Вилхелм Рајх – Од Прометеја и Одисеја преко Христа до Галилеја

Вилхелм Рајх – Од Прометеја и Одисеја преко Христа до Галилеја

Пише: Милован Шавија

Још од инквизиције,  па  све до данашњих дана Наука је  ниподаштавана. Позната су страдања и прогонства Ђордана Бруна ,Галилеа Галилеја,Рејмонда Рајфа и многих других. Најупечатљивији пример страдања научника у прошлом веку представља судбина Вилхелма Рајха научника који је  први научник ,између осталог ,организам посматрао као целину у којој  поремећај једног дела утиче на све остале делове. Гледјући како му 26. јуна 1956. испред института у Оргонону  на ломачи, коју је, организовала озлоглашена Управа за храну и лекове – FDA (Food and Drug Administration), гори све што је  деценијама стварао, рекао је: „Исто ово се радило и у нацистичкој Немачкој. Не могу да верујем да је такво нешто и овде могуће.” Зашто  је наука убијана?  Можда  одговор на то  даје податак да је за десет година FDA да би спасила своје интересе трошила између 4-6% свог буџета за борбу против једног човека, и то научника .

Када се каже да се модерна, могло би се слободно рећи, наука главног тока, претворила у религију, треба ипак бити опрезан, како се не би стекао утисак да се религија спомиње у негативној конотацији. Јер, треба имати у виду да је религија кроз читаву историју човечанства играла свакако позитивну улогу. Некада у античка времена свештенство је поседовало сва знања која су у одређено доба била доступна, а којима се располагало за општу добробит и напредак. Код Сумера врховни свештеник је добијао директно од богова сва знања, те је стога истовремено био и врховни  научни ауторитет.  Сетимо се још исламске ренесансе, која је зачета у осмом веку нове ере и трајала пуних пет векова, као најлепшег примера позитивног односа религије према науци.

Ту позитивну и просветитељску улогу религије покварила је и изопачила хришћанска католичка црква током своје средњовековне диктатуре, када је наука протерана из црквеног учења, које се само свело на догму и празноверје. А они који су се усуђивали да доведу у питање те догме, међу првима научници, су бивали протеривани, присиљавани да се одричу својих учења, па чак и убијани. Ђордано Бруно (1548-1600) је због своје такозване научне „јереси” морао, попут модерних политичких дисидената, да бежи из Италије у емиграцију, да би га на крају црквене власти намамиле да се врати у Венецију, где га је црквена инквизиција ухапсила и спалила на ломачи. Његов земљак Галилео Галилеј (1564-1642), још један од легендарних средњовековних полимата, поседника најширих могућих универзалних знања, је, без обзира што се одрекао Коперниковог јеретичког учења о хелиоцентричном систему, ипак на суђењу од стране поменуте инквизиције осуђен на доживотни кућни притвор, у којем је након 11 година и умро. 

Галилео Галилеј

Мада то није баш лако запазити, такво ниподаштавање науке се на жалост одржало све до данашњих дана. Јер, црква је под притиском просветитељства допустила науци примат, али то није дуго трајало. Наука се веома брзо и сама догматизовала и наставила да се понаша исто онако како се понашала католичка црква у средњем веку. То показују прогони истинских научника који су са својим открићима угрожавали такву нову науку. Рејмонд Рајф, који би се могао назвати Галилеом XX века, није прошао много боље од свог претече и узора из XVII века. Гастон Нисенс је морао, попут Ђордана Бруна, да бежи из земље у којој је рођен, али је ипак успео да избегне ломачу. Може се слободно рећи да се XX век, што се тиче прогона научника и уклањања научних открића и истина са главних токова, није много разликовао од средњег века. А да су се истовремено оним политичким придружили и научнички дисиденти чак их и надмашивши по броју. Узимајући све то у обзир, правилније и коректније је науку главног тока назвати црквом, него религијом.

Дисидентска одисеја – Од Украјине до Америке

Свакако да најупечатљивији пример страдања научника у прошлом веку представља судбина Вилхелма Рајха, који би се такођер могао назвати Ђорданом Бруном тог за научнике погубног века, јер је заиста тешко одредити који је од њих двојице био већи мученик и који је био храбрији и доследнији у верности научним открићима до којих су дошли. Али оно око чега нема двојбе је да њихове животне приче на јасан, а нажалост и и узнемиријући начин, показују да црквено устројство, које већ пуних пет векова доминира скоро свим аспектима стварности, представља велику препреку у развоју човечанства.

Вилхелм Рајх је рођен 1897. у тадашњој аустро-угарској провинцији Галицији. Своје интересовање за биологију показао је још као дечак, одрастајући на очевој фарми, мада ће се, након што је већи део Првог светског рата провео као војник, током свог образовања кретати линијом од права, преко медицине до психологије. Двадесетих година се заинтересовао за психоанализу и постао члан најужег круга психоаналитичара окупљених око Сигзмунда Фројда, бивајући сматран чак и његовим наследником. У то време је био и политички активан, тако да се  веома брзо удаљио од Фројдових принципа, радећи на томе да развије свој сопствени систем терапије. Његов независан дух и одбијање да се укалупљује у постојеће моделе размишљања, које је тада испољио, задржаће до краја свог живота, што ће вероватно бити разлог да тај живот прерано и трагично заврши. 

Већ раних тридесетих нашао се у Немачкој, где ће наћи идеално тло, како за политички ангажман, тако и за студирање и проучавање феномена фашизма кроз психоаналитичку призму. Одмах ће се придружити Немачкој комунистичкој партији и постати чалан ћелије коју су чинили немачки писци и уметници тог доба. Било је то заиста узбудљиво време, јер, док су у подрумским скровиштима одржавали тајне састанке, улицама су, уз громогласну халабуку, марширале нацистичке паравојне формације. Није му промакло да примети главну одлику ситуације у којој се Немачка нашла. Суочене са великим егзистенцијалним проблемима и бедом, масе се нису окренуле левици, већ су, уплашивши се слободе, отишли у наручје ауторитарној идеологији, која је обећавала бољи живот. Тачно у време када је Хитлер дошао на власт, почетком 1933. Рајх је објавио своју прву велику књигу: „Масовна психологија фашизма”. Сјединивши у себи баш оне три карактеристике које је Хитлер највише мрзео: дете јеврејских родитеља, психоаналитичар и комуниста, морао је за нешто више од месец дана да бежи из Немачке.

Првог марта, само месец дана након доласка Хитлера на власт, у координираној акцији ухапшено је преко хиљаду интелектуалаца, левичара. Рајх није губио време. За неколико дана, прерушен у туристу скијаша, побегао је у Аустрију. Друштво психоаналитичара окупљено у Бечу је са одбојношћу и непријатељством дочекало Рајха због његових екстремних ставова о сексуалности, које је он тих година  јавно износио. Због тога након два месеца бежи из Аустрије у Данску. Међутим, због тих револуционарних идеја о сексуалности ни у Данској није био добродошао, чак ни међу својом идеолошком сабраћом комунистима, који су га искључили из КП Данске, мада он није био члан те партије. На крају је чак КП његову књигу Масовна психологија фашизма прогласила контрареволуционарном. Децембра месеца те 1933. министар правде је одбио да Рајху продужи дозволу боравка због оптужби данских водећих психијатара, којима се такођер није свиђало његово неортодоксно писање о сексуалности. Након тога Рајх је поново у бекству, бродом се пребацује преко три миље широког теснаца у Шведску у град Малме.

Шта је  то што је Рајхове идеолошке истомишљенике и колеге психологе толико иритирало да нису могли не само да га слушају, него ни гледају? Биограф Дејвид Бодела сматра да је Рајх хтео да уклони баријере како би се могла испољити истински персонализована сексуалност, која би продубила и обогатила људске животе. Студирајући односе између сексуалности и анксиозности он је као психоаналитичар развио теорију која је разматрала оргазам као појаву наизменичног повећавања и смањивања површинске електричне тензије. Такво тумачење ће га касније навести да ту појаву код људи повеже са плазмичким покретима једноћелијских организама, који су са својим телима пулсирали, неизменично се ширећи и скупљајући.

Ипак, нису сви били тако одбојни према Рајфовим идејама. Током емигрантског боравка у Данској држао је предавања која су била веома посећена. Ти студенти из Данске су путовали бродом на свако његово предавање које је држао у шведском Малмеу. Али, како би се по старински рекло, „не лези враже”, два психијатра из Копенхагена су јавила својим колегама у Малмеу да обрате пажњу на Рајха и његова предавања. Они су обавестили полицију која је почела да прати и Рајха и студенте. Извршили су чак и претрес стана у којем је Рајх становао, и то без судског налога. Мада никаква оптужница није подигнута, приликом разматрања обнове боравка од стране шведских власти није му одобрен продужетак. 

На предлог једног пријатеља поново је прешао у Данску, али илегално. Као што се види, Рајхов живот је, како је време пролазило, постајао све узбудљивији, претварајући се у прави трилер. Док су се над Европом надвијали тамни облаци фашизма и нацизма и док су улицама градова марширале паравојне трупе уз френетичне поздраве опијених маса, Вилхелм Рајх, један од највећих проналазачких умова у читавој повести, како ће се ускоро показати, морао је да пређе у илегалу. Ипак је те 1934. успео да се „увуче” на 13. Међународни конгрес психоаналитичара, одакле су га на самом почетку истерали. Нико од његових колега се више није сећао да га је Сигзмунд Фројд пре само десетак година прогласио „оснивачем модерне технике психоанализе.”

На позив једног професора из Осла, који га је познавао и ценио, прешао је у Норвешку, где ће коначно успети да се на дуже време „скраси”. Ту ће остати све до краја бурних тридесетих. У почетку ће наставити да се бави психоанализом и проналази нове технике отпуштања блокираних емоција. Међутим, убрзо ће доћи до открића оних тајанствених микроскопских честица које омогућавају прелаз између неживе материје и живих организама, које је назвао „биони”. Тако ће се прикључити плејади оних научних пионира, као што су Бешам, Рајф,  Нисенс и Ендерлејн, који су открили оне честице, које представљају основу спонтаног генерисања живота, што они научници главног тока никада неће прихватити да постоји, јер они кроз своје електронске микроскопе посматрају само мртво ткиво,  никада живо.

Онај пријатељ професор му је омогућио приступ инструментима на Психолпшком институту у Ослу, који су му били потребни за мерење електричних набоја коже, и настављање истраживања био-електричног концепта, у чему је Рајх, подразумева се, био пионир, као у свему чега се дотакао. Касније ће се и запослити као асистент на том институту. Од уштеђевине ће ускоро конструисати апарат који се састоји од електрода и вакум цеви повезаних са осцилорафом, који ће му омогућити да потврди ону своју теорију отпуштања напетости, као и теорију да људски организам функционише као електролитички систем и да представља континуално био-електрично поље, које ради на принципу побуђивања између нервних центара у унутрашњости тела и коже на површини.

Вилхелм Рајх би се могао сматрати зачетником холистичког приступа посматрању људског тела. Он је био први научник коме је пало на памет да организам посматра као целину у којој  поремећај једног дела утиче на све остале делове. Уз помоћ био-електричних експеримената доказао је постојањебио-психолошке енергије. У својим ранијим истраживањима је показао да проток те енергије може бити заустављен, а затим отпуштан, а сада је уз помоћ мерења инструментом доказао да се повећањем електричног набоја изазива пријатно осећање, а смањивањем непријатно. То га је навело да се поново врати оном ритмичком скупљању и експанзији примитивних једноћелијских облика живота, званих протозое, и да се упита, да ли те новооткривене био-електричне струје функционишу на исти начин у свим живим организмима?

Просечном посматрачу би се могло учинити да је све то са чиме се до те тачке Рајх бавио заиста довољно, па чак и превише, за каријеру једног научника. Међутим, то је био тек почетак његове проналазачке одисеје. Уз помоћ пријатеља набавио је опрему за микрофотографију, стерилизацију и мерење електричног набоја, па чак и да запосли неколико помоћника.  Уз помоћ технике убрзаног снимања (time-lapse), успео је да сними оно пулсирање протозое. Али није се ни ту зауставио, јер му је циљ био да види шта се истовремено догађа у унутрашњости тог организма.

Након низа измена у експерименталној процедури, али и неких случајних успутних дешавања, Рајф затим на своје запрепаштење открива оне животу налик облике који се могу узгајати у културама од не-живих честица, које је назвао биони. Стављајући их у специјалне растворе успео је да изазове њихово бубрење, тако да их је могао видети кроз обичан микроскоп. Пред његовим радозналим очима указао се исти онај микро свет који су Рејмонд Рајф и Гастон Нисенс видели кроз своје специјалне увећивачке справе, универзални микроскоп и соматоскоп. Могао је да их види како се окрећу, пулсирају, сударају и стапају. Контролним експериментом је доказао да се не појављују као резултат утицаја из атмосфере. Дакле то би неодољиво могло да упути на ону Бешамову теорију терена, према којој се, тек након утицаја из вањске средине на терен, у организму спонтано покрећу процеси стварања нових облика микроба.

А онда долази, могло би се рећи, финале, или почетак финала Рајхове проналазачке одисеје. Док је под микроскопом посматрао бионе у култури приметио је по први пута ненуклеарну радијацију, коју је касније открио и у атмосфери. Али то није била она физичка радијација, већ појава која га је подсетила на индијску „прану” или кинески „чи”. Крстио ју је као „оргон” или енергија организма. То је била биолошка, а не електромагнетна радијација. У потпуном мраку културе су сијале неком чудном сиво-плавом светлошћу.

Након оргона долази на ред канцер. Посматрајући бионе, запазио је међу осталим ћелијама и ћелије канцера, што га је заинтригирало да се почне бавити и патологијом канцера. Као да му неки  „ђаво није дао мира”, јер је са канцером, попут Рајфа и Нисенса, нагазио на осиње гнездо. Еминентни норвешки научници су, након што се прочуло са чиме се Рајх почео бавити, покренули новинску кампању против њега и свега онога са чиме се бавио. И утицајним психијатрима је „прекипело”, па су извршили притисак на власти да га истерају из земље, што је и учињено мењањем услова дозволе боравка коју је имао. Рајх је тако морао на брзину да спакује своју лабораторијску опрему и последњим бродом пре избијања Другог светског рата побегне преко океана у Америку.

По шести пута испочетка

Долазак у Њујорк означио је шесту Рајхову емиграцију, чиме је постао апсолутни рекордер у броју емиграција у повести, барем што се научника тиче. А уједно је стекао услове да буде проглашен и шестоструким дисидентом, по чему је такођер био рекордер. Читаву изнајмљену кућу на Лонг ајленду, где се населио са трећом женом, претворио је у добро осмишљену мешавину лабораторије и амбуланте за психоаналитичко лечење. Добио је посао у Школи за друштвена истраживања, као придружени професор медицинске психологије, што би све могло да наведе на утисак да ће му, коначно, од шести пута кренути.  

Првих година се углавном бавио истраживањима канцера и биона. Прво је сасвим случајно открио да органски материјали абсорбују ону радијацију. За следећи експеримент је конструисао металне кутије које је са вањске стране обложио органским материјалом, памуком и дрветом. У једну кутију је ставио културу са бионима, а  друга је била празна. На велико изненађење констатовано је да обе кутије светле на исти начин, што је значило да се иста радијација упија и из културе и из ваздуха. Затим је открио да у кутији са културом долази до благог повећања температуре, што је касније објаснио доказивањем да је та радијација, рефлектована од унутрашње металне облоге, била упијена од стране органског материјала. То се чак могло осетити на кожи примицањем руке култури у експерименталној кутији.

Када је касније кутијама додао термометре измерио је да је температура увек за пола степена Целзијуса виша унутар, него ван акумулатора, како је назвао ту експерименталну кутију.

То је значило да она животна енергија, коју је пронашао у културама биона, може бити прикупљана из атмосфере помоћу оргонског акумулатора. То је објаснио аналогијом са ефектом зелене баште, пошто се радијација која улази рефлектује унутар акумулатора већом брзином, повећавајући концентрацију. То је значило да би он и његови асистенти, седећи унутар акумулатора, могли упијати у своје организме већу количину оне животне енергије, него када седе ван, што би имало благотворно дејство на здравље. У следећем експерименту је код особе која је седела у акумулатору измерено благо повећање телесне температуре. Контролним експериментима је искључена могућност да се то десило из неког другог разлога.

Рајх је након тих експеримената закључио да је доказао да Други закон термодинамике очигледно не важи у случају оргонске енергије. А такођер, да они који верују да постоји празан простор не би могли да објасне како вакум може да светли. Затим је закључио да се топлота унутар акумулатора не ствара ни из чега. Она се ствара тако што се оргон, крећући се, одбија од унутрашње металне облоге и длана руке, производећи топлоту.

( У својим бежанијама Рајх је губио и супруге, ово му је трећа Илза, са
              сином Петром, који ће тридесетак година касније написати књигу:
                        „ A Book of Dreams”  у знак сећања на свог великог оца)

Наредних година Рајх је почео да оргонски акумаулатор користи за лечење и у томе је имао доста успеха у третману многих болести, укључујући и канцер. Мада он сам није никада тврдио да се оргоном може у потпуности излечити та опака болест.

Након тих успеха из којих је изгледа успео да извуче и неку финансијску корист у државу Мејн на обали једног живописног језера,  у близини градића Реинџли 1942.  године купио је једну велику фарму на којој је наредних година изградио још неколико објеката у које је сместио лабораторију, библиотеку, канцеларије, па чак и опсерваторију. Тај комплекс ће добити име Оргонон. Тих година ће основати и институт по имену Orgone Institute Research Laboratories, који ће се између осталог бавити и продајом и изнајмљивањем оргонских акумулатора. Покренуће  и властити журнал The International Journal of Sex Economy and Orgone Research.

Рајх је чак тврдио да је помоћу оргонског акумулатора могуће сакупити довољно енергије за покретање електричног мотора. Планове за тај мотор није никада публиковао тврдећи да човечанство није још спремно за то. У данашњем Музеју посвећеном Вилхелму Рајху, који је смештен у оној опсерваторији у оквиру комплекса Оргонон, постоји његов филм о том мотору.

Да је све то о чему је Рајх годинама причао и доказивао експериментима заиста озбиљно и да поседује несагледиву моћ показао је један неочекивани инцидент који се догодио 1951. године у лабораторији Оргонона. У једном експерименту он је ставио малу количину радиоактивног радијума у оргонски акумулатор у намери да докаже да моћни оргон може анулирати непожељне ефекте нуклеарне радијације. Међутим, неочекивано, као реакција појавило се неко непознато дејство много јаче и опасније од радиоактивног материјала. Читава лабораторија је била контаминирана, један миш кориштен за испитивања је угинуо, а сви присутни, укључујући и Рајха су се разболели. Он сам је неколико пута падао у несвест, док је један од асистената једва остао жив.

Али, то није било све. Камене плоче којима је био обложен камин распале су се у ситне комаде. Једна гранитна стена, удаљена пар стотина метара је поцрнела. Изнад читаве области тамни густи облаци су данима после тога прекривали небо, док су сви који су у време експеримента били присутни у Оргонону дуго после тога осећали здравствене последице. Мерења радиоктивности Гајгеровим бројачем су неколико недеља после инцидента још увек показивала неуобичајено високе вредности, и то на удаљености од 300 миља (480 км).

Та незгода  није прекинула бескрајну покретну траку Рајфових проналазака и открића, као што се можда могло очекивати. Напротив, приликом напора које је улагао да растера оне тамне облаке Рајф је онако успут дошао на идеју  да конструише нови уређај, касније назван „разбијач облака” –  (cloudbuster). Уређај се састојао од снопа металних шупљих цеви уперених под углом ка небу, а са доње стране повезаних, то јест уземљених, у текућу воду, јер, по њему  вода привлачи ону животну енергију. Принцип се састојао у томе да уређај исиса оргон из дела неба према којем је уперен.

Рајх је сматрао да радиоактивни материјали и остали загађивачи у атмосфери делују на животни оргон у природном стању, претварајући га у устајало мртво стање оргона названо: смртоносна оргонска радијација – Deadly Orgone Radiation (DOR), која изазива суше, тако што уклања кишне капи из облака. Помоћу разбијача облака та смртоносна оргонска радијација би се уклањала из

облака и тако успостављало поново струјање оног здравог оргона, које би вратило атмосфери њене природне циклусе са кишом.

Наредних година Рајх  је усавршавао тај уређај да би га крајем 1954. са својом екипом однео у Аризону у град Туксон, у намери да тамо покуша да изазове кишу. То је била пустињска област где  кише понекад нису падале годинама. Чим су дошли и укључили уређај почели су да се чудно осећају. Привиђали су им се НЛО-и, а осећали су енергије и ћуди предела у којем су се нашли на исти начин на који су то некада давно осећали староседеоци. У јануару 1955. у Туксону су падале такве кише да авиони на локалном аеродрому нису могли да слећу и узлећу. Трава је  никла и нарасла до висине од 30 цм, и то на пустињском тлу на којем се не памти да је било каква биљка икада виђена.

Коначно је и Американцима прекипело

Тај догађај би се могао сматрати врхунцем Рајхове проналазачке мисије. Након тога уследио је брзи и стрмоглави пад, који се могао наслућивати током неколико година које су претходиле том врхунцу. Његов истраживачки рад и она чудесна открића нису, наравно, остала незапажена, како међу његовим колегама научницима, тако и разним државним службама и центрима корпоративне моћи. Док је међу колегама још могао наћи неког истомишљеника или барем респекта, онај други блок је био јединствен да Рајх са својим теоријама и проналазцима представља не малу претњу њиховим заједничким интересима. Због тога су обавештајне службе годинама пратиле његов рад.

На првој линији фронта те коалиције угрожених била је она истовремено и угледна и озлоглашена Управа за храну и лекове – FDA (Food and Drug Administration), која је те 1954. године донела уредбу не само о забрани дистрибуције оних његових оргонских акумулатора и свих писаних публикација и књига, него и забрани проучавања, писања, па чак и помињања   оргонске енергије, и то на читавој територији Сједињених држава. Десило се да је баш у време док је Рајх био у мисији прављења кише и узгоја траве у пустињи Аризоне, његов колега и сарадник др Мајкл Силверт ухваћен да превози своје оргонске акумулаторе и нешто од публикација и књига из оног Рајховог института у Мејну ка држави Њујорк, где је живео. То је били кршење оне уредбе FDA о забрани дистрибуције, тако да је по кратком поступку донета судска пресуда о спаљивању свих оргонских акумулатора, публикација и књига које су нађене и заплењене у институту Оргонон.

(Рајх са студентима у лабораторији института Оргонон)

Био је то велики скандал, поготово за земљу која се дичи такозваном демократијом и људским слободама. Огласила се Америчка унија за очување грађанских слобода, изразивши згражавање таквом пресудом и тврдећи да се тако нешто срамотно није десило у читавој историји њихове земље. Међутим, ништа није помогло. Чак и пре него што је истекао рок за жалбу испред зграде института направљена је ломача у коју су бацани акумулатори, писани материјали и књиге. Све папирнато што су нашли у просторијама института. Деценије вредног и самопрегорног рада забележеног у часописима, публикацијама и књигама о психијатрији, социологији, политици, образовању, сексологији, микробиологији, метереологији и ко зна каквим још темама којима се бавио неисцрпно радознали Рајх, нестали су у пламену и претворени у пепео. Вилхелм Рајх, тужан и запрепаштен, не верујући сопственим очима, стајао је поред ломаче, рекавши једном од присутних  службеника FDA: „Исто ово се радило и у нацистичкој Немачкој. Не могу да верујем да је такво нешто и овде могуће.” То се десило 26. јуна 1956.

Неколико месеци касније, 23. августа 1956. још већи товар од неколико камиона Рајхових списа и докумената, прикупљених са разних локација, је одвежен и спаљен у специјалној пећи у Њујорку. Тој сеанси Рајф срећом није присуствовао.

Уколико се Рајхова животна прича упореди са причом Рајмонда Рајфа, онда се може уочити прилична сличност, али и битне разлике. Обојица су се као научници и истраживачи највишег калибра сударили са интересима отуђених  центара моћи, који су били заинтересовани за науку једино ако су од ње могли имати користи, али уколико би осетили да би неко од научника својим деловањем могао угрозити њихове интересе, били су према њима безобзирни. Да би такве могућности свели на најмању могућу меру за своје потребе су формирали паралелну науку, а то је она на почетку описана наука претворена у цркву. Рајф је ипак много боље прошао од Рајха јер је он својим проналасцима угрозио само медицинско-фатмацеутску полугу поменуте коалиције центара моћи, док је Рајхово деловање могло да угрози комплетну грађевину капиталистичког корпоративног Бехемота. Због тога су према њему били далеко немилосрднији.

Што се тиче озлоглашене FDA, није тешко наслутити разлог зашто се тај државни орган, који штити интересе прехрамбених и фармацеутских корпорација, толико уплашио Вилхелма Рајха и његове науке. Њени експерти су сигурно добро проучили ону његову космичку животну енергију звану оргон и схватили какву опасност она може представљати за њихове спонзоре, а поготову они акумулатори, које су са осећањем олакшања посматрали како горе у оној ломачи испред института у Оргонону. О томе говори и податак да је за десет година FDA трошила између 4-6% свог буџета за борбу против једног човека, и то научника. Тај податак може послужити и као посредни доказ да је то што је Рајх открио, научно релевантно и да не представља будалештине једног шарлатана, како још увек тврде свештеници оне црквене науке.

Али, треба имати у виду да је FDA била истурена на прву линију фронта да се обрачунава са Рајхом, док су из позадине одвијање ратних операција пажљиво пратили и остали чланови оне велике коалиције, чији интереси нису били ништа мање угрожени, а када је требало пружали су подршку FDA. То се пре свега односи на атомски сектор, који је тих година био у повоју и правио планове за експанзију, то јест кориштење атомске енергије у мирнодопске сврхе. Њима се никако није допадала Рајхова идеја да се до огромних количина енергије може на далеко јефтинији и безбеднији начин доћи без скупог и опасног разбијања атома. А ако се свему томе дода она његова идеја да би се са оном оргонском енергијом могли бесплатно покретати електрични мотори, није могла да остане равнодушна ни аутомобилска индустрија, која је тих првих послератних година доживљавала незапамћен бум. Узимајући све то у обзир, онда се тек може схватити не само димензија Рајхове појаве, него и оно што одавно наслућују они који верују  у реинкарнацију, а то је да су се душе Тесле, Рајфа и Рајха инкарнирале у погрешном времену.

Ту своју залуталост у времену Рајх је такођер показао када је, док је оним својом „клаудбустером” растеривао и навлачио облаке, те успостављао природне климатске токове, приметио да на простирање  оне животне оргонске енергије итекако утичу далеководне мреже за пренос електричне енергије, неприродни нивои нуклеарне радиоактивности и све веће присуство у атмосфери неприродних издувних продуката капиталистичке потрошачке машинерије. Он је био први који је четрдесетих година прошлог века приметио прва оштећења на биљној флори, као директну последицу наведених штетних дејстава. 

То време у којем се грешком нашао га је казнило много суровије него Теслу и Рајфа. Када је, након оне ломаче, наставио да се и даље бави својом науком, FDA је тражила од судских органа да се против њега поведе судски поступак због кршења забране бављења оргоном. То је и учињено. Када је позван да се појави на суду он је то одбио под изговором да ниједан суд нема право да се меша у његов научни рад. Приведен је на силу са лисицама на рукама. Осуђен је на две године затвора, у којем је, након девет месеци, 3. новембра 1957. умро од срчаног удара. Било му је тада тек 60 година.

Остало је забележено да је постхумно, три године касније, 17. марта 1960. уприличена још једна ломача у којој су поново горела Рајхова дела. Осим оне Уније за заштиту грађанских слобода, а и она се касније ућутала, ниједна научна институција, нити појединачни научник, нису се тих година огласили у одбрану Рајха или изразили згражавање над толиким паљевинама књига. Нису се огласиле ниједне новине, часопис, ниједан писац или интелектуалац, ниједан борац за људска права. Вилхелм Рајх је био и остао до краја сам против Бехемота!

Од Прометеја преко Исуса Христа до Галилеа

Када је Вилхелм Рајх још 1941, приликом свог првог сусрета са Ајнштајном, презентирао и објаснио, тада једном од највећих живих научника, своју теорију животне космичке оргонске енергије, његов коментар је био: „Ово ће бити бомба за физику”. Мада ће се касније дистанцирати од њега након што схвати да би било каква блиска веза са Рајхом могла штетити његовој репутацији.  Рајх је последњих неколико година свог живота био близак пријатељ са Александром С. Нилом, славним енглеским просветитељем и оснивачем оне легендарне школе Самерхил, који ће 1958. пророчански изјавити: „Ако ови мрзитељи живота, који тренутно држе у својим рукама наше судбине, потпуно не униште свет, онда је сасвим могуће да ће оне генерације које тек треба да се роде, разумети све оно што је Рајх радио и откривао.”

Оно што ће се догађати наредних деценија, па све до данашњих дана, даће за право обојици. И поред оне три спектакуларне ломаче Рајхова научно наслеђе је преживело. Његова тумачења синергије космоса, планете Земље и свих живих организама на њој, повезаних оним тајанственим  пољем оргонске енергије, су још увек актуелна, и како време пролази биће још актуелнија. Нове генерације научника, управо оне које је Нил пророчански наговестио, проучавају његове теорије, узимајући их сасвим озбиљно као најприкладнију инспирацију за спашавање планете и човечанства које, након свега онога што се дешавало током XX века, на почетку XXI полако клизи у ћорсокак.

Рајх је са својим сексуалним теоријама оргазма постао симбол слободне љубави и јунак оне алтернативне поп  културе, која ће се појавити убрзо након његове смрти, као одговор на све оно што је ту смрт проузроковало. Његове идеје биће опеване у многим песмама. Вероватно је најславнија она коју је испевала Кејт Буш, након што јој је неким божанским, а можда је боље рећи космичким, провиђењем допала у руке књига под насловом „Књига снова” (A Book of Dreams), коју је написао Питер Рајх, син Вилхелма Рајха, који је као дванаестогодишњи дечак посматрао како му оца одводе у затвор из којег се неће жив вратити. При крају те песме Кејт певуши:

Јер сваки пута када пада киша,

Ти си ми у глави,

Као Сунце када излази – –

Оох, једноставно знам да ће нешто

добро да се деси.

И не знам када,

Али спомињањем можда и може да се деси.

А то се можда управо и догађа. Јер, данас више није могуће спаљивати књиге на јавним ломачама, и то књиге таквих научника, какав је био Вилхелм Рајх. Данас је на судовима могуће добити процесе притив CDC-ија, FDA и сличних сатанистичких организација, као што је 1989. урадио Густав Нисенс у Монтреалу или Стефан Ланка 2016. у Карлслуеу. Данас у свету број оних правих научника далеко превазилази број оних католичким свештеницима налик. У њима се можда могу препознати она деца из првог стиха Калила Џибрана са самог почетка књиге „Слободна деца Самерхила”, коју је Александар С. Нил написао крајем педесетих прошлог века, највероватније Рајху у част:

Ваша деца нису ваша деца.

Она су синови и кћери живота који чезне за собом.

Она долазе кроз вас, али не од вас,

И мада су с вама, она вам ипак не припадају.

……………

Једним од тих Нилових дечака би се могао сматрати и Џејмс Стрик. Он се након 2007. године бацио на озбиљан посао. Те године је, према Рајховом тестаменту, стављено јавности на располагање све оно што је од његове  научне и интелектуалне заоставштине преостало, након оних силних паљевина. Проучавши детаљно те материјале, дошао је до запањујућих открића. О оним Рајфовим истраживањима из Осла између 1935-39, написао је чланак, који је објављен 2015. у гласилу универзитета Харвард, а у којем је  за то што је прочитао рекао да: „представља, чак и за наше време, врхунско достигнуће у области лаке микроскопије и „time-lapse” микро-кинематографије“. Да би на крају тог чланка закључио да је: „доминантни наратив о Рајху као псеудонаучнику нетачан и да је прича о њему много комплекснија и интересантнија.”

Џејмс Стрик се заинтересовао за Вилхелма Рајха још 1974.  за време студија. Докторирао је историју биологије и медицине на Принстону 1997. Тренутно држи професорску катедру на  Franklin and Marshall College. Написао је неколико књига о историји идеја о пореклу живота, укључујући и једну о свом идолу Рајху: „Wilhelm Reich, Biologist” (Harvard U. Press, 2015). А оно што је најважније, већ дуги низ година је члан управног одбора Музеја Вилхелма Рајха.

И на крају, зар Вилхелм Рајх на неки чудан начин није својом појавом сјединио у себи и Прометеја, који се жртвовао да би људима донео ватру, исто онако како се и Рајх жртвовао да би човечанству отворио нове перспективе, и Одисеја, који је 20 година лутао узбурканим Егејским морем, које је  наликовало оним турбулентним временима кроз која се Рајх још и дуже времена  пробијао, да би се горе у хипердимензији придружио својој Пенелопи, која га је стрпљиво чекала да крену заједно испочетка.  Затим и Исуса Христа, који је својом жртвом на крсту покушао искупити све људске грехе, којих се наредних две хиљаде година  толико намножило, да је морао да се поново појави неко да их искупи, а то је изгледа био управо Рајх. И на крају Галилеа Галилеја, и то парафразирајући својом храброшћу и бескомпромисношћу ону Галилејеву пркосну изјаву пред инквизицијом: eppur si muove – ипак се креће (Земља око Сунца).

Посматрајући све оно што се тренутно око нас дешава, без обзира што се на први поглед може уочити много тога бесмисленог и онеспокојавајућег, утисак је да се и данашње човечанство, попут Земље на којој се нашло, креће, и то у добром правцу. А да би наставили тим путем, није на одмет понекад се сетити Вилхелма Рајха и спомињати га, како на крају оног стиха рече Кејт Буш.

Podelite sa drugima:

Povezani članci