ТРАГ ВРЕМЕНА : О мирноћи

Аутор: Немања Ротар

NEMANJA ROTARВратили сте се са одмора. Још увек у ушима чујете шум мора, на кожи имате трагове соли, а у коси песак. Добро се осећате. Препланули сте. Разгледате фотографије које сте начинили током боравка у далеком медитеранском градићу. Спремате храну са белим луком, маслиновим уљем, рузмарином и белим вином. Сервирате пржену рибу са кромпиром и поврћем. Лагано густирате сваки залогај. Покушавате да хедоностички проведете остатак дана. Желите да продужите чаролију егзотичног места, да окамените успомене на несвакидашњи живот на другом крају света. Потребно вам је то, јер вас, чим сте стигли, окружује депресија и меланхолија свакодневног. Узнемирујуће вести допиру са свих страна: терористички напади са мноштвом жртава, војни пучеви, хладноратовска одмеравања и препуцавања, породична убиства и опасни вируси. Трауматизовани сте чим отворите очи. Неспокој вас гута попут маховине и ви непрестано тражите кут у који бисте побегли од свих лоших вести овога света.

Највећи проблем човеков, још од праискона, јесте како доживети и очувати спокојство. Све филозофије на овом глобу, као важан проблем, поставиле су управо потрагу за спокојем. То би била мудрост живљења у складу са природом и целокупним друштвом. Животиње могу бити срећне и задовољене уколико се редовно хране, спавају и размножавају. Човеку то није довољно. Једино он може постићи сва богатства овога света и све благодети, а опет остати незадовољен, поваздан певушећи ону чувену песму Ролингстонса: „И цан’т гет но сатисфацтион“. Променио је многа учења, упражњавао разне мудрости, неговао сваколике религије, поштовао обичаје, пронашавши можда утеху или охрабрење, али још никада спокојство.

За античке Грке, мир је било могуће остварити на два начина: у апатији, односно у одсуству узбуђења, или атараксији, односно изостанку страсти. Чувени хеленски филозоф Епикур, учинио је ову другу ствар. Не би ли избегао учешће у моралном паду тадашњег друштва, он је збрисао у врт. Бекство из разобрученог и острашћеног атинског полиса у мир душевности, била је новина за оно време. Епикур је, баш као и Буда неколико векова пре њега у Индији, био потпуно свестан чињенице да се упуштање у колотечину свакодневне политичке борбе увек завршава кобно. По Епикуру, дакле, човек не може живети спокојно уколико не живи разборито, честито и праведно, а то је у граду пуном разврата било немогуће.

За разлику од Епикуровог рафинираног бекства у тишину врта, филозофи киничке школе улазе у бој са подивљалим атинским грађанима огољеним аргументима. Нихов најславнији представник, Диоген из Синопе, задаје ударац хеленском идеализму. Он  прекорачује реалан живот, тако што нужди,  мастурбира на агори, пародира епове о боговима и јунацима, општи са курвама, доконо ленчари на сунцу, живи у бурету и Александра Македонског шаље доврага.

Трећа варијанта покушаја досезања стања спокојства у времену кризе јесте стоичка школа. Она је средњи пут између два екстрема. Нити бег у себе, нити отворен обрачун са светином, већ достојанствено и храбро суочавање са фактима тегобног живота. Занимљиво је да је један од најзначајнијих представника стоичке школе био баш римски император Марко Аурелије. У тренуцима предаха између две битке са варварима, овај необични цар-филозоф, исписивао би максиме, сентенце и промишљања која је упућивао самоме себи.

Сва три приступа животу у доба кризе сведоче о драстичном помањкању вере у идеализам и о добровољном бекству од стварности. Такође, сва три правца настају у времену видног одсуства уљудности.  Непристојни људи нису народ већ руља. Само је господин човек спреман да вам каже похвалу у лице, а само је простак убеђен да се обезоружао ако је другоме комплимент уделио. „Господин је навикао да лако дадне слатку реч, као што лако испусти златну пару, а фукара све плаћа у маријашима, и увек мисли да је све преплатила“.

Да ли је могуће остварити спокојство у модерном окружењу?

Данашња филозофија говори о апсурдности, атеизму, мучнини, о трагичном осећању живота. Уместо узлета нове наде, рађају се нихилистичка оповргавања. Након свих великих и малих политичких превара, неуспелих државних пројеката, побуна маса, човек постаје исцрпљен. Он тежи спокоју али га не проналази ни у једној делатности. Спокој је данас најцењеније стање духа. Ко га оствари, може бити поносан, да не кажем спокојан. Можда прерадити сопствени врт, можда боравити у бурету, можда гутати увреде с осмехом на уснама као Клерк Гебл у филму „Прохујало с вихором“ и замишљати да сте Марко Аурелије лично. Или опрезно проћи кроз живот „са осмехом стјуардесе која зна да нешто на авиону није у реду“. Али увек тежити аутентичној животној форми, која не следи уџбеничке дефиниције, нити телевизијске образовне програме. Можда овоме у прилог сведочи Хегелова тврдња да за одлучујуће ствари живота и не постоји никаква филозофија, већ само спремност да се ведро и храбро преузму све одважности егзистенције.

Podelite sa drugima: