(Индифирентан:равнодушан, безвредан, споредан, безначајан)
Пише: Душан Дојчиновић
Када одспавам ноћу неки сат, то ми је најважније, без обзира колико да ме преко дана ухвати, несвестица, изгубим дах.
Више не шетам, јер на мене и моју несаницу, шетња, чак и физичка активност, контра делује.
Пролећна је температура сунце пече па онако слојевито обучен као старац,бежим у сенку од хладовине, између зграда..
Омладина већ увелико спава, испунила је викенд, шетњом на корзоу, изласцима, па је препуна утисака а ја сам срећан, ако могу да се пробудим ујутру, преподне, онда сам срећан, прекрстим се, захвалим богу, на још једном дану свог живота, и полако се придижем на ноге попут старца, да ме не ухвати несвестица.
И срећан сам што нисам изгубио још једну ноћ без сна, што ме долазак зоре и преподнева није обесхрабрио због још једне непроспаване ноћи ако је поремећај спавања, и ако ме је стигло све, као и сузе, због оца који је преминуо, има томе више од годину дана.
Вољни динамизми, су ми у реду, што закључујем по томе да сам отишао до продавнице у комшилуку, и купио хлеб, кромпир и супу.
И да ме је шеф исте те продавнице, и нахвалио да сам најбољи комшија.
Па бар себе не градим – представљам себе, као добре комшије, а то нису.
Али на гробље, оклевам, да одем, и ако је сунчан дан, ветровит, и ако најављују кишу.
Кад нема оних мајчиних суза, јер ја сам за жаљење, са мојим стањем, за плакање, већ седми месец..
И када бог или живот, направи преокрет, па тако беспомоћан да се решим несанице, и не завршим у болници, али нисам такав случај, немам ваљда пратиоца, и теше ме речи једне лекарке…
Моја мама би отишла на гробље, недостаје јој отац, крене прича и сузе…
Али јој је нога ужасна,не помаже јој ни штап на који се ослања, дијабетес јој је однео већ један прст, на левој нози, је без кости, и лечи га већ годину и јаче.
Таман колико нас је отац, напустио..
И никако да га излечи јодом, завојима, разним кремама и препаратима.
Уместо ње. На Васкршњи понедељак, изашао сам ја на гробље.
Уредно сложено све, али немам човека коме бих да дам понуду, то што је мајка брижљиво спремила…
Осених очев гроб, вином…
Просух мало ракије..
Дође, комшија ,добар као ја…
Цвећар, са суседне парцеле, и пали свећицу покојном оцу..
Од све те родбине и пријатеља,ни слова.
Успут бојажљиво узех чоколадну бомбону, умотану у целофан.
-За душу, рекох.
-Ако си, узећу и ја после, рече ми добар комшија.
