ZAŠTO ANDRIĆGRAD I TURISTIČKI PROCVAT VIŠEGRADA TOLIKO SMETAJU BOŠNJAČKIM NACIONALISTIMA!?

Piše: dipl. sociolog Igor Mitić, Beograd

Gotovo svako pozitivno dešavanje koje se odigra u Republici Srpskoj, političko Sarajevo uz podršku svojih medija dočeka “na nož” pokušavajući sve to da izloži podsmehu, da obesmisli, pokvari ili u najboljem slučaju ignoriše. Tako se na meti napada više puta našao i Višegrad, impresivni grad smešten u kotlini reke Drine, na samom istoku Bosne i Hercegovine. Iako je i ove godine turistička sezona u Višegradu oborila sve rekorde i zabeležila enormnu posećenost, to za Sarajevo nije bila vest od velike važnosti.

Nesumnjivo, Višegrad predstavlja jedno od najposećenijih mesta kako u samoj Republici Srpskoj tako i na prostoru čitavog Balkana.  Iz godine u godinu, sve više ljudi iz čitavog sveta dolazi da poseti ovaj veličanstveni gradić na Drini sa željom da se upoznaju sa mnogobrojnim lepotama i znamenitostima koje ovo mesto pruža. Sve osobenosti Višegrada, prvenstveno njegove prirodne ali i kulturne i društveno-istorijske specifičnosti privlače turiste iz različitih krajeva sveta a utisci koje ljudi nose odavde su maksimalno pozitivni. Zaštitni znak Višegrada i čitavog Podrinja je daleko čuveni Andrićgrad, inače turistički, kulturni, administrativni i edukativni kompleks smešten na poluostrvu između reka Drine i Rzava. 

Sa pravom se Višegrad već dugi niz godina naziva “prestonicom turizma” o čemu najbolje govori podatak da je ovo mesto samo tokom prošle godine posetilo više od četiri stotine hiljada ljudi! Svim posetiocima ovog mesta omogućeno je tako da uživaju u šetnji Višegradskom ćuprijom na Drini, inače zadužbini velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića koje je remek delo tadašnjeg graditeljstva. Most je jedan od najznačajnijih nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine, a u julu 2007. godine upisan je u UNESKO listu svetske kulturne baštine.

Turisti i putnici-namernici imaju priliku i da krstare rekom Drinom istovremeno uživajući u netaknutoj prirodi i predivnim, fascinantnim predelima ovog kraja. Tu je i veliki broj verskih objekata a svaka od pravoslavnih svetinja nosi svoju zasebnu priču koja svedoči o istorijskim dešavanjima u ovome gradu i okolini.

ANDRIĆGRAD – GRAD OD KAMENA I MESTO VREDNO DIVLJENJA

Kako je već spomenuto, najveću pažnju svih posetilaca nesumnjivo privlači nadaleko čuveni Andrićgrad. Kompleksom inače upravlja preduzeće čiji su vlasnici proslavljeni i istaknuti srpski reditelj, književnik i scenarista Emir Kusturica i opština Višegrad zajedno sa Vladom Republike Srpske. Andrićgrad je zapravo nastao kao ideja prof. Kusturice o kamenom srednjovekovnom gradu a mesto je obogaćeno različitim sadržajima kulturnog, naučnog, obrazovnog i turističkog karaktera. Sam kompleks zapravo je vizija toga kako bi Višegrad izgledao da ga nisu zaobišli renesansa i ostali istorijski periodi. U arhitektonskom pogledu sam grad je zapravo mešavina različitih epoha i stilova koji su se smenjivali kroz istoriju ovog područija: vizantijski stil, otomanski period, renesansa, klasicizam. Tokom šetnje kroz glavnu ulicu-korzo posetioci se faktički mogu vratiti u prošlost budući da “ona praktično spaja dva perioda – fragmente renesanse sa otomanskim periodom i Vizantijom”. Tako se među mnogobrojnim objektima kulture mogu videti Renesansno pozorište sa ukupno 350 mesta, zatim Crkva Svetog Cara Lazara i svih srpskih mučenika, koja zapravo predstavlja modifikovanu repliku srednjovekovnog manastira Visoki Dečani. Tu su takođe i Multipleks sa tri bioskopske dvorane, zatim mnogobrojne galerije a među obrazovnim i naučnim objektima svakako se izdvaja i sve popularniji Institut Ive Andrića sa centrom za slavistiku. Od administrativnih objekata izdvajaju se Gradska kuća (opština) i Upravna zgrada HE Višegrad a grad krase još i hotel, dva hostela, te čuveni Vizantijski dvor, knjižara, banka, restoran, kafei, poslastičarnica, pivnica…

Za Andrićgrad turisti kažu da oplemenjuje dušu i ispunjava smirenošću. Ono što je takođe zanimljivo jeste da je 2016. godine ovde otvorena i Akademija umetnosti za školovanje glumaca, reditelja, i ostalih srodnih zanimanja. Da vrsni graditelji nemaju nameru da stanu u realizaciji svojih genijalnih ideja svedoči nam i najava da će Andrićgrad, u budućnosti biti obogaćen brojnim kulturnim sadržajima, ali i značajnim infrastrukturnim projektima poput “najboljeg akva parka u Evropi”, zatim Fakulteta za turizam, hotela sa pet zvezdica ali i jedinom termalnom rivijerom u ovom delu Evrope.

ODRŽAVANJE TENZIJA KAO JEDINA POLITIKA SARAJEVA?!

Nezadovoljni prosperitetom Republike Srpske i njenih gradova, pojedine grupacije iz drugog entiteta pokušale su u više navrata da pokvare turističku sezonu u Višegradu i neosnovanim optužbama, lažima i obmanama bace mrlju na višedesenijski rad i trud njegovih građana. Reč je svakako o grupama bošnjačkih ekstrema, tačnije o ljudima koji, čini se, nemaju pametnijeg posla od laganja, izmišljanja, podmetanja te širenja i raspirivanja među-etničke mržnje. Višegradski Srbi ističu da ti ljudi deluju i individualno ali i u okviru nekakvih organizacija i udruženja a ono što im je svima zajedničko jeste činjenica da se njima diriguje iz Sarajeva i to od strane najviših političkih zvaničnika. Kako lokalni Srbi ističu, ti bošnjački krugovi imaju razrađene planove prema kojima deluju a koji obavezno obuhvataju iscenirane napade na bošnjačke povratnike sve sa ciljem da se prodube sukobi i pojačaju među-etničke tenzije. Andrićgrad je toliko puta bio meta napada od strane ovih niskoobrazovanih ljudi, koji su na brojne načine pokušali da diskredituju lik i delo čuvenog i svetski priznatog umetnika Emira Kusturice ali i svih Višegrađana koji su učestvovali u izgradnji ovog kompleksa. U svojim nečasnim namerama otišli su toliko daleko da su javnosti plasirali priču da je na mestu ovog kompleksa tokom 1992. bilo “mučilište za Bošnjake” da bi vrlo brzo bilo utvrđeno da se radi o još jednoj bezočnoj laži i podvali. Bošnjački nacionalisti posebno su osetljivi na turistički potencijal Višegrada koji često nazivaju  “nastavkom širenja srpske hegemonije”. 

I dok se normalni ljudi u Republici Srpskoj iskreno i od srca raduju pozitivnim vestima pozdravljajući procvat turizma i napredak ove lokalne zajednice, nažalost imamo i taj drugi deo populacije koje sve to prilično pogađa, nervira i frustrira. Reč je o ljudima iz političkog Sarajeva, kako bošnjačkim političarima tako i običnim ljudima, Bošnjacima, nacionalistima ekstremnih uvrenja, u čijim glavama nažalost i dalje žive pogubne ideje o nekakvoj “čistoj islamskoj Bosni i Hercegovini bez Srba i Hrvata, o čistoj muslimanskoj državi, o etnički čistom bošnjačkom gradu Višegradu…” zbog kojih je i izbio nesretni građanski rat 1992. godine. Ovi večito nezadovoljni ljudi ne daju šansu Bosni i Hercegovini da živi i funkcioniše već svojim isceniranim incidentima te večitim napadima guše i zadnju nadu da je zajednički život u toj državi moguć. Trn u oku  su im i Andrićgrad i sve ono što je Emir Kusturica postigao.

SRBI I NJIHOVA TRADICIJA NEPOŽELJNI U BOSNI I HERCEGOVINI ?!

Lokalni Srbi ističu da glavni razlozi takvog ponašanja leže u činjenici što sve veći broj turista želi da se upozna sa istorijom i kulturom Višegrada i Podrinja kojima je upravo srpski narod nesumnjivo vekovima unazad dao veliki doprinos. Srpsko stanovništvo Višegrada ističe da bošnjačkim nacionalistima smeta sve što je srpsko i pravoslavno pa su im danas glavni neprijatelji upravo najveći umetnici, genijalci i svetski priznati umovi koji su obeležili istoriju ovih prostora. Iako su Srbi kroz istoriju dali veliki udeo u stvaranju Bosne i Hercegovine i iza sebe ostavili velika ostvarenja vredna divljenja iz oblasti kulture, arhitekture, prosvete, umetnosti naš narod se neopravdano pokušava proglasiti “agresorskim”. Tako se bošnjačkoj omladini kroz sredstva informisanja još od najranijeg uzrasta pokušava usaditi teza da su “Srbi u Višegrad i Podrinje došli 1992. godine na tenkovima” iako je naš narod vekovima živeo i bio prisutan na ovim prostorima o čemu svedoče mnogobrojne pravoslavne i kulturno-istorijske građevine koje datiraju još iz najranijih vremena. 

BURNA PROŠLOST VIŠEGRADA

Zbog svog povoljnog geografskog, strateškog i ekonomskog položaja Višegrad je imao burnu istoriju i nebrojano puta bio meta mnogih osvajača. Prvi i Drugi svetski rat su ostavili grad u ruševinama. Većina objekata je bila teško oštećena, uključujući i višegradsku ćupriju. Podsećamo, Višegrad je kao i čitavo gornje Podrinje, bio teritorijalna aspiracija ideologa i protagonista projekta “čiste muslimanske Bosne i Hercegovine” još tokom perioda osmanske vladavine, a pod istom idejom tokom Drugog svetskog rata (1941-1945) su počinjeni mnogobrojni zločini nad srpskim stanovništvom. U mestu Stari Brod u Višegradu podignut je spomen-kompleks u znak sećanja na zločin, genocid koji se desio u proleće 1942, kada je na ovom području ubijeno preko 6.000 Srba.

Odgovor na pitanje zašto bošnjačkim nacionalistima toliko smeta turistički razvoj Višegrada može se pronaći u ne tako davnoj prošlosti. Pre samo 31-u godinu Višegrad ali i čitavo Gornje Podrinje bili su pogođeni teškim ratnim sukobima a muslimanska-bošnjačka vojska, takozvana “Armija BiH” počinila je teške ratne zločine nad srpskim stanovništvom. Rat u Višegradu i Gornjem Podrinju započeo je u januaru 1992. godine a lokalni Srbi ističu da su bošnjački- muslimanski nacionalisti već 1991. godine započeli sa svojim terorom nad srpskim stanovništvom kada veliki broj ljudi počinje da dobija otkaze i biva izložen progonu, te verbalnim i fizičkim napadima samo i isključivo zbog svog imena, zbog nacionalne pripadnosti pa i veroispovesti. Prvi zločin počinjen je 12. januara 1992. u višegradskom selu Bijela, pre zvaničnog početka rata, gde je “pala” prva srpska žrtva a napadi su nastavljeni pojačanim intenzitetom tokom proleća, leta i jeseni iste godine. Sa mape su zbrisana brojna srpska sela i zaseoci u opštini Višegrad, popaljeno je stotine kuća i društvenih objekata, ubijeno je mnogo civila, među kojima i veliki broj dece, žena i starijih osoba.  Kao najtragičniji datum pamti se 1. avgust 1992. kada je napadnuto i spaljeno srpsko selo Jelašci. Tada je likvidirano više od trećine ovog usamljenog pitomog mesta, a život je izgubilo čak petoro članova vredne i skromne, čestite porodice Jeličić, među kojima je bilo i dvoje dece od 8 i 10 godina. Na čitavom prostoru gornjeg Podrinja stradalo je preko dve hiljade i šest stotina Srba, mahom civila i to najviše tokom prve ratne godine.

Zaista, teško bi bilo pomisliti da bi oni koji su 1992. porušili spomen-bistu slavnog nobelovca Ive Andrića, koji su palili višegradska sela, progonili narod, razarali pravoslavne crkve i hramove, granatirali predivnu varoš na Drini pa čak i pokušali da miniraju branu, danas mogli uživati u obnovi istog tog grada i njegovom procvatu. Ideja bošnjačkih nacionalista tog proleća i leta 1992. bila je da osvoje i stave pod svoju kontrolu Višegrad a srpsko stanovništvo porobe i “trajno očiste”. Jednim delom su u svojim namerama i uspeli o čemu nam govore mnogobrojne civilne žrtve ali i ostaci spaljenih srpskih kuća koje i danas nemo svedoče o užasima rata. 

Jelašci, Klisura, Adrovići, Bursići, Ćaćice, Kočarim, Paljevine, Donja Lijeska, Stražbenice samo su neka od popaljenih, razorenih i opljačkanih višegradskih srpskih sela koja su stradala tokom poslednjeg rata u napadima muslimanske vojske. 

Treba spomenuti da su 1. jula 1991. (dakle pre izbijanja ratnih sukoba) bošnjački vandali i ekstremi porušili bistu slavnog nobelovca Ive Andrića. Ovaj neljudski čin izvršila je grupa priprostih i neukih ljudi koji su se tog dana okupili. Uz brojne poruke mržnje usmerene protiv srpskog naroda i uopšte pravoslavlja, okupljeni demonstranti su zapalili jednu zastavu i simbolično porušili bistu svetski priznatog književnika koji je proslavio čitavu Jugoslaviju po svetu. I dok se slavnim nobelovcem i njegovim delima ponosio (a i danas se ponosi) učen svet, dok su se njegova dela prevodila na strane jezike u gradovima širom zemljine kugle, pojedinci  koji nikada nisu ni otvorili neku ozbiljniju literaturu, oskrnavili su spomenik posvećen velikom Andriću. Ograničeni u svojoj mržnji, ti (ne)ljudi su u Ivi Andriću videli samo “jednog običnog Srbina”! Tako su ga i pogrdno nazivali “četnikom, vlahom, agresorom” pa čak i “ustašom” budući da je Andrić rođen u većinski hrvatskom selu Dolac kod Travnika. Za njih je bilo nedopustivo da bilo šta što podseća na srpstvo gravitira u Višegradu. Želeli su taj grad samo za sebe i baš po takvim principima su i postupali.

Spomenik je srušio izvesni Šabanović i to sa naoružanom grupom pristalica. Šabanović je udarcem macolom odvalio otisak glave i jedan komad mermera na spomeniku, koje je bacio u reku Drinu, a zatim oborio spomenik, dok su ostali obezbeđivali mesto događaja. Neljudski čin je pozdravljen aplauzom i kricima okupljene i mahom neobrazovane mase. Originalni Andrićev spomenik, rad poznatog Sarajevskog vajara Ljupka Antunovića, podignut je inače u sklopu kulturne manifestacije Višegradska staza. Spomenik je obnovio isti autor 1994. godine za vreme primirja. Centar varoši Višegrada bio je tokom trajanja rata izložen snažnim artiljerijskim i pešadijskim napadima muslimanske vojske pri čemu je pričinjena veća materijalna šteta. Više puta je postojala mogućnost da i slavna Višegradska ćuprija bude razorena granatama ali je zahvaljujući hrabrosti Vojske Republike Srpske takav vandalski scenario sprečen a grad uspešno odbranjen. 

NESLOGA OKO ISTORIJSKIH DEŠAVANJA

Srpsko stanovništvo Višegrada ističe kako bošnjačke nacionaliste posebno frustrira i nervira to što je stotine hiljada posetilaca i turista u mogućnosti da sazna i čuje iz prve ruke šta se to dešavalo u Višegradu i Gornjem Podrinju od 1941. do 1945. ali i od 1992. do 1995. godine. Istina o masovnom stradanju Srba nimalo se ne uklapa u aktuelnu propagandu političkog Sarajeva po kojoj su “Srbi dežurni krivci i agresori, dok su Bošnjaci jedine žrtve ratnih sukoba”. Takve laži poražene su postojećim spomen obeležjima u Višegradu ali i onima koji tek treba da budu izgrađeni u centru varoši poput spomenika porodici Jeličić, što dodatno stvara bes i nervozu među bošnjačkim nacionalnim korpusom. Česti istorijski časovi za učenike osnovnih i srednjih škola, te mnogobrojne tribine i predavanja koja se održavaju u Višegradu i Andrićgradu najbolji su način da se očuva kultura sećanja i od zaborava otrgnu svi ti nemili ali važni događaji.

DOK SE VIŠEGRAD RAZVIJA, SARAJEVO SVE DUBLJE TONE!

Nažalost, pogubna osvajačka politika bošnjačkog rukovodstva prisutna je uveliko i danas. Na sve načine se raznim pristicima želi otežati svakodnevica i srpskom i hrvatskom stanovništvu a svaki Musliman koji pokuša da stane tome na put biva etiketiran kao “izdajnik”, “neprijatelj” i “saradnik agresora, četnika, ustaša…”.

Iz političkog Sarajeva neprestano nam stižu otrovne strelice i brojne provokacije sa glavnom namerom da se celokupno društvo neprestano drži u “bestežinskom stanju”, da se tenzije konstantno podižu a odnosi između naroda sve više zaoštravaju ne bi li se skupili nekakvi politički poeni. Od vesti i informacija koje nam dolaze iz entiteta Federacija BiH gotovo sve su usmerene protiv srpskog naroda. Tako možemo pročitati o napadima na srpske povratnike u sredinama sa bošnjačkom većinom, o uništavanju pravoslavnih objekata, devastiranju spomen obeležja, pljačkanju srpske imovine, demoliranju spomenika kulture…tu su i brojni govori mržnje bošnjačkih političara, neprestane provokacije, uskraćivanje prava srpskoj zajednici i dr. 

Poslednje a možda i najtragičnije vesti tiču se odnosa prema srpskim žrtvama koji je krajnje nemoralan i ponižavajuć. Političko Sarajevo, tačnije celokupan bošnjački politički korpus, i takozvana vlast ali i takozvana opozicija, kao i sami građani kao njihove najveće pristalice dele potpuno identičan stav prema građanskom ratu u BiH (1992-1995) i prema srpskim žrtvama. Tako smo poslednjih dana mogli pročitati o enormnoj podršci koju su dobili muslimanski vojnici i ratni komandanti muslimanske takozvane “Armije BiH” a koji su, podsećam, osumnjičeni i optuženi za najteža krivična dela i ratne zločine nad srpskim civilima u Višegradu, Foči i Čajniču. 

Niko iz Sarajeva, od najviših političkih predstavnika do običnih građana, nije osudio teške zločine koje je muslimanska vojska počinila u gornjem Podrinju gde je za tri ratne godine stradalo više od dve ipo hiljade Srba, i to najviše civila – dece, žena i starijih osoba. Optužnica je podignuta protiv pripadnika muslimanske vojske između ostalog i za zločin u selu Gornja Jošanica (opština Foča) gde je na Svetog Nikolu 19.12.1992. za sat vremena okrutno ubijeno 56 srpskih civila, među kojima 21 žena i troje dece kao i veliki broj starih osoba. Najmlađa žrtva je imala dve, a najstarija 90 godina a bili su krivi jedino zato što su nosili srpska imena i ispovedali pravoslavlje. Optužnica obuhvata i zločin počinjen 8. avgusta 1992. u višegradskim selima gde je stradao veliki broj srpskih civila starije dobi. Bošnjački političari nazvali su čak nevine srpske žrtve “agresorima” istovremeno veličajući njihove dželate kao nekakve “heroje i branitelje”. Organizovani su čak i nekakvi protesti u znak podrške optuženim pripadnicima muslimanske vojske. To predstavlja najgrublji udarac i za suživot i za multikulturalnost ali generalno i za budućnost jednog društva.

Tužno je što se u političkom Sarajevu i tri decenije nakon rata i dalje vodi ista politika – politika sukoba i mržnje. Prezire se sve što srpsko i hrvatsko, negiraju se srpske i hrvatske žrtve, veličaju se bošnjački ratni komandanti i njihovi zločini, neprestano se vređa Republika Srpska, krši se Dejton, ugrožavaju se prava Srbima i Hrvatima, naročito tamo gde su oni manjina. Pod takvim okolnostima i u takvim uslovima veoma je teško zamisliti suživot i toleranciju. Teško je pronaći kompromis sa onima koji ga uopšte i ne žele i čiji je jedini cilj održavanje nestabilnosti i podgrejavanje tenzija. I dok je narod u Višegradu i Republici Srpskoj odavno okrenut budućnosti i trudi se da vlastitim naporom obezbedi sebi prosperitet i bolji životni standard, takozvanoj bošnjačkoj eliti u Sarajevu je najlakše da živi u prošlosti, da traži milostinju od zapadnih zemalja, da stalno pravi žrtvu od svog naroda i neprestano podgreva i ovako tešku situaciju!