Закон о заштити животне средине мора бити изнад свих закона. Власт заштиту доживљава као кочницу развоја
Заштићена подручја природе су значајно богатство које обезбеђује користи и услуге од јавног интереса. Њихов правни статус и одрживо коришћење су од велике важности за локалну и ширу заједницу.
Зашто је онда управљање заштићеном природом у Србији још увек далеко од очекиваног нивоа!?
Пре свега заштита природе се недовољно успоставља. Стратешки циљ да заштићена природна површина у Србији, до 2020. године, износи 10 % државне територије није постигнут. Више од деценије заштићена површина је стагнирала и износила 6% да би тек недавно достигла 7%. Заштићено подручје проглашавају републичке, покрајинске и локалне власти.
Еколошки центар „Станиште“ из Вршца радио је истраживање о стању заштите природе у Србији. О резултатима истраживања разговарали смо са Дејаном Максимовићем, истраживачем.
„Наш однос, као друштва и појединаца, према заштићеним подручјима је веома проблематичан. Неретко се дешава да надлежне институције годинама избегавају да донесу одлуку о заштити природе, највише због тога јер не разумеју њен значај, не виде је као прилику већ кочницу развоја. Тренутно више од 50 подручја чека на усвајање одлуке о заштити. Када се заштита и прогласи често се не спроводи. Управљач заштићеног подручја дужан је да спроводи прописане режиме заштите, организује чуварску службу, обележавање граница, праћење стања заштићених врста и друге активности. Ове мере често изостају јер их орган власти, који је заштиту прогласио, не финансира или то чини недовољно. Од 74 општине и града који су прогласили заштићена подручја у 2019. години тек једна четвртина је у њима и финансирала заштиту. Често недостају и законом прописани документи. Управљач је у обавези да донесе План управљања за период од 10 година, који садржи преглед природних вредности и фактора угрожавања, циљеве, активности и мере заштите, план финансирања и друге податке. Ови планови остварују се годишњим програмима, а на крају, управљач доставља годишњи извештај о остваривању програма надлежном органу власти који је заштиту прогласио. Укупно 200 заштићених подручја проглашено је у 74 општине и града. Током истраживања смо установили да су у само 68 подручја управљачи доставили извештаје за последње три године у тек 16 општина. У 9 општина надлежни нису ни знали да су у претходном периоду прогласили заштићена подручја. Због ових и других системских недостатака, заштићена подручја трпе бројне штетне утицаје људског деловања као што су повећање обима сече шуме, бесправна сеча, криволов, изградња саобраћајница, минихидроцентрала, објеката за туризам и друге инфраструктуре, отварање каменолома и рудника, паљење жетвених остатака, коришћење отрова у пољопривреди, климатске промене. Више од једне трећине заштићених подручја су подручја заштићена само на папиру.
Нема заштићених и незаштићених подручја.
Да је заштита приороде већи проблем него што се о њему размишља сагласна је и Тања Петровић из Младих истраживача Србије. Она напомиње:
”Сврха заштићених подручја је, пре свега, да обезбеди очување биолошке разноврсности. Ми смо, у разним стратешким документима Републике Србије, обећали себи а и другима да ћемо постепено интензивно повећавати проценат заштићених подручја. То се дешава али споро. Проблем су дуготрајне процедуре јер процедура за проглашење једног заштићеног добра просечно траје пет година. Да би заштита природе била ефикасна неопходна је интерсекторска сарадња а то нама недостаје. Ми имамо перцепцију да је природа нешто бесплатно! Да је све на „изволте“, да је самоодржива и самообовљива. Што није истина! Из тога произилази прекомерна употреба и то је генерално највећи проблем. ЕУ интеграције су донеле нове обавезе Србији али носе и нове механизме заштите природе. Да ли ће они код нас бити примењиви зависи од законске и финансијске подршке.“
А будћи народни посланик из Еколошког устанка Александар Јовановић – Ћута мисли да је „То што је нешто под заштитом није гаранција да неће нестати. Највећи злочин над природом се врши тамо где су заштићена подручја. Дакле, што се нас тиче нема заштићених и незаштићених подручја. Сва су заштићена! Скупштину и политику видим као средство да се баци светло на све те уговоре потписане у тајности, на све те злочине који се врше над природом. Планирам да у скупштину уведем активисте и да се чује њихов глас. Закон о заштити животне средине мора бити изнад свих закона! „
„Као еколошки активиста обраћала сам се Заводу за заштиту природе са захтевом да се прогласи заштита на неким природним добрима. То је иначе дуга процедура. Њима треба пуно времена да одреагују. За то време природно добро губи вредности због којих би га требало заштити. Иначе, заштићена природна добра се овде не поштују. То је само мртво слово на папиру! – закључила је Данијела Несторовић, будућа народна посланица из Еколошког устанка.“
Заштита заштићених природних добара.
О томе коилико смо спремни да решавамо нагомилане проблеме са заштитом заштићених природних добара говорио нам је Горан Секулић из WWФ Адриа.
„За почетак би било добро да препознамо да имамо проблем са заштитом заштићених природних добара. Мислим да – чак – ни то нисмо спремни! Нисмо дошли до оне ситуације да смо у потпуности уништили природу. Имамо и даље богат биодиверзитет, очуване екосистеме… Морамо да променимо курс значајно уколико желимо да се то очува у неком дужем периоду. Потребно је да унапредимо управљање у постојећим заштићеним подручјима. Ми сада имамо националне паркове који су примарно ски центри, туристичке дестинације, предузећа за газдовање шумама… Тек на трећем или четвртом месту је заштита природе и биодиверзитета. Тренутно се из буџета покрива мали део потребног буџета за функционисање заштићеног подручја па се они сами сналазе за преостала средства. Имамо парадокс: финансирање се обезбеђује из природних ресурса која би требало да се заштите! Систем управљања морамо законски и административно преуредити да одговара потребама да заштићена подручја испуњавају своју примарну улогу: заштита природе. Потребна је политичка подршка и консензус владе да би се проблем заштите природе решавао. „
„Релативно скоро, да кажем 2015. године у Специјалном резервату природе „Краљевац“ пронађена је умбра крамери или мргуда црнка, једна мала врста рибице, која је неколико десетина милиона година стара врста. Држава би, по нама управљачима, требало да има најзначајнији финансијски допринос, јер заштита кошта. Што се тиче заштите у СРП Краљевац надлежно је министарство, али за рибарство надлежна је покрајинска власт, а ту не постоје никаква средства. Један од проблема је и бацање смећа на обали језера или у другом степену заштите где људи, који се баве пољопривредом, бацају флаше од отрова,“ говори Александар Сармаш из Удружења спортских риболоваца “Делиблатско језеро”, које је управљач СПР Краљевац.
А Милица Живковић, асистенткиња на Факултету заштите животне средине (Едуконс) поручује да би „Важно би било укључити јавно мњење у доношење одлука. Такође, требало би едуковати локално становништво о томе шта угрожава заштићено природно добро и шта би била њихова добробит уколико буду поштовали мере заштите и ако би прешли на органску производњу.“
На крају, велики проблем је то што грађани не учествују о одлучивању о заштити природе. Иако се ради о јавном интересу и постоји законска обавеза, јавност готово да и не учествује о одлучивању , ни у спровођењу програма заштите, нити је надлежни органи обавештавају о томе шта је спроведено и са колико новца. Ако желимо да природу сачувамо за будуће генерације, као друштво се морамо озбиљно посветити њеној заштити и унапређењу.
Текст и фотографије: Зелена патрола
Линк према емисији „Заштита природе – Мртво слово на папиру“: https://www.youtube.com/watch?v=FPF7V9VRO5A
Линк према тизеру „Закон изнад свих закона“: https://www.youtube.com/watch?v=h2w4vHfETKQ
Пројекат “Парламент – Што да не?” се реализују у оквиру иницијативе “Вратимо се на почетак – Парламент као основа владавине права” коју реализује Црта и Отворени парламент у сарадњи са партнерима и подршку Европске делегације у Србији.
