Ne bojmo se tuge, bolesti, patnje, bilo kakvih iskušenja – sve su to posete Božije, na našu korist. Pre smrti ćemo zahvaljivati Gospodu, ne za radosti i sreću, već za tugu i patnju, a što ih je više bilo u našim životima, lakše ćemo odlaziti sa ovog svete, lakše će se naša duša uzneti ka Bogu…“
Čoveka stalno muči misao: zašto toliko patimo? Verovatno je logičnije da postavimo pitanje na drugi način: zašto se tuge dešavaju i ko nam ih šalje?
Naravno, svako ima svoju borbu i ne postoji univerzalni savet koji se može dati. Jedan je odgajan u pobožnoj porodici, drugi je odgajan na ulici, trećeg su roditelji napustili kao dete i tako dalje. Dakle, naša percepcija mnogih stvari je različita, a i dolazak u veru se takođe dešava na različite načine. Jedan će doći u tuzi, drugi u bolesti, a treći u mirnom, tihom životu. Zato, ne treba nikoga osuđivati, svako ima svoj put i svoj krst. Nije nam dato da nosimo tuđi krst, pašćemo pod njegovom težinom, iako će spolja izgledati da je sve vrlo lako i jednostavno.
Vremena uvek imaju svoje karakteristike, ali mnoge stvari se ponavljaju. Danas je lako, sutra je teško. Kako god bilo, spasenje današnjem naraštaju, po reči svetih otaca, biće dato samo kroz tuge i bolesti. O tome je još devedesetih godina govorio čuveni starac arhimandrit Jovan Krestjankin.
A ozbiljnost sadašnjeg, a i svakog drugog vremena, leži upravo u nama samima. Na primer, otac Nikon (Vorobjov) je rekao da ako se iz skrivene gordosti oslanjaš samo na svoje snage, onda je ne samo teško, već i nemoguće uopšte živeti. Ipak, postoji svemoćni Gospod. Njemu se stalno moramo obraćati.
Otac Nikon direktno ukazuje na Onoga koji može da spase i pomogne čoveku u teškoj situaciji: „Pozovite Ga u pomoć, i On će pomoći ako vidi da iskreno činite sve što je u vašoj moći po pitanju spasenja. Zašto mnogi propadaju u duhovnom radu? Zato što svoje podvige zasnivaju na tajnoj uobraženosti, gordosti. Dok čovek ne uvidi svoje slabosti, strasti, Gospod ne može da priđe čoveku i da mu pruži pomoć: Bog se protivi gordima, a poniznima daje milost (Jakovljeva 4:6).“
Naš prepodobni otac Amvrosije Optinski savetovao je vernike da ne klonu duhom u pitanjima spasenja duše. Na kraju krajeva, svakog dana ponovo padamo. Na primer, ako imamo lošu naviku, ne možemo da se je odmah odreknemo, to je greh. A ako ih ima mnogo, onda će ova borba trajati do kraja života. Neki svetitelji su govorili da će nas blud mučiti do samog kraja. A takvih primera ima puno…
Ali da se vratimo na ono što otac Amvrosije savetuje:
„Ne bojte se tuge, bolesti, patnje, bilo kakvih iskušenja – sve su to posete Božije, na našu korist. Pre smrti ćeš i dalje zahvaljivati Gospodu ne za radosti i sreću, već za tugu i patnju, a što ih je više bilo u našim životima, lakše ćemo umirati, lakše će nam biti. duša da se uznese ka Bogu…“
Vidite, na kraju krajeva, tuge, bolesti, iskušenja – ne radi se o pitanju „Zašto toliko patimo?“, već o tome zašto nam se ovo šalje. Živeći besposleno, zaboravljamo na Boga, ali nas On podseća na Sebe. Kada bismo živeli isključivo u opuštanju, u zabavi, gde bi nas sve ovo na kraju dovelo? Da, strašno je i zamisliti. Ali Gospod je milostiv, pa nam šalje ove tuge da naša duša poraste u ljubavi prema našem Spasitelju.
Ali mi i dalje kao da smo slepi ili gluvi… Uvek se svađamo sa Bogom.
Starac Gavrilo Urgebadze je jednom sreo ateistu koji je žestoko hulio na Boga, mrzeo Zapovesti o kojima je negde čuo, a onda mu je starac rekao, a ove reči su zapravo upućene svakome od nas kada se ne slažemo sa voljom Bog: „Urazumi se! Shvati sa Kim si u neprijateljstvu!“
I istina je. Želimo spasenje, ali postavljamo uslove Bogu. Želimo mir, ali sami nemamo mir u svojoj duši. Pa kako ćemo se spasti? Otpor ne daje šansu za spasenje… Zato, kada je reč o smirenju, moramo pre svega pronaći ove snage u sebi i prihvatiti Boga svom dušom, svim srcem. Tek tada ćemo shvatiti da Bog želi da nas spase! Pokajanje je put ka miru, spasenju, večnom životu u Carstvu Nebeskom.
Monah Anatolij (Zercalov) je pisao u svojim pismima: „U tuzi je skrivena milost Božija! Ako te tuga obuzima, raduj se, jer tada ideš pravim putem. A ko ne beži od tuge i snagom je nosi, primiće večno Carstvo.“
Bežimo od svega u ovom životu. Gubimo ono najdragocenije – vreme. Vreme neumoljivo leti i ne možete ga vratiti. I zato je nepoznato da li ćemo imati vremena da se pokajemo…
Drugi optinski starac Varsanufije je napisao: „U životu ima mnogo gorčine: neuspeha, bolesti, siromaštva i tako dalje. Ali ako čovek veruje u Boga, onda Gospod može zasladiti i gorak život. Tuga i radost su tesno povezane jedna sa drugom, tako da radost donosi tugu, a tuga radost. Dan sledi noć, a noć sledi dan; Dakle, tuga i radost smenjuju jedna drugu.”
Zato su vremena uvek bila i teška i laka. Sve se menja jedno za drugim. Sve prolazi. I jednog dana ćemo otići na Sud Božiji.
I ako danas tvrdimo da nije vreme da u mladosti idemo u crkvu i učestvujemo u crkvenim tajnama, onda smo duboko u zabludi i priznajemo sopstvenu neodgovornost.
Gospod nas svakog trenutka može pozvati na svoj sud. I za ono što nađe u nama, sudiće nam. To je zapravo strašno. Zato se uvek mora moliti Boga da da vremena, pre izlaska duše, da se pokaje. Tamo, na Nebu, ova prilika više neće postojati. Kajemo se samo na zemlji, za vreme zemaljskog života. I ne možemo da odustanemo. Moramo da ustanemo i ponovo da krenemo. Ne treba da se stidimo što će se sveštenik iznenaditi ili drugačije gledati na nas kada počnemo da pričamo o našim gresima. Verujte mi, sveštenici su tokom dugogodišnjeg iskustva imali takve ispovesti da naše ispovesti neće postati neka velika vest ili nekako promeniti mišljenje o nama. Naprotiv, sveštenik koji vrši Svetu Tajnu raduje se kada čovek dođe na ispovest da bi raskinuo tu vezu sa grehom, sa takvim životom.
Ali tuge se dešavaju, sada znamo zašto. I monah Amvrosije savetovao je da se u takvim slučajevima pribegne zastupništvu Bogorodice i svetih. I takođe, u jednom svom pismu, piše: Čitajte psalme koje je napisao Sveti David kada su ga progonili njegovi neprijatelji: 3, 53, 58, 142. Izaberite iz ovih psalama reči koje su prikladne za vas i čitajte ih često , obraćajući se Bogu sa verom i smirenjem. A kada vas malodušnost savlada ili neuračunljiva tuga muči vašu dušu, čitajte Psalam 101.“ Ovo je veoma efikasan savet.
Uopšte, teško je bez molitve. Molitva je komunikacija sa Bogom, dijalog sa Bogom. Što je čovek iskreniji prema Bogu, to mu je lakše da prihvati sve teškoće i radosti u ovom životu. Čovek zaista ne može da živi u ovom životu bez Boga. Gura se, bludi, ide na sumnjiva mesta, a ipak duša zahteva čistotu… Dakle, nema puta bez Boga. On će nas uvek prihvatiti, ali samo ako mi sami dođemo k Njemu.
Starac Antonije Optinski je savetovao da se u svakoj tuzi ili nevolji pribegne svetom imenu Isusa Hrista: „Kakva god te nevolja zadesi, ma kakva nevolja da ti se dogodi, ti govori: ovo ću podneti za Isusa Hrista! Samo reci ovo i biće ti lakše. Jer je Njegovo ime moćno; s Njim se stišavaju sve nevolje, nestaju demoni – smiruje se i tvoj kukavičluk kad ponoviš Njegovo najslađe ime“.
Zato, nemojmo da tugujemo, već obratimo više pažnje na svoje nedostatke i ispravljajmo ih. Često preuveličavamo svoje probleme. Prođe dan-dva, i zapravo shvatimo da i nije bilo problema. Ovde ćemo malo postradati, ali ćemo dobiti nagradu od Gospoda u večnom životu. Za primer nam služe mnogi svetitelji koji su nekada bili i veliki grešnici. Nemojte se obeshrabriti, nego ostanite sami s Bogom!
Ni gubitak, ni bolest, ni druge nevolje u životu neće pogoditi vrednog čoveka, sve dok um njegov ostane u Bogu… (Sv. Vasilije Veliki, 11, 254)
Poželeo bih svima spasenje njihovih duša! Za one koji nisu došli do vere – dođite!
Neka Gospod blagoslovi sve!
Aleksej Fadejev
Za Fondaciju Prijatelj Božiji sa ruskog: Petar Volkov
Izvor: Pravoslavie.ONE
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/u-tuzi-je-skrivena-milost-bozija/
