Аутор: Небојша Ивановић
Достојанствен живот је оно на шта сваки човек има право у својој земљи. Тога нема у балканским вилајетима очаја.У најмрачнијим ноћима, људи гледају у небо, да га негде спазе, док људи-жабе нечујно улазе у воду, да због њега претраже дно.
Писци зуре у текстове мудраца. „Пишите и говорите шта хоћете, само прошлост заборавите“, поручују нам „савезници“.
Војници на одсуству су весели: вољно смо, до даљњег, кажу. Хоће ли неко, најзад, прилагодити политику остварењу мира и осигурању правде?
За Божић су пуцали на Србе, пуцају сваког дана. Неко рече да нас је Слобода прва напустила. Рекли су да ће им судити, само смо се насмешили. Толико странаца нас „мири“, толико интереса се међусобно боре.
Ми, као болесници тражимо лек, још верујемо да ће наша љубав бити враћена. Сви они би, све што има српско име на Косову, да запале и све што је Србија изградила да отму или јефтино купе а једино дугове оставе Србији, да плаћа и ћути.
Суочена лицем у лице, са владајућим силама света, Србија увиђа шта то заиста значи. Многи падају у депересију и капитулирају. Тражи се изговор за пораз и говори се о „тешким преговорима“, „чињењу онога што је могуће“, „прихватању реалности“. Иду ли ствари даље овако, нико неће остати да то каже, а сва зла ће остати невидљива.
Ипак, ни један нож не може раздвојити Србију од Косова.
Зато се и залажемо да се шиптари позову на достојанствен живот у заједничкој држави Србији. Зато је и наша борба за разумевање и мир тако неуморна и јака, и док она траје, нема времена за продужене викенде и годишње одморе.
Рат би био неуспех и срамота у којој би се политика предала. Правилан развој демократије и укинуће сатирања, приближило би нас уређеним државама. Нарочито је то важно словенским народима за које смо ми у Србији драгоцен и важан део словенског народног братства.
Наша земља пролази кроз различите драматичне и тешке договоре које треба добро проучити како би исправно схватили наш садашњи тренутак и предвидели будућност.
Прва ствар коју треба да знамо је јасно знање и захвалност коју дугујемо највећем словенском народу који никада није дозволио да смо усамљени и да са ових простора будемо прогнани вољом наше „католичке браће“ и разних империја чије смо сломове предвиђали и изазивали.
На овај наш део света моћници гледају као на земљу старих цивилизација, римских царева и геостратегијских чворишта. Такође, као на земљу ропстава, устанака и ослобођења.
Ми становници Србије с љубављу посматрамо нашу земљу, која нас храни и која нам је дала живот. Земља коју волимо, влада нашим срцем. Говорећи о природи Србије примећујемо да је она створена да међу словенским народима буде израз пркоса и борбе за веру и слободу.
Оно што је изгледало као Слобода, мирисало је на смрт.
Сви они који су је стварали, били су у њу заљубљени и нису збг тога били будале.У олујним временима, смело су се пробијали кроз азијатске мочваре, пазили на правце западних ветрова, чувајући је од крволучних звери. Кад сам први пут чуо приче о њима, знао сам да никада нећу бити слободан.
Србија, наша лепотица, природни је дар и не може се силом мењати и умањивати. Она је увек била сан о Слободи и изазов храбрости и части да се оствари.
Садашњи тренутак у коме смо натерани да се ухватимо у коштац са сопственом судбином, представља привилегију да се обнови државна сила и ојача воља народа за јасну поруку свету да још нисмо постали земља кукавица, трговаца и купаца, да нисмо постали гори од наших предака. Да још увек смемо и хоћемо да нашу земљу бранимо и самостално пројектујемо њену будућност.
Живот у Србији захтева од нас радост на личном, породичном и друштвеном животу уз непрестано сатирање тешкоћа, како би могли достојно да управљамо животом, стварајући услове за мир и правду.
Гледајући у све изгубљене и заборављене године, ми се не мењамо и као увек и од ове власти тражимо исто,: да обезбеђује те услове. Страни фактор, ако има људскости у себи, треба да подржи поштена и исправна решења за мир. Све партије треба да прошире вредности културе дијалога, који једино може спојити људе и одбацити свако насиље.
Без обзира што се многи наши људи осећају као странци у сопственој земљи и више им ништа у њој не изгледа блиско и познато и што су је безбројни напустили и негде далеко, обучени у капуте туге, више и не признају да знају где је она уопште, кад Србија позове, сви ће се одазвати.
Кунем се да је тако.
Неко је угасио светло и они су отишли.У далеким градовима, сретао сам их по дугим, пустим улицама. Пустим, као пакао у недељу пре подне.Нису могли да праве компромисе, нису могли да се претварају. Сви су бежали од страшне истине коју нису могле да гледају њихове младе очи.
Како будућност за нас не би постала хроника наше најављене пропасти, патриоте ће и даље предузети сваки могући напор и то не само на здравственом, културном и привредном пољу, него нарочито на јачању духа патриотизма, који стимулише добру праксу праштања и измирења. Нису они од осталих мудрији, само су више времена провели окренути ка границама Србије и водили је да не залута. Они су испитивали и забрањивали грешке и лажне идеологије. Промовишући правду, имали су надлежност у свим стварима које се на било који начин дотичу Србије.Окружени лешинарима, можда су данас мало уморни од непрестаног трчања, док су у исто време други само учили да пузе. Они нису људи који се одричу својих речи и одани су нечему.
Вечност је код њих на испиту и често пада. Они знају да ништа не мора да буде, како јесте.
Izvor:https://www.koreni.rs/trazi-se-izgovor-za-poraz/
