Ovaj svet je organizovan tako da mi sa njega odlazimo a da crvi ostaju večno.
Spazila ptica crva na vrhu visokog drveta pa ga iznenađeno upita kako je dospeo na to mesto, a on joj uvređeno odgovori da puzi ceo život i da u tome nema ništa čudno!
Naravno! Najmanje iz dva razloga: više ništa nije čudno, a puzanje je uvek stabilna putanja do vrha. Pisati o tome, velika je greška jer tekst, kakv god da je, ma i najpametniji, ništa ne može da promeni, dokazuje već dokazano a otvara sumnju u zavist i ljubomoru i kod jednih i kod drugih čitalaca: puzavci misle da im pripovedač zavidi pa zbijaju redove da popune preostali prostor koji bi nezvani gost mogao da zauzme a dostojanstveni parter u neverici razmatra motivacuju za takav gest budući da je tema na pretek. Dakle, oprezno, ili si skrivena ulizica ili si potpuno netalentovan da osetiš čarobne efekte ustaljene prakse.
Ulizice su veliki majstori i odabrani ljudi. Njihov alhemičarski zanos pretvaranja psiholoških i socijalnih nedostataka u profesionalnu strukturu i zahtevnu veštinu, prevazilazi očekivanja svih ostalih kanala socijalne promocije. Obrazovanje, talenti, zloupotrebe, sila, odrođenost, nemaju zajedno količnik koji na cilju prijavljuju puzavci dok podižu kupone, tantijeme i knjiže kamatu. Sve prolivene suze zbog nezasluženih roditeljskih prekora, nepravde šireg porodičnog zapostavljanja, nezgoda trapavosti sa časova fizičkog vaspitanja, bahatosti vodećeg „buntovnika“ iz ulice kao i lakih i neočekivanih odbijanja devojčica na žurkama, puzavci veoma strpljivo i metodološki nepogrešivo beleže, razvrstavaju i pretvaraju u konstitucione elemente veštine kojom će sve frustracije zameniti za višestruke nadoknade. Posebno čekajući iste one koji su ih skrajnuli i aktivirali njihove talente, da im odrede mesta na marginama na kojima će se dugo i nostalgično sećati vrhunskih dostignuća detinjstva i mladosti jer za drugo više neće imati adekvatne prilike.
Ljudi žive u svom vremenu i primere ne treba tražiti u „antici“ ili „komunističkom jednoumlju“. Svaka generacija vidi i oseća „osvetu loših učenika“ jer najbolji đaci to postaju poštujući postupnost u sticanju znanja radi promene ponašanja i disciplinovanom čekanju u redu napredovanja u skladu sa naučnom metodologijom objektivne proverljivosti rezultata. Ulizice nemaju takvih skrupula. Šta god da su probali dok je takmičenje bilo nepristrasno i strogo kontrolisano, bivali su skrajnuti, otpadali su u prvom krugu i zlovoljni pušili u klozetima dok je u fiskulturnim salama zakrčenim klupama u kojima su po jedan sedeli odlikaši trajalo finale.
Pogledajte oko sebe, i dalje nema najlošijih među vama, ista lica sa „onih finala“ i dalje kadriraju prizore vaše brige za sudbine najdražih; one iz klozeta, videćete bez cigara na televizijskom dnevniku kako referišu visokim zvaničnicima birokratskih formata i kako predsedniku čuvaju leđa, ponekad nose torbu a redovno daju izjave za štampu. To je to. Možete da napišete neki tekst o svemu tome i da ga pokažete kumu na stadionu omiljenog kluba na kojem vas iz lože strelja zlopamtilo sa jedinicom iz hemije.
Ovaj svet je organizovan tako da mi sa njega odlazimo a da crvi ostaju večno.
„Ptice umiru pevajući“.