Piše: Branislav Matić
Najvažniji zadaci koji stoje pred Rusijom ne mogu se izvršiti hipersoničnim oružjem, avionima, podmornicama. Najsavršeniji raketni sistemi postoje pre svega zato da do rata ne dođe. Ako ne otvori istinsku kulturno-civilizacijsku alternativu Zapadu, drukčiji put čoveka i čovečanstva, Rusija će pobediti samu sebe i izneveriti svet. Rusi danas naprosto moraju biti veći Srbi od Srba. Od Srba vezanih i izmučenih, zatočenih u ovom opakom matriksu. Ako danas ne budu veći Srbi od Srba, oni nikada više neće biti dovoljno veliki Rusi koliko je neophodno Rusiji
„Rusija je jedina zemlja na svetu koja se graniči sa Bogom.”
Tako kaže Rilke, jedan od najvećih koji su pevali na nemačkom jeziku.
Ne postoji ni danas zemlja koja ima veću specifičnu odgovornost za sudbinu sveta nego Rusija. I ta situacija ponavljala se više puta u istoriji, što pokazuje da nije reč o slučajnosti nego o delovanju dubljih arhetipova, nad čijim smislom i silama i danas treba ostati ozbiljno zamišljen. Mogli bismo ići duboko u istoriju, možda čak do 964. godine i dalekosežne pobede velikog kneza Svjatoslava nad Hazarima. Ali, za ovu priliku, dovoljno je setiti se 1812. i velikog francuskog pohoda na Rusiju, ili 1941. i sličnog nemačkog pohoda. U svim tim slučajevima, ruska samoodbrana preokrenula je tokove svetske istorije.
Danas su stvari podignute na još viši nivo. Ne radi se samo o zaustavljanju još jednog okupacionog pohoda, ovoga puta judeoameričkog, i o suzbijanju još jedne sumanute zamisli da se vlada celim svetom. Da, braneći svoj opstanak i otadžbinu, Rusija čini upravo to. Ali veće su karte u igri.
Po mnogim jasnim znacima vremena, mi prisustvujemo kraju trećeg (zapadnog) ciklusa evropske civilizacije. Civilizacija Zapada prešla je svoj zenit i daleko zašla u ćorsokak. To se vidi u kulturi, duhovnosti, ideologiji, ekonomiji, geopolitici, etici, demografiji. U svemu. Svodeći sebe na sopstvenu donju polovinu, na ekonomsku životinju, na plitkog histeričnog potrošača, na pljačkaša planete, njenih resursa i drugih ljudi, čovek Zapada – homo economicus – dospeo je u bezizlaz. To više ne mogu da izdrže ni priroda, ni društvo, ni eko-sistem, ni sam čovek. U zapadnom svetu nezadrživo raste broj psihijatrijski obolelih ljudi, patološki gojaznih, očajnih i izbezumljenih usamljenika u gomili, beznadežnih zavisnika od „industrije zabave” i „industrije svesti”, sebičnih i praznih do podljudske razine. Zapad se raspada u izopačenostima i demonijama, u dekadenciji i strašnim pobrkanostima elementarnih stvari. Misli da će se izbaviti drogama i da će slanjem svemirskih sondi otkriti Boga (ako ga zatekne kod kuće).
Stvari su dovedene do pred slom. Zapad više nema delotvorne odgovore na sudbinska pitanja sveta i čoveka. Ne zna izlaz sa ove stranputice na koju je naveo i sebe i ceo svet. Pokušava da tešku bolest leči beskrajnim pojačavanjem onoga što je do bolesti i dovelo.
Preko je potrebno da se otvori nova civilizacijska alternativa, alternativa Zapadu. Da se stvori novi kulturni obrazac, da se čovek vrati svojim duhovnim ishodištima i celovitosti, da preosmisli svoje postojanje. I da svemu tome dâ visoki izraz u ideologiji, kulturi, umetnosti, duhovnosti, pa na temelju toga u politici, organizaciji društva, ekonomiji, konačno i u jednom novom poretku sveta, mnogocentričnom.
RAZLOZI ZA NADU I ZA OPREZ
E, upravo tu dolazimo do onoga sa početka: do ogromne istorijske i metaistorijske odgovornosti Rusije. Ne postoji danas zemlja koja ima sve neophodne moći da otvori civilizacijsku alternativu Zapadu, osim Rusije. Od moći političkih, geoekonomskih, vojno-strategijskih, pa do onih najvažnijih: kulturnih, ideoloških, duhovno-mističkih, eshatoloških. Kina, Iran, Indija, možda Japan, mogu u tome mnogo pomoći, ali ni jedna od tih zemalja pojedinačno, ni sve one zajedno, ne mogu bez Rusije napraviti celovitu alternativu Zapadu. A Rusija može. Zajedno sa njima lakše, bez njih teže, ali svakako može.
Naravno, sve to veoma dobro zna i mračna globalistička kupola koja svim silama pokušava da svet zadrži u stanju kakvo vidimo. Zbog toga, ne samo zbog svojih energoresursa, Rusija je danas na ovolikom i ovakvom udaru. Najvažniji zadaci koji su pred Rusijom ne mogu se izvršiti hipersoničnim oružjem, raketama, avionima, podmornicama. Najsavršeniji raketni sistemi su tu pre svega zato da do rata ne dođe. Ako Rusija, u ovom vremenu i okolnostima, ne stvori kulturno-civilizacijsku alternativu Zapadu, novi put sveta i čoveka, novi horizont vrednosti i smisla, ona neće izvršiti svoj (meta)istorijski zadatak. Neće ispuniti svoju sudbinu i odgovoriti na visoko prizvanje. Takva, Rusija ne može odbraniti ni sebe samu. „Knez ovoga sveta” će pobediti. Svetu neće ništa značiti ako se samo središte Zapada premesti iz Njujorka u Moskvu ili Peking.
Tu se lome najvažnije stvari danas.
Zato izdajnička i saboterska šesta kolona u Rusiji tako uporno nastoji da zadrži pod svojom kontrolom sve kreativne sfere, najvažnija polja ideja. Kulturu, umetnost, ideologiju, medije, modu, muziku, film. Zato nastoji da ruskom društvu nametne kao ideal: pokazati Zapadu da i Rusija može da bude Zapad. Pokazati Holivudu da i Rusija može da snima preskupe holivudske bućkuriše, upropašćujući velike teme svoje istorije, kulture i vere. Stoga danas imamo tako malo vrhunskih ruskih filmova, kakvi su Ostrvo, Sibirski berberin, Admiral, a tako mnogo praznih i poražavajućih, poput Vikinga, Ivana Groznog, Matilde, Tvrđave.
Postoje o tome dobri tekstovi Dugina, Savina, Prohanova, Poljakova…
Ali iznad svega ostaje jedno ključno pitanje: zašto ruski predsednik, i posle skoro dvadeset godina na vlasti, i posle nesumnjivo važnih stvari koje je uradio za svoju zemlju i svet, dopušta da skoro sve kreativne industrije u Rusiji, finansirane iz državnog budžeta, budu u rukama neprijatelja Rusije, slovenstva i Evrope? Zašto dopušta da velika i samosvojna ruska kultura, čuvarica ruske ideje i ruske duše, danas pretežno bude oblikovana kao podražavanje Zapada?
Kroz dublji odgovor na to pitanje prelomiće se mnogo dalekosežno važnog u ovom našem svetu i vremenu. Zasad treba sačuvati i nadu i oprez. Razloga za preispitivanje i zabrinutost ima.
SVEST O GREŠKAMA
Srbi Rusiji duguju neizmernu zahvalnost za njeno dosadašnje držanje u vezi sa srpskom stvari, pre svega za odlučnu odbranu principa međunarodnog prava i poretka. Odbrana međunarodnog prava, u ovakvom svetu, isto je što i odbrana Srbije. Isto što i odbrana bilo koje druge uspravne zemlje. Svi smireni i razložni ljudi danas moraju biti svesni težine situacije u kojoj se nalazi Rusija. Razmera frontova koji su protiv nje otvoreni. Sila koje su na nju usmerene. Velikih unutrašnjih problema i kontroverzi, kao i nekih čudnih nedovršenosti, sa kojima se suočava Rusija.
Ali moraju biti svesni, takođe, da srpsko pitanje i Balkan nisu i ne mogu biti za Rusiju samo jedno od mnogih spoljnopolitičkih pitanja. Mrva na kolosalnim mapama imperijalnih računica. Još je ruski car Aleksandar Treći Romanov (1845–1894) upozoravao sunarodnike: „Rusija na svetu nema prijatelje. Osim Srbije.” Srpsko pitanje i Balkan su metapolitičko čvorište sudbonosno i za samu Rusiju.
Presudnom podrškom nosiocima kolonijalne uprave u Srbiji, na više važnih političkih raskršća tokom proteklih godina, recimo šest dana pred predsedničke izbore 2017, Rusija je preuzela veliku odgovornost za ishode političkih procesa u našoj zemlji i za rešavanje srpskog pitanja na Balkanu. Kada skočite u vodu, ne možete biti malo mokri. Kada se u tolikoj meri i na takav način umešate u nešto, vi neminovno morate preuzeti i odgovornosti koje iz toga proističu.
U proteklih skoro dve decenije, pored mnogih izvanrednih rezultata, Rusija je počinila i neke krajnje zabrinjavajuće greške. Ako je reč o greškama a ne odsustvu dobrih namera nekih centara moći u složenoj konfiguraciji ruske politike. Recimo, vrlo ozbiljne greške napravljene su u Crnoj Gori, Makedoniji, Bugarskoj, Jermeniji. A ono što je Rusija dopustila u Ukrajini spada u vrlo bolne i teško oprostive stvari. Tamo, na prostorima prve Rusije, u toku je bratoubilački rat između pravoslavnih Slovena. Tamo, praktično unutar ruskog korpusa, u srcu „ruskog sveta”, iz međusobno prolivene slovenske krvi pred našim očima niče nova Hazarija. I sve to pripremljeno je i pokrenuto dok su na vlasti u Ukrajini bile (pro)ruske snage, potpuno naslonjene na rusku ekonomiju i na ruske službe bezbednosti. Rusija se zapanjujuće kasno i nepotpuno uključila u to.
Nije dovoljno vratiti Krim ili staviti pod svoju kontrolu parče zemlje koje zovemo Donbas. Cela Ukrajina je slovenska i pravoslavna zemlja, nama bratska, a sada je sasvim prepuštena u ruke neprijatelja i Ukrajine, i Rusije, i slovenstva, i Evrope. Ubijaju nas našom rukom. Krv Slovena u Ukrajini, i Rusa i Ukrajinaca, pada na duše svih nas. A Rusija, koja je to dopustila iz vrlo nejasnih razloga, snosi odgovornost prvog reda.
DA JE PRSTOM MRDNULA
U samoj Srbiji, uz spasonosnu podršku koju je pružila na međunarodnom planu, Rusija je takođe dopustila mnoge problematične stvari. Neke je možda morala, iz taktičkih razloga; neke nikako nije smela da dopusti. Neke su, pak, zavisile samo od nje. Recimo, kadrovska politika koju Rusija vodi u svojim strukturama u Srbiji, najblaže rečeno, ponekad je vrlo sumnjiva. Mislimo, pre svega, na srpske kadrove koje su Rusi odabrali u raznim sferama, od energetike, preko politike, do kulture i medija.
Amerikanci su minulih decenija ovde uložili veliki novac da bi napravili svoje „mreže uticaja”, čije delovanje danas vidimo svuda. Rusija je mogla neverovatno malim sredstvima da postigne ogromne rezultate u učvršćivanju svoje meke moći i kulturno-idejnog uticaja u srpskim zemljama, dakle na velikom delu Balkana. U mnogim važnim oblastima bilo je dovoljno da prstom mrdne. Ali nije mrdnula prstom. Ovde ni danas ne postoji ni jedan TV kanal osmišljen da bude most ka ruskoj kulturi. Ni je jedan zaista živ i zaista kreativan ruski kulturni centar. Ni jedna velika i pristojno snabdevena ruska knjižara. Nedovoljni su i slabašno vođeni resursi na internetu. Dobro je radila srpska podružnica ruskog Fonda za stratešku kulturu i njen istoimeni sajt, ali su ugašeni bez objašnjenja, izgleda na zahtev iz Beograda. Neslavno je završio i časopis Rusija danas, posle samo četiri broja, iako je dosta obećavao i kvalitetom zasluživao da traje. U Beogradu već pet godina izlazi reprezentativni magazin Nacionalna revija „Srbija” na ruskom jeziku, ali bez ikakve podrške, bez ijednog oglasa ruskih kompanija koje posluju u Srbiji, bez distribucije u Rusiji. Izdavačka kuća „Logos”, koja je u srpski jezik uvela srebrni vek ruske kulture, ceo jedan duhovni kontinent, tavori na margini i opstaje isključivo zahvaljujući velikoj veri, volji i samopregoru jednog čoveka.
A ruskim novcem u Srbiji gotovo redovno bivaju podržani očigledno antisrpski i antiruski projekti.
Neko sa ruske strane, pozvan za to, trebalo bi da objasni zašto je to tako.
DOVOLJNO VELIKI RUSI
Ali, situacija u Srbiji sada je opet takva da bi sve ovo trebalo staviti na čekanje, u drugu ravan razmatranja. Srbija ponovo ulazi u dramatično razdoblje u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ponovo opasno narasta mogućnost da će kolonijalna uprava u Srbiji, po inostranom nalogu, potpisati predaju ove svete zemlje šiptarsko-američkoj narko-tvorevini. Postojale su najave da će to biti obznanjeno 9. septembra 2018. u Kosovskoj Mitrovici, ali je odloženo u zadnji čas, neki kažu zbog odlučnog stava Srpske crkve i otadžbinske javnosti. Sada izgleda da je istekla i ta „nadoknada vremena”. Isti igrači ponovo su uhvatili stare zalete, puštene su dimne zavese na sve strane. I dok se iznurena javnost zamajava sporednim temama, ta užasna predstava mogla bi biti odigrana.
Ako se to (ne daj, Bože) dogodi, dužnost Rusije je kristalno jasna. Pokažimo to jednom slikom.
Moj mlađi brat stoji na visokom simsu i klati se nad ponorom. U stanju je teškog rastrojstva i dezorijentisanosti. Šarlatanski je preigrao, pritisnut je starim i novim dugovima, olakim obećanjima. Isteklo je i treće odlaganje, uterivači zvone na vratima. Praznih očiju, moj mlađi brat gleda u provaliju pred sobom. Uzima za ruke i svoju decu, izvodi ih na rub.
Mogu li ja da mu kažem: „Poštovaću svaku tvoju odluku”?
Mogu li da slegnem ramenima: „Kako hoćeš. Ne mogu ja biti veći ti od tebe”?
Mogu li da izjavim: „Tu sam da ti pomognem. Evo, za ogrev nemoj da brineš. Pomoći ću i prilikom iseljenja, ako do toga dođe. Sačekaću i za one pare koje mi duguješ.”
Ako mogu, i ako tako kažem, da li sam ja saučesnik u uništenju moga brata?
Ili sam ipak dužan da mu kažem nešto ohrabrujuće, da ga čvrsto ščepam za ruku, uvedem unutra, pomognem mu da se sabere, stavim ga pod svoju zaštitu, a onda zajedno sa njim napravim izlaznu strategiju?
To su merila za vrednovanje ruske spoljne politike prema Srbiji danas.
Ni za Rusiju ni za Srbiju to nije, niti može biti, obično (spoljno)političko pitanje.
Da budemo sasvim jasni:
Ako (ne daj, Bože) kolonijalna uprava u Srbiji učini i poslednji korak na putu svoje veleizdaje, ako pokuša da srpskom rukom preda Kosovo i Metohiju, Rusija je dužna da to okvalifikuje kao nelegalnu i nelegitimnu odluku grupe ucenjenih ljudi, pod spoljnim pritiskom. Rusija je dužna da stavi nepomerljivi veto na prijem otete pokrajine u UN. Rusija je dužna da pruži svu potrebnu podršku Srpskoj crkvi i otadžbinskim snagama u ponovnom uspostavljanju ustavnog poretka u zemlji. Rusija je dužna da sve te stvari vrati u okvire međunarodnog prava, što pre i što potpunije.
Kome je dužna?
Dužna je sebi i svetu.
Dužna je i Srbiji, narodu srpskom.
Dužna je svojoj krvi, svom imenu i velikom sećanju na kojem počiva, svojoj deci i krstu koji nosi već drugi milenijum.
Čas je takav da Rusi danas naprosto moraju biti veći Srbi od Srba. Od Srba vezanih i izmučenih, zatočenih u ovom matriksu.
Ako Rusi danas ne budu veći Srbi od Srba, nikada više neće biti onoliko veliki Rusi koliko je neophodno Rusiji. <
Izvor:https://www.e-nacija.com/u-medjuvremenu/461-granica/1495-epohalna-odgovornost-rusije
