У издању Buybooka ускоро ће се у продаји наћи роман првијенац Саше Савића “Четврта виолина”. Уредник романа је Амер Тиквеша(Prometej.ba ) чији приказ тог романа доносимо у цијелости
Роман Саше Савића Четврта виолина је неопикарски роман. За разлику од класичних пикарских романа, овдје ликови нису предодређени за судбину луталица и варалица нити се у тим улогама баш најбоље сналазе. Они нису, као пикари, рођењем депривилегирани људи, ни поријеклом ни имањем ни образовањем. Они су депривилегирани постали. Двојица Босанаца, Бобан и приповједач, који су уједно и рођаци, постали су то захваљујући рату у Босни ј Херцеговини од којег су побјегли, а двоје Румуна, који ће им се у њиховој пустоловини придружити, постали су депривилегирани захваљујући транзицији чији је крајњи стадиј биједе њихова земља дотакла 90-их, кад се радња романа одвија. Међутим, оно што је исто као у класичном пикарском роману јесте да сви ликови проказују друштвено лицемјерје. То раде пролазећи кроз разне перипетије које се стварају у току њихове пустоловине. И то је класични пикарски момент – пустоловне перипетије. Пикарско је и то што су јунаци овог романа уствари антијунаци. Они су у односу на читаоца инфериорни, а не супериорни као што би био случај да је о јунацима ријеч. Ми, читаоци, немамо жељу ни потребу идентифицирати се с њима, али пожелимо на тренутак њих идентифицирати с нама, смјестити их у топло и сигурно мјесто и благословити их могућношћу да, баш као и ми, умјесто проживљавања, читају о томе што проживљавају.
Приповједач (Саша) и његов рођак Бобан проживљавају избјеглиштво у Чешкој. Бобан је човјек с талентом за трговину врло ријетким и необичном артиклом – босанским јавором ребрашем. Од њега се праве врхунске виолине а Бобан га продаје за велике новце врхунским градитељима виолина. Саша му помаже као преводилац. Кад Бобану нестане залиха које је успио довести из Босне, наговори Сашу да то ријетко дрво или бар јавор сличан њему крену тражити у Румунији, у шумама Трансилваније, с обзиром на то да је у Босни рат и да по њега тамо не могу отићи.
У Румунији им се, различитим стицајима околности, придружују Илие и Маричица, такођер међусобно родбински повезани. Пролазе кроз муку транзицијског живота: сиромаштва, беспосличарства, а Маричица и породичног насиља. Њихов херој, могући избавитељ, постаје Бобан, босански провинцијални газда којем је једна једина случајност, да зна препознати риједак јавор и продати га, у њиховим очима избрисала безброј његових мана и учинила га господарем њихових судбина. И у тој се чињеници, уствари, у највећој мјери открива дубина трагедије Саше, Илиеа и Маричице. Из својих некад идеалистично замишљаних живота постали су Бобанови сапутиници и сапатници, али и жртве његове опсесије. И Бобан је трагичан лик, њега таквим чини манијакална опсједнутост потрагом за јавором и страх да га не нађе, јер му је то једини начин да преживи у Чешкој.
Озбиљност и трагичност ситуације у којој се ликови овог романа налазе, односно ситуација у које упадају, ублажава хумор. Смијех који ће читаоца пратити кроз цијели роман увијек је помало горак јер му је подлога блато Трансилваније у којем је вјероватније да ће неко од ликова или више њих скончати него из њега извући живу главу и јавор који траже. Зато је овај роман и трагикомедија.
Оно што овај роман узима од класичне авантуре је потрага за благом која се постепено претвара (или је то увијек била?) у потрагу за самим собом. Некад је то благо у литератури вјечни живот, некад зелени дијамант, некад љубав, али никад, баш никад босански јавор ребраш. То је оно што роману даје још један снажан момент комичности, али и туге.
Јер шта је тај јавор? Он није само потенцијални извор богатства, он је и идентитарни момент. Он је симбол потраге за изгубљеним домом и домовином, он је чежња. Кад запјевају:
Ој ливадо, росна траво,
јаворе, јаворе,
ко по теби чува стадо
злато моје
Чувала га дјевојчица,
јаворе, јаворе,
од седамнес годиница,
злато моје
Овце чува, пјесму пјева,
јаворе, јаворе,
мој драгане, што те нема,
злато моје
дубина њихове самоће и изгубљености постане нам јасна, она је бездан као и тама трансилванијске шуме којом тумарају и пјевају цитирану пјесму.
Притом, рат, Сарајево, Босна, Југославија, помињу се тек узгред, толико да би знали зашто су Саша и Бобан ту гдје јесу, чиме је избјегнута патетика, а дубина њиховог идентитарног страдања може се читати тек на нивоу симбола.
Јавор ребраш је у литератури потпуно невин симбол Босне, нимало експлоатисан и уз то ослобођен било каквих идеолошких, свјетоназорских и политичких импликација, те га то чини генијалним мотивским одабиром.
Потрага за њим се десила и у ауторовом стварном животу, јавор није пуки литерарни конструкт, али је препознат као вриједна књижевна прича и као такав врхунски изведен, поготово узме ли се у обзир чињеница да се ради о Сашиној првој књизи.
Четврта виолина је и транзицијски роман, јер ту су Илие и Маричица. Шта они раде ту? Они шире причу на пропаст цјелокупног источног блока којем је Југославија била оно што је Југославији био Запад. Земља снова. Дакле, распао им се у крви и пламену цивилизацијски оријентир, а сама Румунија урушава се у незајажљивости најгорих њених људи и у неизвјесности и страху од онога што доноси будућност оличена у треперавим и варљивим бојама новог, далеког, прилично хладног свијета ка којем смо и ми након рата почели тежити и који се чини све даљим што тежња већа бива. Маричица је луда за Западом, а Илие, иако му је лоше у транзицијској Румунији, врло је скептичан према будућности ка којој је Румунија одлучила ићи.
Ово је и феминистички роман јер Маричица је жртва насиља која од насилног мужа бјежи с рођаком Илиеом и двојицом странаца. Двојицом људи који су странци и због тог јер их не познаје али и због тог јер су из друге земље и притом избјеглице. Према Маричици је почињено и системско насиље. Њу је оженио припадник румунске тајне полиције тако што јој је дао до знања да ће јој родитељи страдати ако се не уда за њега. Њена судбина разбија стереотип о блиском као заштитничком, у Маричицином случају блиско је било непријатељско. Домовина се у случају свих четворо протагониста показала као пакао а значење дома са својим позитивним конотацијама премјештено је у сферу случајности – ако се деси, деси.
Да је Савић добар писац потврђује и пажљиво нијансирање односа између приповједача и Маричице. Приказан је постепени раст њихове емоционалне повезаности до једног односа који се може назвати љубављу која обострано не жели да се оствари, не жели да се претвори у везу, али која итекако, на самозатајан начин, постоји. Њих двоје чак једну ноћ и спавају заједно, дијеле мјесто, али без секса. Код слабијег писца секс би се десио не само ту ноћ, него сигурно и сваку другу, у шуми, блату, ауту… И био би сигурно натуралистички описан. Ништа као биједа и безнађе не призива секс у литератури. Секс је оно што улази у хоризонт очекивања читалаца, али што је Савић маестрално избјегао и читаоцима дао једну литерарно успјелију и хуманију слику љубави. Љубав, макар и неостварена, овдје је израз људског достојанства и остатак негдашњег нормалног живота. Секс из очаја, који не би био подстрек вези која не може да се деси, био би знак пораза.
Кад је ријеч о изневјереним очекивањима читалаца, важно је споменути још једно. Ради се о очекивањима бројних бх. читалаца који су прије рата слушали Омладински програм Радио Сарајева чији је Саша Савић био уредник и водитељ и гдје је стекао статус урбане, сарајевске легенде. У роману нема приче о томе. Саша Савић је послије рата постао на свјетском нивоу цијењен маркетиншки стручњак. Нема приче ни о томе. И добро је што тих прича нема. У првом случају роман би служио да на полицама за књиге попуњава емотивне рупе сада средовјечних људи који се с носталгијом сјећају предратних времена као бољих и своје младости коју су, између осталих, обиљежили Омладински програм и Саша Савић. У другом случају, била би то још једна прича о успјеху наших људи вани којој више одговара форма маркетиншког чланка на најчитанијим локалним порталима него романа. Међутим, ипак је важно знати шта је Саша био и шта је сада. Огромна је разлика између та два човјека, а прича Четврте виолине, прича о потрази за јавором, је она од преломних у његовом животу, од оних које ће пријератног, сарајевског, радијског Сашу превести у послијератног, на пољу маркетинга свјетски признатог професионалца. Ради се о причи живота која садржи нешто од магије усмене књижевности. Она, као и свака животна прича, има сталну потребу да буде причана: У друштву, на кафи, на љубавним састанцима, приликом упознавања, међу колегама на послу, приликом родбинских окупљања… У форми романа, укоричена у књигу, она уствари тражи пут до што већег броја слушалаца. И кад је читамо, имамо осјећај као да слушамо усменог приповједача.
Четврта виолина као неопикарски роман, изузетно риједак у бх. књижевности, тражи да се њиме озбиљно бави и књижевна теорија и критика. Тражи то и због тема којима се бави какве су избјеглиштво и транзиција, које су честе, али Саша их свјежином свог приступа чини атрактивним; затим због мотива јавора ребраша, као никад кориштеног и идеолошки неконтаминираног симбола Босне; због стила приповиједања с пуно хумора и пустоловних перипетија као основе на којој се радња развија али и због много чега другог.
Ако буде те озбиљности, овај роман мора ући у књижевне каноне нашег језика.
С друге стране, ништа од наведеног читаоца неће оптерећивати. Он може за једно поподне, држећи се површинског слоја приче, прочитати Четврту виолину уживајући у њој као у разбибрижној епизоди неког урнебесног ситкома.
О Саши Савићу
Саша Савић је један од признатијих стручњака у свијету данашњег маркетинга и рекламе. Каријеру је почео у Прагу у америчкој компанији МцЦанн-Ерицсон почетком деведесетих. Протеклих 25 година живи и ради у Неw Yорку гдје води једну од највећих америчких рекламних агентура, Медиацом. Током своје каријере водио је кампање за неке од највећих свјетских брандова укључујући Цоца-Цолу, Мицрософт, Мастерцард, Убер и многе друге. Саша је вишеструки добитник највећих признања у свијету рекламе и једини којем је припала част да два пута буде изабран за најуспјешнијег менаџера године од стране престижног магазина Адwеек. Агентура на чијем је челу протеклих 10 година је под његовим руководством четири пута била проглашена свјетском агентуром године. Генерације Босанаца и Херцеговаца сјећају га се као култног водитеља Омладинског програма Радио Сарајева. Четврта виолина је његов први роман.
