би овдашња штампа, у жељи да избегне униформисаност коју су јој наметнуле званичне информације, преносила текстове из Подгорице.
ПРАВИЛА КО ЛУТРИЈА
Због “интереса истраге”, полицијског израза иза којег се ових дана непрестано заклањају званичници, до сада није објашњено ни на чему су се то спотакли забрањени медији и тако прекшили правила ванредног стања. Пошто је у једној реченици поручено само шта сме, а не и шта не сме, у медијима је врло брзо развијен драстични облик аутоцензуре како би се покриле све евентуалије (лист се може забранити и због једне богохулне реченице). Тиме су “јасна правила” ванредног стања сведена на чисту лутрију: медији већ избегавају да објављују и оно што је истина, у страху да их и због истине неко не забрани! Примера ради, сви су јавили да је ухапшен бизнисмен Никола Сандуловић, објавили његову радну биографију која, иначе, обилује позивањима на незваничне изворе, чак и усликали његову полуоријенталну палату у центру Београда, али су сви до једног “заборавили” да помену да је Сандуловић до пре нешто мање од две године био шеф обезеђења председника Демократске странке, Зорана Ђинђића. Тако је забрањивањем медија, превасходно штампе, постигнут контраефекат, у коме ће усменим путем оваква информација наћи пут до много више ушију него што је нормално, и у њима одјекнути десет пута јаче. Вреди ли онда говорито о дезинформацијама, које се увек јављају када су веродостојне информације ускраћене?
Нема сумње да ће се у атмосфери коју све већи број угледних социолога, правника, новинара па и политичара опрезно пореди са диктатуром, већ наћи неки инквизитор и за остале малобројне редакције које су се бавиле критиком рада и понашања људи у државној управи. Тако би и “Српска реч” могла да се нађе под оном истом глувом, ћоравом и осветољубивом метлом која користи прилику да завитла по Србији, и да при том глатко поништи околност да је “Српска реч” радила, и то много више него сви остали “правоверни” медији, на томе да Шиптар и Легија заврше иза браве. Хапшење Ђинђићевих убица био би истовремено и тријумф трогодишњих напора редакције да се што боље расветле атентати на Вука Драшковића у Србији и Црној Гори, и ти напори су били већи него критика Владе премијера Ђинђића. А смрт премијера једноставно није довољна да би његове наследнике преко ноћи учинила безгрешнима, а камоли дораслима да одговоре на највећи изазов пред којим су се нашли у својим политичким каријерама.