Jedna od najvećih zabluda koja ljude dovodi u priliku da negativno komentarišu crkvene ljude, pa i sveštenstvo, jeste stav da je u Crkvi sve idealno, harmonično, da je život u Crkvi, bezmalo, život u raju. Ali, stvarnost je potpuno drugačija. Jedan od „frontova“ na kojem se ispoljava sva tragika života u Crkvi jesu i brakovi i porodice.
U celini, hrišćanske porodice naravno, su stabilnije nego necrkvene porodice. Imamo među parohijanima razvode – što je redak fenomen, iako u Sretenjski manastir dolazi oko hiljadu ljudi, i u velikoj meri su to mladi ljudi i ljudi srednjih godina. Ipak, moramo priznati da broj razvoda među pravoslavcima raste. Bez obzira koliko mi bilo gorko to da priznam, razvodi se dešavaju u poslednje vreme, čak i u svešteničkim porodicama. Moglo bi se reći da su hrišćanski brakovi sve manjkaviji i problematičniji. Zašto se ovo dešava? Zašto se raspadaju brakovi hrišćana?
Prvi i opšti uzrok – uživanje u svim čarima života. Vulgarni cilj hedonista – „uzeti sve od života“, to je, ako ne glavni, onda u velikoj meri određujući razlog, isto je i među crkvenim ljudima. Postajemo sve više i više sebični. Ovo je svakako važno i za nas, za sveštenstvo.
Drugi razlog: pravoslavci, o kojima sad i govorimo, jednostavno nisu naučili šta je hrišćanski brak. I primeri srećnih, dugoročnih, u visokom smislu odgovornih supružnika u braku su retki. Ali suprotnih primera – bespomoćnosti samih supružnika, rođaka, ispovednika pred raspadom porodica – ima koliko hoćete. Na kraju, razvod, kao obična varijanta bežanja od porodične krize, postaje prihvatljivo rešenje. Razvod možda nije poželjan ishod, ali se doživljava kao realna varijanta čak i za mlade ljude, koji su tek počeli da razmatraju brak.
Srećne, jake hrišćanske porodice naših roditelja i prijatelja same po sebi treba da nauče adolescente porodičnom životu, i predstavljaju vredne primere za učenje i podražavanje. Svaki od tih brakova, posebno danas, zaista je naša zajednička crkvena imovina. Nije ni potrebno komentarisati to što deca uče na primerima većine trenutnih disfunkcionalnih porodica.
Postoje gorki primeri pravoslavaca koji zapravo žive sa dve porodice. Ovde moramo pomenuti još jedan razlog koji doprinosi hlađenju duhovnog života, a posebno kolapsu hrišćanskih brakova. Radi se o lažnom odnosu prema ispovedi. Mnogi ljudi u crkvi danas su uvereni da će im sve biti oprošteno, ma šta da učine. Čak i činivši smrtni greh, čovek je unapred siguran: Otac će sve oprostiti i greh će nestati. Postoji u stvari distorzija samih temelja duhovnog života: mekoću sveštenika čovek doživljava kao ohrabrenje za greh.
Hrišćanin mora da se pokaje
Danas često govore da su epitimije, izopštenje od Svetog Pričešća, neefikasne i bespotrebne čak i kada se radi o ocrkovljenim ljudima. Ja se ne slažem sa tim. Epitimija je potrebna u duhovnom životu. Na tome je, uzgred, insistirao još i patrijarh Pimen – on je pre više od trideset godina pozvao sveštenike da ne budu kao oni koje su u staroj Rusiji nazivali „potakovnicima“ – sveštenicima koji su svojom lažnom snishodljivošću bili popustljivi prema grehu.
U psaltiru, car David nas upozorava Svetim Duhom: „Gospod će polomiti kosti čoveku koji voli da uživa.“ Sveštenik neprimetno može da se pretvoriti u čoveka koji voli da ugađa drugima. Ovo, naravno, ne znači da treba da budemo kruti rigoristi: korak napred – može, korak nazad – metak. Pogotovo se to tiče sfere porodičnih odnosa, koja je možda najdelikatnija i najsuptilnija tema u pastirskoj praksi, što zahteva mudrost, vreme i brigu. Ipak, u drugu krajnost ne treba upadati.
Hrišćanin mora da se kaje i popravlja, umesto da prosto prolazi kroz formalnost anuliranja svojih grehova. Zarad dobrobiti pokajnika, posle ozbiljnog duhovnog prestupa kao neminovna posledica treba da sledi kazna. I to nije ozloglašeni „legalistički“ pristup. Podsetimo se šta znači slovenska reč „kazna“. Ne prevodi se kao „grdnja‟ već kao „učenje“. Dakle, takvom poukom, naravno u nekim slučajevima to može biti i potpuno pomilovanje u istom trenutku, ukoliko sveštenik odgovorno vidi u tom svom pastirskom rešenju korist za hrišćana.
Roditelji ne znaju kako njihova deca žive
Još jedan novi problem u izgradnji porodičnog života – za mene, priznajem, neočekivani – ali možda najviše podmukli: roditelji ne znaju kako njihova deca žive. I, shodno tome, ne mogu na vreme da utiču na njih. I to nije samo dežurna briga. Pre nekoliko godina, dok sam radio u programu za borbu protiv konzumiranja alkohola od strane dece i tinejdžera, dosta sam komunicirao sa učenicima iz srednjih i starijih razreda. Tada sam jasno shvatio da roditelji u doslovnom smislu, nemaju pojma čime se bave njihova deca.
U kontekstu trenutnog razgovora o porodici, ostaviću po strani čak i to da naizgled sasvim imućna devojka, kćer istih takvih roditelja, može skoro svaki dan bezbrižno, a da mama i tata ne primete, pije alkoholne koktele, pivo i vino (!): Roditeljima nije stalo do dece. Formalno dete ide u školu, kod privatnog učitelja, na razne sekcije, a načina da se sakrije miris alkohola ima na pretek. Mnogobrojnost ovog fenomena je vidljiva, jer prema podacima Rospotrebnadzora od pre četiri godine u Rusiji je na dnevnom nivou konzumiralo alkohol 33% dečaka i 20% devojčica, počevši od starosti od trinaest godina.
Što se tiče naše teme – pitanja braka i posebno budućnosti braka, moramo da kažemo da mnoga deca počinju da žive „odraslim“ životom sa trinaest ili četrnaest godina, uz potpuno i blaženo neznanje roditelja. Nažalost, ovo nije preterivanje. Statistika o ovome prilično puno govori. Kao i to da deca u 4. razredu srednje škole menjaju mnogo partnera, što je prosto zastrašujuća konstatacija. Medicinski specijalisti pojašnjavaju da u ovom slučaju pod rečju „mnogo“ ne misle na jednocifrene, već na dvocifrene brojke.
Kao rezultat toga, ovi mladi muškarci i žene jednostavno nisu u stanju da stvore porodicu. I eto, dolazi kod sveštenika na ispovest, recimo, mlada žena i jeca od sopstvene bespomoćnosti: „Volim svog muža, ali ja ne mogu da budem samo sa njim!“ Navika, stečena u tinejdžerskom dobu, a vezana za psihu i fiziologiju izuzetno se teško prevazilazi. „Zle navike gore su od demona“, – upozorio nas jedan od drevnih otaca.
Porodična sreća je raznolika
Čini se da je Sveti Ignjatije Brjančaninov (a to je sredina XIX veka), gorko sećao što su se za godinu dana u Crnomorskoj eparhiji desila dva razvoda. Imajući u vidu da je to strašan pad hrišćanskih morala, svetitelj je podsetio da je to iznenadilo čak i episkope, koji za vreme svog dugoročnog upravljanja nisu nikada videli razvod. Danas, prema statistici, 80% mladih porodica razvodi se u prvih pet godina nakon sklapanja braka.
Naravno, to ne znači da su ranije sve porodice bile potpuno srećne. Ali ljudi koji su živeli dugo u braku, shvatili su da je bračna sreća različita: postoji „mlada“ sreća i sreća strpljenja i dugoročnosti, u najvišem smislu te reči – jedinog života.
Razvod je odnedavno sistematična pojava. A da ne pominjemo predrevolucionarno vreme. Tada nisu postojala širom otvorena vrata razvoda, koji je uvek pri ruci. Uopšte je pravoslavcima pričinjavalo jako veliki psihološki napor da se odluče na uništenje braka.
Danas je neophodno tražiti crkvene načine da se reši ovaj problem – da se pripreme ljudi za brak, da se porodicama pomogne da se ne raspadnu, duhovno se odupirati sebičnosti, hedonizmu, popustljivosti i ravnodušnosti prema grehu, i da episkopi i sveštenici razmisle kako da podele pastirsko iskustvo, baš kao što se to sistematski i obavezno radi u medicini.
Ne očajavajmo!
A ipak, hvala Bogu, većina naših mladih parohijana i studenata sa Bogoslovije su iznenađujuće čisti mladići! Sve u svemu, i roditelji i mi smo u stanju da im prenesemo ideju čistoće pre braka, kao i o pravoslavnom braku kao sveobuhvatnom i odgovornom radosnom događaju koji otkriva mnogo, posebno u duhovnom životu hrišćanina.
Nedavno kod nas u bogosloviji, mesec i po dana pre božićnog posta, jedan učenik je došao po blagoslov Njegove Svetosti Patrijarha na rukopoloženje u đakonstvo. Ovaj mladić se oženio pre samo nedelju dana, i on i njegova supruga su jedan izuzetno lep, srećan i zaljubljen par.
Pošto nakon rukopoloženja, đakon mora da služi liturgiju svakodnevno tokom četrdeset dana (a to je vreme strogog posta), pa ga potom očekuje i četrdeset dana božićnog posta, ja sam predložio mladiću da malo odložimo njegovo rukopoloženje. Ali on je odmah počeo ponizno i iskreno da me moli da ga svejedno odmah rukopoložim i još mi je rekao da mu je služba u Prestolu Božijem najdraži san, koji ni na jedan način ne predstavlja prepreku njegovom novom bračnom životu. Takvi svetli i lepi primeri istinske čistoće života današnjih mladih hrišćana, srećom, nisu retkost. Nemojmo očajavati!
Arhimandrit Tihon (Ševkunov)
IZVOR: https://prijateljboziji.com
Preuzeto sa:https://naukaikultura.com/zasto-se-raspadaju-brakovi-hriscana/
