LIKOVNI KRITIČAR DEJAN ĐORIĆ O MODERNOM TRADICIONALIZMU U SLIKARSTVU DRAGOŠA KALAJIĆA (1943–2005)
Povodom 80. rođendana velikog srpskog slikara, filosofa i pisca, moskovski portal RuSerbia nastavio je seriju razgovora sa vodećim srpskim poznavaocima Kalajićevog dela. Dejan Đorić govorio je o Kalajićevom prijateljstvu sa Iljom Glazunovim i drugim ruskim umetnicima, o vezama sa pop-artom i „Medialom”, o „novoj figuraciji” i „imperijalnoj ikonografiji”, slovenskoj heraldici i hiperborejskom arheofuturizmu u Kalajićevom slikarstvu… Nacija ekskluzivno prenosi celovitu verziju tog intervjua
Razgovarao: Vladimir Basenkov
Poznavali su se skoro dvadeset godina i sarađivali, od rada u uglednim časopisima (Duga…) do kapitalnih izložbi koje su menjale tok novije istorije srpske umetnosti (Beogradski pogled na svet, 1991/1992). Dejan Đorić je svoja sećanja i viđenja o Dragošu Kalajiću izneo nedavno za moskovski portal RuSerbia. Nacija ekskluzivno prenosi celovitu verziju tog intervjua, uz sve neophodne saglasnosti i prilagođavanja.
Jedan ste od najvećih poznavalaca slikarstva Dragoša Kalajića. Otkuda je proisteklo Vaše posebno interesovanje za ovog srpskog autora?
Pre svega, hvala Vam što ste obratili pažnju na tako gromadnu, ali i sada zapostavljenu ličnost kakva je Dragoš Kalajić (Beograd, 1943–2005). On bi se radovao ovakvom skretanju pažnje na njegove ideje i slikarstvo. Posebno je cenio veliki ruski narod, njegovu misiju, kulturu i nauku, u skladu sa poslednjim rečima Svetog Petra Cetinjskog upućenim Njegošu sa samrtnog odra: „Moli se Bogu i drž se Rusije.” Poslednjih dvadesetak godina Kalajićevog života i rada bili su posvećeni i Rusiji, počev od knjige Rusija ustaje (dva izdanja; prvo 1994, drugo, prošireno, uredio Branislav Matić 2005) u kojoj je neuobičajeno rano najavio buđenje iz komunizma i novu moć Rusije, do tekstova o velikom ruskom slikaru Ilji Glazunovu (intervju „Slikar svete Rusije”, 1981. i autorski tekst „Car ruske umetnosti. U poseti kod Ilje Glazunova”, 1992). Ugovorio je retrospektivnu izložbu Ilje Glazunova u beogradskom Narodnom muzeju, „srpskom Luvru”, za vreme sankcija devedesetih godina. Trebalo je da slike Glazunova budu transportovane ruskim vojnim avionom. To ima svoju simboliku u odnosu na američko zaposedanje Venecijanskog bijenala 1950. i 1956. radovima apstraktnih ekspresionista, nametanje njihove umetnosti Evropi, pobedu Njujorka nad Parizom, izvedenu takođe vojnim transporterom kao projekat CIA-e. Ne znam iz kojih razloga nije uspela ta izložba Glazunova u Beogradu, ali svaki Kalajićev kulturni i umetnički poduhvat ima političku i ideološku pozadinu i krajnje je višeznačan. On je rado odlazio u Rusiju, bilo mu je žao što ne zna ruski, vodio je prevodioca, njegovi politički tekstovi čitani su sa pažnjom u ruskim ministarstvima a na diplomatskim prijemima njemu je ukazivano veće poštovanje nego srpskom ambasadoru. Voleo je da ima kontakt i sa običnim ljudima iz naroda.
Kalajić je sumnjao u sve angloameričko, u njihove dobre namere, umetničke dosege, u modernu umetnost, Džojsa, Sartra pa i Kafku. Pisao je u svojoj prvoj knjizi Krševina, u dvadesetpetoj godini: „Nekada su bogalji i bolesni svim silama nastojali da nadvise svoju nesreću te je često bolest bila veći podstrek zdravlju nego samo zdravlje; nekada su dvorske lude bile i izvor mudrosti – a danas, šampioni bolesnog duha i tela kočopere se ponosni na svoju nesreću koju uzdižu kao uzor, kao primer, kao ideal. Ovo je možda prva epoha u istoriji civilizacije gde se ružnoća i nemoć, gadost i ludilo i bolest slave kao vrline. Ovo je prva epoha u istoriji civilizacije gde su slike ludaka i ispovesti patoloških tipova postali uzor jedne kulture, jednog morala i, što je najtužnije, jedne mladosti. Na pozornicama sveta, večne tragedije ljudskog bića suočenog sa fenomenima života, smrti, smisla ili Boga – zamenile su tragedije pederasta, novčanog bankrotstva, neshvaćenih sadista; pornografija i ološ. I kada poslednjim trzajima trezvenosti ugledamo sav ovaj manijački spektakl, i kada sagledamo obim sredstava koja se ulažu u frenetičnu propagandu ovog zla – neminovno nam se postavlja pitanje: ko stoji iza toga, kome sve to služi i sa kakvim ciljem?”
Kalajić je čudo od autora, potpuno je preskočio period sazrevanja. Kako je pisao već u prvim tekstovima sa dvadeset godina, takav je ostao do kraja. Sećam se njegovog sjajnog teksta o Engleskoj „Podli Albion” (umesto floskule „Gordi Albion”), objavljenog u magazinu Novosti 8. Tvrdio je da Enciklopedija Italijana predstavlja bolje stručno leksikografsko izdanje od savremene Britanike. Govorio je: „Ako ti neko kaže da nešto dolazi iz Amerike, odmah znaj da to ne valja.” Nisam uspeo da proverim, ali imam informaciju da mu je američka ambasada devedesetih godina nudila 20.000 dolara da više ne piše protiv judeoamerikanaca.
UOMO INTEGRALE
Ne znam koliko je moja malenkost sposobna da tumači i deo složenog i krajnje potentnog Kalajićevog stvaralaštva i mišljenja, jer, kako kaže Branislav Matić: „Svi učenici Dragoša Kalajića imaju ponešto njegovo, jedini je on imao sve.” Kada takva ličnost stupa u javnost, treba ceremonijal-majstor, kao na dvoru Lujeva, svečano da je najavi sa tri udarca štapom u pod. Ja sam više taj službenik ceremonijala nego pouzdani vodič, iz prostog razloga što je reč o toliko višestranom stvaraocu da niko nije mogao da isprati do kraja sve njegove puteve. Originalan slikar, najbolji jugoslovenski likovni kritičar, politički publicista, teoretičar, filosof kulture, novinar, izveštač sa prvih borbenih linija, pionir antiglobalizma, nenadmašni govornik koji se na prvom programu italijanske televizije u udarnom terminu sam uspešno nosio i sa po tri stručna protivnika braneći Srbiju, znalac više stranih jezika, uz Aleksandra Dugina i Alena de Benoa najvažniji tradicionalni mislilac druge polovine dvadesetog veka (ne treba, međutim, zaboraviti na Belu Hamvaša), uspešni direktor najveće galerije u Beogradu, romanopisac, poznavalac vina i vešt kulinar (italijanske kujne), pisac eseja o ženskim frizurama i knjige Memoari jednog čula ukusa (pred kraj, kada je zbog hemoterapije izgubio čulo ukusa, prisećao se svih slasti jela i pića u kojima je uživao), Kalajić je nadasve bio lep, snažan (cenio je više žilavost od sirove snage) i ponosit čovek, kako je neko primetio „najbolji primer mužjaka sa Balkana”.
Taj hrabri uomo integrale privukao me je, kao i neke od najvažnijih onda mladih intelektualaca, time što je kao slikar, pisac, urednik, izdavač i autor TV emisija otvarao neke sasvim nove, drugačije perspektive i lektire od socijalističkih ali i zapadnodemokratskih. Zahvaljujući njemu obnovili smo interesovanje ili upoznali Berđajeva (koji je, kako kaže sam Kalajić, njegovoj generaciji u vreme socijalizma bio nepresušni izvor), Šestova, Evolu (Kalajićevog učitelja u Rimu), Genona, Vajningera, Tilaka, Mišimu, Konrada Lorenca, Dimezila, Zombarta, Sedlmajra i brojne druge predstavnike trećeg puta, pomirenja levice i desnice u cilju otpora neoliberalizmu. Na mene je kao srednjoškolca neverovatan utisak ostavila dokumentarna TV serija Ogledalo XX veka koja je 1979. godine praznila ulice Beograda, privlačeći publiku neodoljivom harizmom Kalajića u punom sjaju njegove medijske kritike zla u modernoj umetnosti. Sećam se da je on u jednoj od tih epizoda iznajmio helikopter da ga snimi iznad Njujorka dok govori: „Nalazimo se iznad čmara sveta!” U to vreme sam video njegove slike na najboljim beogradskim izložbama, nabavljao kataloge sa njegovim tekstovima, video manju retrospektivu Leonida Šejke i počeo šire da upoznajem „Medialu” kao grupu i njene članove pojedinačno.
Kalajića sam upoznao 1986. godine i odmah ušao u krug njegovih saradnika. On je od mene stvorio likovnog kritičara, za šta sam mu krajnje zahvalan. Ponudio mi je da pišem za Dugu, tada vodeći jugoslovenski dvonedeljnik, što sam u svojoj mladalačkoj nadobudnosti odbio, rekavši da mene zanimaju stručni, naučni tekstovi. Sa širokim osmehom me je osvojio i razuverio, razvejao moje iluzije, rekavši da Umberto Eko u Korijere dela Sera objavljuje tekstove o frizurama TV voditeljki, što ga ne sprečava da piše naučne, semiotičke knjige. Otpustio je iz Duge starijeg, uglednog likovnog kritičara Dušana Đokića i angažovao mene. Ubrzo mi je poverio pisanje monografije o Leonidu Šejki u najuglednijoj jugoslovenskoj likovnoj ediciji „Pinakoteka”, čiji izdavač su bile „Književne novine”, gde je on uređivao tri edicije. (Taj izdavač je ubrzo ugašen, a monografija je izašla dosta kasnije, 2007, kada Kalajić više nije bio živ.) Odmah je u Dugi okupio cvet mlade srpske nacionalne intelektualne elite, jedini se on uopšte nije plašio da će ga ugroziti mladi lavovi. Samo nam je on dao šansu, kada su naši profesori i akademici zazirali od nas. Naši tekstovi bili su čitani sa velikim interesovanjem i u Zagrebu, u Hrvatskoj su živo pratili šta misli mlada srpska desnica. Tako sam ušao u krug najbližih saradnika i prijatelja tog demijurga. Od svih koji su dolazili u njegov atelje, samo je meni dozvoljavao da ga posmatram dok slika i samo je mene zvao da mu budem gost u Rimu, kada se po treći put oženio. Mada, iskren da budem, neke druge svoje mlade prijatelje je više cenio u smislu moralne čvrstine.
SLIKA KAO DUHOVNO ISKUSTVO
U čemu je, ako možemo tako reći, originalnost ili autentičnost Kalajićevog likovnog izraza?
Kalajić je kao veoma mlad slikar do kraja shvatio ideje i slikarstvo Leonida Šejke koje su uticale i na velike srpsko-francuske slikare, kakvi su Dado Đurić, Ljuba Popović, pa i Vladimir Veličković. Može se reći da je, za razliku od njihovog doslovnijeg preuzimanja velikih Šejkinih metafora o Đubrištu i Skladištu, Kalajić najinteligentnije protumačio te paradigme i na osnovu njih stvorio krajnje originalno slikarstvo. U osnovi su ideje aglomeracije i (de)kolažiranja koje u Kalajićevom rešenju daju izuzetan manevarski prostor za intervencije u čisto likovnom smislu. On je tako mogao da puni sliku najrazličitijim sadržajima, formama, figurama i bojama a da ona ostane kompoziciono jedinstvena. To mu je omogućilo da ima u vidu i Šejkinu ideju integralne slike, najgenijalniju ideju u povesti poznog modernizma, ali na sasvim drugačiji način od „Mediale” čiju celokupnu estetiku prožima ta misao, uz još neke druge, poput „magije ekstrema”, jedinstva suprotnosti i slično.
Očigledno je da Kalajić na ranim slikama iz prvog rimskog perioda spaja elemente klasičnog i modernog, tradiciju sa enformelom i apstrakcijom, što je bilo novost. Kada se vratio u Beograd, početkom sedamdesetih, napravio je potpuni vrednosni obrt koji se nikada nije dogodio u srpskom slikarstvu, a i u evropskim okvirima je redak. Odbacio je fragmentarna, fasetirana modernistička likovna rešenja i stvorio sasvim suprotan svet, zasnovan na klasično shvaćenoj slici – sa dubokim perspektivama, više planova, muškim i ženskim figurama, inkarnatom i složenom prostornom kompozicijom. Taj svet između prošlosti i budućnosti, sa figurama često neviđene lepote, bio je precizno predstavljen u predmetnom, anatomskom i kolorističkom smislu. Potpuno je nejasno kada i kako je Kalajić ovladao tim znanjima za izradu po pravilu većih formata – to nije mogao da nauči ni na beogradskoj ni na rimskoj akademiji, a kao slikar se nije u tom smislu ni pripremao. Veličanstvenim vrednosnim obrtom iznova je zasijao, bio je jedna od glavnih zvezda na velikim smotrama srpskog i jugoslovenskog slikarstva, dobijao nagrade i otkupe. Zajedno smo se podsmevali kustosima Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, najvažnijoj jugoslovenskoj instituciji te vrste, koji nisu želeli da otkupljuju njegova novija dela, a koja je smatrao boljim od početnih. Sramotno je da taj muzej, zbog ograničenosti mnogih generacija svojih kustosa i direktora, nema kapitalne slike ne samo Kalajića već ni svetski slavnih slikara kao što su Dado, Ljuba i Miloš Šobajić, a ni tri čudesna velika ulja Milovana Vidaka (svako je slikao po četiri godine) nisu tu. Zato takve naše ustanove baštine svako avangardističko đubre
Kalajić je na početku karijere slikao možda blisko i pop-artu, ali nije imao veze sa američkom ikonografijom i njihovom scenom, kao što je u svom klasičnom figurativnom periodu koristio i air-brush (vazdušnu četkicu) a da ništa ne duguje hiperrealizmu (kojeg se pravi ruski realisti gade kao nižeg vida realizma). U svom trećem, poznom periodu, pred kraj života, Kalajić je opet iznenadio sigurno naslikanim delima kada skoro svi stariji srpski slikari odustaju ili propadaju, prave loše slike. Ta ostvarenja imperijalne ikonografije, sagledana iskusnim okom onoga ko je prošao „usiljeni marš od praistorije do nadistorije”, paradoksalno su astralne, lagane i skoro providne pojavnosti. Sa njima je zatvorio krug u Rimu, gde je imao prvu samostalnu izložbu u Galeriji „L’Obelisco” (simboličkog naziva za Kalajića) 1964. i poslednju, posle 40 godina, u Galeriji „Eleuteri”, 2004. godine. Njome je privukao zadnje predstavnike stare rimske aristokratije. Pokazao mi je prikaze te izložbe objavljene preko celih strana vodećih italijanskih dnevnih listova. Tamo je bio poznat kao politički protivnik i antiglobalista, pa ipak su pisali sa poštovanjem o njemu. Za to vreme u Srbiji, dolaskom demokrata na vlast posle 5. oktobra 2000. godine, o njemu i od njega nije smelo ništa da se objavi. On je tada časno srušio sve mostove za sobom. Za razliku od nekih viđenih srpskih tradicionalista, nije hteo nikakav kompromis sa novom vlašću. Ostao je izolovan i teško je živeo, ali onako kako je uvek govorio nadahnut Horacijem i svojim učiteljem Julijusom Evolom: „Uspravan među ruševinama”. O njegovom slikarstvu se i danas lome koplja na Zapadu i u Srbiji; za neke je ono kič i ilustracija, za druge vrhunsko vizionarstvo. Priznanje je doživeo i u poznoj dobi, kada su njegove novije slike uvršćene u stalnu postavku Muzeja „Cepter”, najvećeg i najboljeg privatnog muzeja u Srbiji, u samom centru Beograda, iako njegova direktorka nije nimalo naklonjena figurativnom tipu slikarstva. Kako god bilo, Kalajić je formirao opus koji ne liči ni na jedan drugi, krajnje originalan izraz njegove ličnosti, nada i snova. Reč je o umetniku koji nije cenio crtež, prezirao grafiku kao štampu i elitistički uzdigao samo sliku kao duhovno iskustvo.
BUDUĆNOST NOVOG POČETKA
Kakav je uticaj imalo Kalajićevo slikarstvo na likovnu scenu Srbije i Evrope i kakva je budućnost tog uticaja?
Kalajić je uz Reljića i Otaševića glavni predstavnik „nove figuracije” u srpskom slikarstvu šezdesetih i sedamdesetih godina, obnove figurativnosti drugačije od starijih doprinosa grupe „Mediala”. Bila je to delatna suprotnost nadolazećem konceptualizmu i hiperrealizmu, nešto više srpsko od uvezenih izama avangardi. Takav, Kalajić je bio uzor mladim figurativcima, ali ne onim pridošlim sa sela i iz provincije, kojima je bliži „novi romantizam”. Njegovo slikarstvo i on sam postali su ideal urbanog, elitnog Beograda šika i šoka, kakvi su bili i Kalajićevi tekstovi, o čemu svedoči njegova velika autorska izložba iz 1984. godine Nova figuracija – šezdesete & kontinuitet, na kojoj su predstavljeni i mlađi sledbenici. Taj njegov uticaj traje do danas, kada neki mladi slikari skoro bukvalno idu njegovim tragom.
Na likovnoj sceni Evrope Kalajić je bio uvažena pojava, dela su mu prikazivana na važnim izložbama i u knjigama i to od najboljih likovnih kritičara, kakav je Enriko Krispolti. Kakva je budućnost tog uticaja teško je reći, umetnost u svetu ide putevima poricanja slikarstva, najumniji teoretičari govore samo o „smrti slike”, „kraju umetnosti”, pa i smrti istorije umetnosti kao nauke. „Slikovni obrt” (The Iconic Turn) kao povratak slici, za koji su se neki teorijski zalagali, nije dao rezultate, slikarstvo je kolateralna šteta velikih bijenala. Ne znamo ipak da li će se – usled tog epohalnog zamora neoavangarde, dosade i senilnosti aktuelne umetnosti koja tone u psihopatologiju, satanizam i tehnološko varvarstvo – dogoditi neki veliki vrednosni obrt, kao što se zbilo više puta u XX veku (metafizičko slikarstvo, magični realizam i Neue Sachlichkeit smenili su Bauhauz, apstrakciju i ekspresionizam, a pop-art i hiperrealizam apstraktni ekspresionizam).
Kao i Leonid Šejka i značajni slikar Dragan Mojović, Kalajić je Beograd smatrao centrom sveta i želeo je da odavde ka umornoj i sustaloj Evropi krene neka vrsta neofuturizma, u vidu vizionarskog i figurativnog. Kao slikar okrenut je samo budućnosti i u nju je projektovao moguću obnovu slikarstva, što je možda drugačije rešenje Šejkine ideje o „novoj renesansi” koja će se dogoditi u budućnosti najavljena „Medialom”. Kalajićev neofuturizam je operativnija i bliža ideja. Takvih slikara bilo je u Beogradu, ali oni nisu imali nikakvu svest ni potrebu o zajedničkom delovanju, pa je zamisao novog pokreta ili novog stila koji bi preporodio Evropu bila više proizvod Kalajićevog veličanstvenog duha. Na drugi način bila je to ideja postmoderne koju je među prvima (autorske izložbe Znaci postmoderne umetnosti, 1976, i Postmoderna u Beogradu, 1983) on predlagao u svetu, što mu priznaju i neprijatelji. Bez obzira na to što su arhitekti i slikari koje je na taj način predstavio ostvareni i poznati, njegova zamisao nije zaživela, jer je bila sasvim suprotna od onog puta kojim je krenula postmoderna – transavangarda u Italiji, „Novi divlji” (neoekspresionizam) u Nemačkoj i „loše slikarstvo” (bad painting) u SAD. I u tom svojstvu Kalajić se ukazuje kao jedan od velikih evropskih i svetskih intelektualaca.
DUGE SENKE KRATKIH PAMETI
Dragošev slikarski stil opisuju kao „hiperborejski realizam”, „arheofuturizam”, „heraldičku figuraciju”… Koji opis je, po Vama, najbliži onome što zaista predstavljaju Dragoševi radovi?
Ne znam tačno koja od tih definicija je najbolja, mislim da sve one dobro opisuju Kalajićevo delo. On u svom pisanju, čini mi se, nije mnogo mario za definicije, već za opširnije sadržajno izlaganje. Kritika, teorija i istorija su vidovi tumačenja, svako neka predlaže svoje. Moj tekst u katalogu predzadnje veće izložbe ovog umetnika naslovio sam „Čelični romantizam Dragoša Kalajića”, što je izvorno termin Jozefa Gebelsa, i prošlo je tako da niko nije primetio. Bila je to samo provokacija u duhu ovog beogradskog autora. Kalajić se gnušao nacizma zbog konclogora, krvi i ubijanja, ali je voleo da sablažnjava (malo)građanstvo. Govorio je da svoje političke protivnike nikada ne bi slao u smrt a omiljena mu je bila definicija Leona Bloa: „Građanin je svinja koja samo želi da umre prirodnom smrću”.
Kulturološki gledano, koliko je Srbija danas spremna da prihvati i podrži nove moderne tradicionaliste poput Dragoša, a koliko je pod uticajem modernističkih antitradicijskih tendencija?
Srbija i Crna Gora imaju samo troje svetski slavnih umetnika: Paju Jovanovića, realistu iz XIX veka, Dada Đurića, jednog od najvećih slikara fantastike i člana „Mediale” (Salvador Dali je rekao: „Posle mene samo Dado!”) i Marinu Abramović, avangardnu umetnicu. Njihov život i rad vezani su za velike umetničke centre: Beč, Pariz i Njujork. Pre dva meseca završio se konkurs Ministarstva kulture za finansiranje projekata iz likovne umetnosti. Odbijena je jedina ikada ovde planirana velika retrospektivna izložba Dada Đurića, koju je trebalo da prati monografija, a novac su dobili bezvredni pseudoavangardni projekti. To je isto kao da francuska vlada odbije da na bilo koji način pomogne najveću retrospektivu Pabla Pikasa u Parizu i sredstva da nekom anonimusu u Monpeljeu. Srpsko Ministarstvo kulture od 2000. godine vodi rat protiv svih vidova tradicionalnog i normalnog u umetnosti. Posebno je slikarstvo ugroženo. Novac, otkupi dela, izložbe, slanje naših stvaralaca u inostranstvo, sve se vrti isključivo oko postkonceptualne umetnosti, eksperimenata i stripa. Vučićeva vlast, u svemu izdajnička, izdala je i nacionalnu kulturu. Ministar kulture Bratislav Braca Petković, koji je bio najavio čišćenje institucija kulture od antinacionalnih kadrova i želeo da organizuje veliku izložbu „Mediale” u Moskvi, otpušten je veoma brzo. Po njegovim rečima – po nalogu američkog ambasadora. Za izložbu Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti aktuelna vlast je dala milion evra, propaganda je bila besomučna, nijedan film u bioskopima nije mogao da počne bez njene reklame, pa ipak imala je tek nešto više posetilaca od retrospektive Ljube Popovića u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. U tu izložbu akademika Ljube (takođe člana „Mediale”) nije uložen ni jedan dinar za javno predstavljanje, bila je upola manja i kraće trajala, ali je narod željan kvalitetnog slikarstva hrlio na nju (obe izložbe su održane u isto vreme). Vlast je sektor kulture prepustila politici kadrova iz prethodnog, demokratskog režima, pa se često događa da se novac daje onima koji javno napadaju ministra kulture.
Kalajić je i to svojom samurajskom intuicijom predvideo. Vučić je bio Šešeljev najbliži saradnik a Kalajić je u kontaktu sa Šešeljem primetio da ta stranka nema nikakav odnos prema kulturi, te da ga čak i demokrate imaju. „Oktobarski salon” je najstarija i najvažnija grupna izložba na Balkanu, otvara se u čast oslobođenja od nacističkog okupatora. Sada je ta smotra pretvorena u međunarodni Bijenale, srpski umetnici su u manjini, naša država finansira strance na štetu domaćih umetnika a slikarstvo je praktično dve decenije proterano sa Salona. Bio sam predsednik Upravnog odbora te manifestacije i Odbor je predložio da jedne godine ta veoma skupa smotra bude nacionalna a iduće internacionalna, što vlast nije prihvatila. Tako su i nekada vodeće beogradske galerije u samom centru grada već dve decenije upropašćene, niko ne ulazi u njih, publiku ne zanimaju kustoska iživljavanja.
Kao što vidite, nama ovde u Srbiji izdaja nacionalnih interesa curi na svaku poru a kulturološki gledano nekadašnji bogovi, poput Dragoša Kalajića, sada su marginalizovani. Publika je, međutim, kao nikada pre željna prave umetnosti. Retke izložbe modernog tradicionalizma pobuđuju veliku pažnju, dok na postavangardne niko ne obraća pažnju.
Treba napomenuti da je Kalajić u smislu sticanja lične slave bio krajnje skroman. U Titovo i Miloševićevo vreme bio je jedna od najuticajnijih figura, ali nikada nije iskoristio svoj položaj i moć da sebi obezbedi neku veliku retrospektivnu izložbu i/ili monografiju. Mogao je da se predstavi u bilo kojem većem muzeju a njegov stari prijatelj Slobodan Mašić, prvi nezavisni izdavač u Jugoslaviji, nudio mu je monografiju.
HEROJSKO U SLIKARSTVU I SLOVENSKA HERALDIKA
Kalajićeve slike prikazuju pretežno riđokose junakinje i junake. Tvrdio je da ga je za to nadahnula lepota riđokosih Slovena. Pored njegove ideološke i političke veze sa slovenskim svetom, posebno Rusijom, postoje li i drugi znaci slovenskog duha u Kalajićevom slikarstvu?
Treba pre svega imati na umu da je Kalajić verovatno jedini evropski slikar u drugoj polovini XX veka koji je nezavisno i sasvim drugačije, prihvatljivije od socrealizma, obnovio herojski element u slikarstvu. Takva estetika, ključna za tradicionalni vid umetnosti, trajala je od staroegipatske do umetnosti prerafaelita, Ivana Bilibina, Nikolaja Reriha i Ilje Glazunova, ali je odbačena u moderni. Kalajićevo slikarstvo je antimoderno ili predmoderno i po obnovi herojskog. Tu je on naravno imao u vidu arhetip slovenskog junaka, od Miloša Obilića, despota Stefana Lazarevića do Svetog Aleksandra Nevskog. Poslednja autorska izložba koju je pripremao u okupiranom Beogradu, kako je govorio, trebalo je da bude posvećena mitskom srpskom junaku Kraljeviću Marku i da ima podnaslov „Strategije otpora”. Zanimala ga je i etnogeneza, bio je ekspert za indoevropske korene bele rase, prvi je u Srbiji proučavao Žorža Dimezila, Tilaka i druge naučnike, a često se pozivao na Vede i druge tragove ranih Slovena. Samo iz te perspektive, šire, može se razumeti heraldički rečnik njegovih slika kojima je iskazivao poštovanje prema solarnim kultovima i simbolima. Sunce, mitske planine, jelen kao totemska životinja, razne forme krsta, rune i pažnja koju je ukazivao Božiću kao solarnom prazniku nove godine, pobede svetlosti nad mrakom, jednakom rimskim Saturnalijama, elementi su večnog rečnika slovenske duše, bliskog Srbima koliko i Rusima.
Iako se tvrdi da niko nije bolje od Kalajića razumeo ulogu i značaj „Mediale”, on joj ipak, pretpostavljamo zbog snažne lične posebnosti, nije pripadao. Kako Vi gledate na taj njegov otklon? Koliki je uticaj imala „Mediala” na Kalajićev razvoj?
Da, Kalajić je još kao dečak od petnaest godina upoznao Leonida Šejku, Olju Ivanjicki i Iliju Savića, Šejkin alter ego, najvećeg mistika u toj grupi, čije su ga priče plašile. Mihailo Đoković Tikalo, po idejama i slikarstvu i tada i sada odani mlađi privrženik, kaže: „Kada je Dragoš stupio među nas, to je bilo kao da je došao princ, mlad, lep, pametan i talentovan.” On je tako od samog početka bio na izvoru dešavanja i zato je i mogao najbolje da razume „Medialu”, koja je iz grupe kasnije prerasla u pokret. Nije, međutim, mogao da postane njen član jer medialisti nisu hteli da šire grupu na više od biblijskih dvanaest članova, a i estetski Kalajić pripada drugom talasu umetnika posle „Mediale” – novoj figuraciji. Nikada nije razvijao iracionalni pa i mračni element jedinstva dobra i zla u gnostičkom medialnom vjeruju „jedinstva suprotnosti” (coincidentia oppositorum). Nije ga toliko zanimala ni ključna medialna ideja „magije ekstrema”. On je prezirao nadrealizam i sumnjao u fantastično slikarstvo a „Mediala” je nastavila tamo gde su nadrealisti stali. Nije bio voljan da ide tim putem. Budući da je skoro genijalan, vanserijski pisac o umetnosti, logično je da ima ključ za „Medialu” i Šejku. O Šejki su mnogi pisali, uključujući i knjigu Branka Kukića, koga neki smatraju sada najoriginalnijim srpskim intelektualcem. Kukić je stasao uz Kalajića, ali je docnije izdao naše ideje. Tu je i moja monografija o Šejki iz 2007. godine. Za mene je i dalje najbolji tekst o Lonji Šejki Kalajićev In memoriam u časopisu Delo iz 1972. godine pod naslovom „Premisa posvećivanja delu Leonida Šejke”. U tom časopisu objavio je i svoje najbolje teorijske tekstove i priredio više tematskih brojeva. Najveću pažnju pridavao je, kako je govorio, razvijanju „opasnih intuicija”. Njegova čitanja kulture i umetnosti nenadmašna su po produbljenosti.
Na pitanje uticaja „Mediale” na Kalajićevo slikarstvo sam već odgovorio, međutim, iako nije imao sklonosti prema začudnom, oneobičenom i čudovišnom, jedan je od najizrazitijih vizionarskih slikara Srbije. Solarne vizije su njegov odgovor na fantastiku „Mediale”, po tome joj je blizak i krajnje samosvojan.
NI KORAKA NAZAD
Uskoro objavljujete veliku knjigu na temu realizma, sa posebnim osvrtom na ruski socrealizam. Možete li nam više reći o samoj knjizi i kako bi naši čitaoci mogli do nje da dođu?
To neće biti skoro, ali je ta knjiga u fazi izrade. Reč je o znatno proširenom, izmenjenom i poboljšanom izdanju (sa sasvim drugim reprodukcijama) moje knjige Stvarnost umetnosti. Uvod u studije realizma iz 2008. godine. U njoj nije bilo poglavlje o socijalističkom realizmu. Bila je to prva knjiga u Srbiji a sigurno i na Balkanu kojom je obeležena pojava brojnih savremenih realista, sada na margini galerijsko-muzejskih dešavanja. Srpsku umetnost od sredine XIX veka do danas obeležavaju samo dve velike stilske paradigme: fantastika i realizam. Kalajić je toga bio svestan i kao likovni urednik najveće beogradske galerije „Progres”, koju je vodio uz moju pomoć, rado je organizovao izložbe savremenih realista. Realizam je u osnovi likovnog obrazovanja i u svom imperijalnom vidu postoji od umetnosti Mesopotamije, Egipta, Grčke i Rima do danas. Nezaobilazan je i za spomeničku skulpturu. Ja se njime ne bavim kao istoričar, ne pišem neku dosadnu istoriju srpskog ili svetskog realizma, već kao kritičar koji polemički i problemski razmatra samu tu ideju u umetnosti. Takva knjiga je krajnje aktuelna, ne samo zbog postojanja brojnih realista kod nas, u svetu i Rusiji, već i zbog teze o tome da se realizam i figuracija suprotstavljaju neoavangardi i postkonceptualizmu, koji su sada državne umetnosti na Zapadu. Uneću u knjigu znatna proširenja u vidu poglavljâ o hiperrealizmu i socrealizmu, o kome sam već pisao u mojoj knjizi Likovni Pečat. Restauracija vrednosnog kriterijuma (Kritike i eseji u časopisu „Pečat” – izbor) iz 2018. godine. Osim pisanja o socrealizmu, u njoj sam u dva poglavlja suprotstavio realizam i konceptualizam, a tu su i dva poglavlja o Kalajiću.
Knjiga o estetici realizma koja je u nastanku treba da bude provokativna, ta stara vrsta umetnosti shvaćena je kao strategija otpora, to je kamen bačen u žabokrečinu aktuelnog pisanja o umetnosti u duhu analitičke filosofije, homoseksualnih, feminističkih i teorija o kraju umetnosti. U knjizi će biti primeri iz sovjetske umetnosti i ja ću jedan deo tiraža odvojiti za ruske čitaoce, mada znam da im je teško da razumeju srpski jezik. Takve knjige se ne prodaju u Srbiji i ovde se malo čitaju teorijska izdanja o umetnosti, tako da bih rado, ukoliko rešim problem transporta, izvestan broj knjiga poslao u Rusiju i besplatno ih dao zainteresovanim urednicima časopisa, umetnicima, slobodnim i tradicionalnim misliocima.
Rekoše nam da će na naslovnoj strani te Vaše knjige stajati rad jednog ruskog umetnika. O kom delu je reč i otkud takav izbor?
Na naslovnoj strani će biti reprodukcija spomenika oslobodilaca Staljingrada, današnjeg Volgograda, na kome piše „Ni koraka nazad”. Nikada nisam video moćniju i upečatljiviju skulpturu, sa toliko snage. Sa tom unutrašnjom silom zvučno može da se meri najava spikera na sovjetskoj radio-stanici čiji je program počinjao rečima „Govorit Moskva”. Kada sam ih prvi put čuo, bio sam zaprepašćen da dve reči izgovorene u etar mogu izraziti toliku moć. Moj izbor je i simbolički: Srbi i Rusi su u stalnom ratu sa istim neprijateljima. <
(Izvor: ruserbia.com, Moskva, 30. avgust 2023. Oprema i priređivanje: „Nacija”)
Objavljeno: subota, 10. septembar 2023, 00:43h
Preuzeto sa: nacija
