Nemoćno je čovečje telo i raznovrsne su njegove boljke. Zato postoji mnogo lekova i lekarija koje određuje lekar u skladu s vrstom bolesti. Čovečja duša takođe može da se razboli. Bolesti duše su – grehovi i strasti koji pomračuju razum, koji slabe volju i skrnave osećanja. Vreme ne leči grehove. Ne isceljuju ih ni obični zemaljski lekovi. Duši je potrebna blagodat Božija.
Nemoćno je čovečje telo i raznovrsne su njegove boljke. Zato postoji mnogo lekova i lekarija koje određuje lekar u skladu s vrstom bolesti. Čovečja duša takođe može da se razboli. Bolesti duše su – grehovi i strasti koji pomračuju razum, koji slabe volju i skrnave osećanja. Vreme ne leči grehove. Ne isceljuju ih ni obični zemaljski lekovi. Duši je potrebna blagodat Božija.
Tu životvornu i blagodaću osveštanu dušu po veri daruje nam Isus Hristos Iskupitelj kroz svete tajne Pravoslavne Crkve. A svete tajne se predaju hrišćanima posredovanjem sveštenika, kojeg je na tu uzvišenu službu ustoličio episkop u svetoj tajni Sveštenstva. Prema tome, u potrazi za duhovnim isceljenjem obratićemo se pastiru Božijem da bismo ispovedanjem grehova i iskrenim pokajanjem očistili savest i preporodili dušu silom Duha Svetoga. Krv Samoga Gospoda Isusa Hrista nevidljivo ispira rane pokajničkog srca i isceljuje dušu pogođenu strastima. Krstu i Jevanđelju ispred kojih se ispovedamo svaki put treba prilaziti kao da nam je to poslednja ispovest.
„Gospode“, u duši se moli pokajnik, „neka me ceo svet osudi, samo me Ti ne osudi.“ Neophodno je da otkrijemo sve grehe kojih smo svesni, počev od onih najtežih, do manje važnih. Svaki greh je uistinu bezakonje i stoga je u očima Božijim on najveće zlo. Sramni grehovi se stidom ispovedanja iskorenjuju.
Imajmo na umu: nema takvog greha koji bi pobedio milosrđe Božije. Jedini greh koji Bog ne oprašta je onaj zbog kojeg se čovek ne želi pokajati. Treba verovati da naše grehe uzima na Sebe Gospod Isus Hristos. Stoga je potrebno i kajati se s čvrstom namerom da se svim silama borimo s najvažnijom boljkom duše.
Mi često peremo odeću i ne uzbuđujemo se što ćemo uskoro biti prinuđeni da to ponovo radimo. Neka nas ne uzbuđuje ni stalna potreba savesti za ispovešću. Grube grehove je neophodno odbaciti odmah (klevetu, lopovluk, psovanje i ostalo), a druge loše navike i sklonosti (na primer – razdražljivost) ne savladavaju se odjednom i na prečac. Ipak odlučno recimo: nema takvog greha ili poroka koji hrišćanin ne može da pobedi uz Božiju pomoć kroz duboku ispovest, makar i učestalu. I još je važno znati: što se iskrenije ispovedamo, osuđujući samo sebe same i ni u kom slučaju se ne opravdavajući, ne pozivajući se na okolnosti, ne umanjujući težinu greha- to veću blagodat primamo i time je veća radost sveštenikova da ispoveda takvog čoveka. A ako se budemo izmotavali ili obmanjivali, onda ni od ispovesti nećemo imati koristi i pastira Božijeg ćemo ozlojediti.
Bog se ne može uvrediti stoga na ispovesti ni u kom slučaju ne treba govoriti neistinu – inače će se naša ispovest pretvoriti u bogohuljenje i poslužiće za osudu. Nema nikakve sumnje – naše pokajanje prima Sam Hristos uz vidljivo posredovanje sveštenika.
A kako, ustvari, da se ispovedamo? Neki dobro čine obraćajući se direktno Gospodu, a ne svešteniku: „Gospode, zgrešio sam pred Tobom rečju, mišlju i svim svojim čulima, zgrešio sam u znanju i neznanju, voljno i nevoljno…“ Izrazivši tim iskrenim rečima zajedničku svest o svojoj krivici i grehovnosti, mi se potom moramo pokajati za sopstvena sagrešenja…Sveštenik nam svojim pitanjima pomaže da kažemo uzrok, koren ovog ili onog sagrešenja; mi ćemo se pak, imenujući svoj greh, potruditi da prema njemu osetimo odvratnost, čak i mržnju, smireno moleći oproštaj od Gospoda. Ispovest se obično završava sledećim rečima: „Kajem se za nabrojane i od svih zaboravljene grehe i obećavam da ću se od njih čuvati ( to jest, neću im se vraćati). Gospode, pomozi mi da se popravim i da živim kao pravoslavan čovek; ti pak, časni oče, oprosti i razreši me od njih i pomoli se za mene grešnog“.
Zatim je potrebno kleknuti i nagnuti glavu kao znak smirenog pokajanja i očekivanja milosti Božije. Sveštenik iznad nas čita razrešujuću molitvu u kojoj moli blagost Božiju da nam oprosti, da nas pomiri i da nas imenom Gospodnjim sjedini sa Svetom Hristovom Crkvom.
Kada sam se prvi put ispovedao, kao da je duša u meni oživela! Gospod daje veliku blagodat za pokajanje i iskrenu ispovest sa suzama skrušenosti! I kad bi bilo moguće poleteti, ja bih se sigurno vinuo u vazduh krilima koja su mi nenadano nikla na leđima! Jevanđelje svedoči da je radost na nebu zbog jednog grešnika koji se pokajao veća nego zbog devedeset devet pravednika. Daj, Gospode, da svi hodimo s tom radošću, jer naš Bog jeste Bog onih koji se kaju. On je došao da spase grešnike i da im da život večni.
Upitaćete me: „Koji su gresi najteži?“ Ja ću vam, razume se, odgovoriti. Najdublje se u našem srcu gnezdi gordost. Od nje čovek duhovno slepi i ne priznaje sebi da mu je potrebna pomoć Božija. Gordost utapa dušu u mrak neznanja i neverovanja. Neki odriču biće Božije ustima a neki se odriču Hrista svojim delima. Užasni su gresi zlobe i mržnje. Tako dolazi do telesnih sakaćenja i ubistava. A sve počinje od sitnice – od zle namere i razdražljivosti. Gospod od nas zahteva da u mladosti slušamo svoje roditelje i starije. Ko je bezobziran i grub prema ocu zemaljskom, može li biti ugodan Ocu Nebeskom? U Reči Božijoj još piše: „… ne zavaravajte se: ni bludnici… ni preljubnici… ni lopovi… ni pijanice… ni klevetnici… neće naslediti Carstva Božijeg“. Dakle, takvim ljudima samo pokajanje može dati nadu u spas. Zanimljivo je da se u knjizi Otkrovenja još govori o čarobnjacima. Njih očekuje nesumnjiva pogibelj ako se ne pokaju. Zar nismo imali priliku da se susretnemo sa savremenim čarobnjacima? Neki od njih sebe nazivaju bioenergetičarima. Ni u kom slučaju ne smemo dopustiti da nam u srce uđe greh depresije i očajanja. Apsolutno je nedopustiv greh samoubistva.
Mnogi moraju da se pokaju zbog toga što se nikada nisu ispovedili. A pravoslavni hrišćanin ima istu takvu potrebu za ispovešću, kao što poljsko cveće ima potrebu za osvežavajućom letnjom kišom.
Da li je potrebno da se često ispovedamo? Pastiri savetuju: što češće – to bolje. Revnosni hrišćani brižljivo prate svoju savest: prođe nedelja dana – a duša već vapi za ispovešću. Ko se ne ispoveda najmanje jednom mesečno, teško može da sačuva duševnu čistotu. Ispovest to je velika milost Božija i svaki put iz dubine blagodarnog srca moramo Gospodu Bogu zahvaliti za nju.
Pa ipak, ono najvažnije o lečenju duše nije rečeno. „Kako je to moguće?“, začudićete se. „Pa šta je najvažnije?“ Ispovedamo se i postali smo hrišćani da bismo imali pristup tajni nad tajnama – Pričešću Svetim Hristovim Tajnama.
Obično posle ispovesti, pomireni s Bogom, radosni kao prosvetljeni, učestvujemo u Božanskoj liturgiji – službi koja se vrši saborno, učestvovanjem sveštenoslužitelja i naroda. Posred ikonostasa širom se otvaraju Carske Dveri i izlazi sveštenik u prazničnoj rizi, a u njegovoj ruci je – zlatni Putir.
Kada pitam malu decu na časovima u Nedeljnoj školi da li je to obična čaša, oni odgovaraju uglas: „Sveta je“. A zašto? „A zbog toga što je u njoj – Sam Bog!“, odgovaraju oni s ubeđenjem. I doista – u njoj je Sam Bog! U obliku hleba i vina su – životvorno Telo i Krv Hristova! Ceo svet nije dostojan jedne najmanje čestice te Svetinje. Za hrišćanina nema ničeg uzvišenijeg od Pričešća Svetim Hristovim Tajnama. Smelo ćemo ustvrditi: onaj koji ne oseća potrebu za pričešćem, ne može se ni nazvati hrišćaninom. Svi mi moramo da se setimo reči Gospodovih: „Istinu, istinu vam kažem: ako ne budete jeli Telo Sina Čovečjeg i pili Krvi Njegove, onda nećete imati života u sebi; onaj koji jede Telo Moje i pije Krv Moju ima život večni, i Ja ću ga vaskrsnuti poslednjeg dana; jer Telo Moje doista jeste hrana, i Krv Moja doista jeste piće“. Da bismo se dostojno prisajedinili, neophodno je da budemo čisti i dušom i telom. Pošto smo se ispovedili natašte, sa strahom i poniznošću pristupamo Svetom Putiru. Tome obično prethodi nekoliko dana posta i učestali dolazak u hram Božiji. Sveštenik će nas posavetovati kako da se pridržavamo svega što je neophodno. Najvažnijaje – velika žudnja da se sjedinimo s Iskupiteljem, jer nas On neizmerno ljubi i Sam želi da obitava u nama, kako i kaže: „Budite u Meni i Ja ću biti u vama“. ,,’Primite, jedite: ovo je Telo Moje’. I uzevši putir… reče: ‘Pijte iz njega svi; jer ovo jeste Krv Moja… za mnoge prolivena radi iskupljenja grehova.’“
Prilazeći Svetom Putiru, mi u obliku krsta stavljamo svoje ruke na grudi kao znak žrtvene spremnosti da sebe damo Gospodu, kao što On Sebe daje nama. Sveštenik sa zlatne kašičice (na staroslovenskom lžica), stavlja u naša usta dragocenu česticu i izgovara: „Pričešćuje se rab(a) Božij(i/a)“, taj i taj, ta i ta (ne smemo da zaboravimo svoje puno ime), „Prečistim Telom i Časnom Krvi Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista za ostavljanje grehova i za život večni. Amin“.
Za to vreme pevaju pojci, a često s njima i narod koji se moli u hramu s ganutom pažnjom: „Telo Hristovo primite. Istočnik besmrtni okusite“. Pričestivši se Svetim Hristovim Tajnama, celivamo podnožje Putira kao Rebro Hristovo koje je probodeno kopljem ratnika i koje je ispustilo krv i vodu. Pošto se odmaknemo, iz ruku prislužnika primamo prosforu i kašičicu topline (tako se naziva voda s vinom) i bez žurbe ih gutamo. A malo kasnije, po završetku liturgije, svi pričesnici slušaju blagodarne molitve koje počinju rečima: „Slava Tebi, Bože! Slava Tebi, Bože! Slava Tebi, Bože!“ U njima je, u suštini, izraženo sve. Bog je u nama a mi smo u Njemu. Na zemlji nema veće blagodati, jer nam je u toj čudesnoj svetoj tajni darovana punoća Bogoopštenja.
Pričesnik Svetim Hristovim Tajnama menja se i iznutra i spolja. Zašto njegovo čelo postaje svetlo a lice i pogled odišu mirom i radošću? Zašto se pričešćeni kreće tako odmereno i s pijetetom, kao da na rukama drži Bogomladenca Hrista? Koji je razlog što oni, obično blagoglagoljivi i razgovorljivi, ovaj put svečano ćute? Bog je na njih izlio blagodat Duha Svetoga! Ta blagodat kao misaona svetlost ozarila je njihov um i učinila ga svetlim, čistim, pronicljivim, kadrim da spoznaje duhovne i zemaljske tajne. Srce prosvećeno blagodaću naslađuje se neizrecivim spokojem.
U tom času hrišćani iskustveno spoznaju smisao i snagu Spasiteljevih reči: „Priđite Meni svi vi što se neumorno trudite i breme svoje nosite i Ja ću vam mir podariti“. Ako je na zemlji moguće biti blažen, onda nam upravo Sveti Putir pričešća daruje to blaženstvo. A koliko je slaba i varljiva volja čovečja prepuštena samoj sebi! Učvršćena Hristovim Svetim Tajnama, ona svedoči zajedno s apostolom Pavlom: „Sve mogu u Isusu Hristu koji me učvršćuje“. Prema tome, pravoslavnim hrišćanima darovano je da u sebi nedokučivo sjedinjuju osećanje smirenosti, svest o sopstvenoj nemoći i odvažnu veru u svemoguću pomoć Božiju.
Pričešćujući se iz jednog Putira, mi zaista postajemo Udovi Tela Hristovog koje jeste Crkva. Gospod nas povezuje sa Sobom i jedne s drugima na najtešnji način. Ovako je sveti Apostol o vernima govorio: „Kod mnoštva verujućih beše jedno srce i jedna duša“. Potrebno je pričešćivati se najmanje jednom mesečno, brižljivo ispitujući svoju savest da nam velika tajna ne bi poslužila kao osuda. Ostalo, dragi moji, neka dopuni sam život! Bolje jednom videti, nego sedam puta čuti. A kad jednom vidimo, osetićemo svesrdnu želju da budemo stalni učesnici te Svete Tajne Božanske ljubavi.
protojerej Artemije Vladimirov
IZVOR: https://prijateljboziji.com
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/vreme-leci-rane-ali-ne-i-grehove/
