Александар Јокић и Јована Кисин
Јокић: Нацрт је предложен без радне групе, без било какве анализе, компарације. Кисин: Нелегитимно мијешање државе у основна људска права
Правни експерти адвокати Александар Јокић и Јована Кисин у разговору за Фокус сецирали су поједине одредбе Нацрта измјена и допуна Кривичног законика РС којим се криминализира клевета, а због којег ће, уколико се усвоји, због критичког писања на удару бити медији.
Наиме, дијелови наведеног нацрта закона не само да немају упоришта у законима демократских држава већ се не могу наћи у правној теорији. Тако је у предложеним допунама Кривичног законика РС предвиђено да кривична дјела клевете и изношења личних и породичних прилика буду квалифицирана и самом могућношћу наступа штетних посљедица, што је противно темељним начелима кривичног права.
– Ми смо доведени у ситуацију да коментаришемо рјешење, односно нацрт којим нико није задовољан. Радна група (ако постоји) се толико стиди овог нацрта да неће да се зна ко су њени чланови. У таквој ситуацији је много теже издвојити један елемент бића кривичног дјела и фокусирати критику на њега. Међутим, наведена квалификаторна околност која се огледа у апстрактној могућности наступања једнако апстрактних тешких посљедица је доказ брзог и/или нестручног приступа проблему, што за посљедицу може имати потпуну произвољност и арбитрарност у примјени – мишљења је Јокић.
Најрепресивнији потез
Кисин за Фокус каже да усвојени Нацрт измјена и допуна Кривичног законика РС није усклађен с општим дијелом постојећих одредби Кривичног законика из више разлога, а један од њих управо је и прописивање “могућности наступа штетне посљедице” који је супротан члану 34. Кривичног законика.
– У њему је садржано да се тежа казна може изрећи само ако је наступила тежа посљедица, али не и ако постоји могућност да наступи тежа посљедица. Осим ове контрадикторности, предвиђене новчане казне прописане у фиксном износу такођер одступају од одредби општег дијела Кривичног законика, конкретно одредби којима се дефинише начин одмјеравања казне – истиче Кисин.
Оба саговорника смо упитали да ли је законско рјешење по којем кривични прогон за кривична дјела против части и угледа подузима тужилац тужилаштва уопће добро с аспекта заштите слободе изражавања. Наиме, у демократским земљама у којима кривично процесно право познаје институт приватне тужбе прогон за кривична дјела против части и угледа у правилу се подузима приватном тужбом, па је искључено било какво инволвирање државних органа кривичног прогона на страни оптужбе.
– Од почетка овог процеса рекриминализације клевете и увреде истичемо да питање криминализације клевете у 2023. години није питање изоловано од процесног законодавства и стања у правосуђу. У ситуацији када на основу кривичних пријава поступајући тужилац сам одлучује које предмете ће процесуирати, а које неће, јасно је да је велика бојазан да ће постојати утицај на то лице које одлучује. Постоји низ примјера с кривичним пријавама оштећених новинара које заврше наредбом о обустави истраге, док имамо примјере гдје се за мање и бенигније пријетње подижу оптужнице. Када томе додамо да су посљедице вођења кривичног поступка изузетно тешке, сматрам да је ово најрепресивнији потез власти од Дејтона до данас и да су они свјесни тога – наводи Јокић.
Судска пракса
Кисин каже да ако гледамо са аспекта заштите слободе изражавања, сваки облик кривичног прогона за изнесени говор, осим говора мржње који подстиче нетрпељивост, представља несразмјерно мијешање државе у основна грађанска права.
– Ово питање је посебно проблематично у Републици Српској гдје Закон о кривичном поступку не садржи институт приватне тужбе, што имплицира да комплетан кривични поступак предузима и заступа јавни тужилац који заиста има широка овлаштења. У одређеним околностима осумњичено/оптужено лице, и прије доношења судске одлуке, може бити суочено с разним ограничењима слободе – забраном обављања дјелатности, забраном напуштања државе па чак и мјером притвора. Све ове мјере доводе до суспензије на радном мјесту и апсолутне цензуре, а неријетко уколико се поступак оконча осуђујућом одлуком, евиденција из регистра казни ограничава права као што је запослење, аплицирање за разне пројекте, визе и слично – наглашава Кисин.
Додаје како је посебно проблематичан аспект (не)зависности правосуђа, па уколико је тужилац или судија и под најмањим политичким или економским утицајем, може заиста знатно утицати на повреду не само права на слободу изражавања већ и повреду права на правично суђење и сам приступ суду.
Будући да је у овом случају ријеч о „старом закону“ којим се уређује слобода изражавања, важно је познавати судску праксу и друге учинке примјене закона. У овом случају не постоји никакво позивања предлагача на судску праксу иако је и Европска конвенција о људским правима у најужој корелацији са судском праксом.
– Потпуно сте у праву и истовремено не знам како да опишем стање које наводите. Нацрт о коме причамо је предложен без радне групе, без било какве анализе, образложења, указивања на пријашња рјешења која су неадекватна, компарација са системима у другим државама… Заправо, лакше је набројати шта јесте учињено, а то је ништа. Срамота је што о овоме шути академска и правосудна заједница, али то је још један од аргумената зашто грађани имају сумњу у непристрасност и објективност правосуђа и зашто им не треба дати оволику дискрецију – казао је Јокић за Фокус.
Двострука регулација
Кисин каже да предлагач није дао апсолутно ниједан легитиман разлог за доношење оваквих рјешења.
– Свакако да је Европски суд за људска права, примјењујући Европску конвенцију о људским правима у својим пресудама, јасно уредио критерије ограничења права на јавно изражавање – да је ограничење прописано законом (начело легалитета), (да је ограничење прописано ради заштите легитимног циља (начело легитимитета) и ако је то ограничење „неопходно у демократском друштву“ ради заштите легитимног циља (начело нужности). Сасвим је јасно да је начело легалитета испуњено већ постојећим Законом о заштити од клевете, као и легитимност заштите права на углед и част. Исто важи и за увреду која је прописана као прекршај и кажњива до 800 КМ гдје су испуњена сва три критерија, а посебно критериј сразмјерности – потцртала је Кисин.
Закључује да сваки покушај двоструке регулације ових друштвених појава, посебно у погледу драконских прописаних казни, представља несразмјерно и нелегитимно мијешање државе у основна људска права.
