„У човеку суровост расте брже од ноктију, од косе, од зуба“, примећује млада јунакиња романа Стаклена башта, награђен Европском наградом за књижевност, другог романескног остварења румунско-молдавске књижевнице Татјане Цибулеак.
Главна јунакиња романа Стаклена башта у преводу Илеане Урсу Ненадић (Издавачка кућа Хеликс) није сироче, али је напуштено дете. Родитеље никад није видела. Првих седам година живота проводи у интернату, а онда је усваја жена необичног занимања. Тамара Павловна бави се скупљањем и продајом стаклених боца, и у посао одмах уводи своју младу штићеницу. У свету који нестаје, у метежу перестројке, молдавска девојчица расте у свом микрокосмосу, још тамнијем од претећег космоса новог светског поретка.
Протагонисткиња романа Стаклена башта има своје Ја, иако нема име. Од почетка до краја читања нећемо сазнати како се зове, али њена анонимност није плод ни срамежљивости ни прикривене надмености. У њеном светоназору нема мржње, иако није окружена љубављу. С једнаком неозбиљношћу и једнаком забринутошћу она осматра појаве и у свом непосредном окружењу, али и у ширем друштвеном, па и глобалном контексту. Као млада и јетка сведокиња унутрашњег распада једног пустошног социјалног амбијента, она своју опорост уме да пренесе и на виши ниво, који је, опет, и политички, али и људски, свакодневни: „Јер шта, заправо, значи гласност? Када псујеш у тролејбусу. Када пријавиш полицији комшију који продаје алкохол.“
Девојчица и девојка која констатује да се „сувише женских ствари дешавало око мене“, поднеће две крупне жртве: неузвраћену љубав интригантног професора Радуа, знатно старијег од ње, и мистериозно „силовање под брезом“, тешку рану коју ће она са собом понети наоко лако, као једну од безбројних огреботина из времена прераног сазревања, не разрађујући најболнију тему, остављајући читаоцима да, у меандрима њене приповести, траже сопствене рукавце и режирају најдраматичније и најтрагичније епизоде.
„У човеку суровост расте брже од ноктију, од косе, од зуба“, примећује млада јунакиња романа Стаклена башта, другог романескног остварења румунско-молдавске књижевнице Татјане Цибулеак.
О АУТОРУ
Татјана Цибулеак (1978) рођена је у Кишињеву, у Републици Молдавији. Дипломирала је на Факултету за журналистику и науку комуникације УСМ. Широј публици постала је позната 1995. као аутор колумне „Истините приче“ у дневном листу Флукс. Од 1999. године била је запослена на ТВ Кишињев као репортер, уредник, издавач и водитељ. Сада живи у Паризу где ради у аудиовизуелној области. Прву књигу, Модерне приче, објавила је 2014. Друга књига, и Татјанин први роман, Лето кад је мама имала зелене очи, изашао је 2017. Исте године је добила награду Савеза књижевника Републике Молдавије. Године 2018. додељена јој је награда часописа Обсерватор цултурал, те награда Обсерватор Лyцеум. Роман је објављен и у преводу на француски језик. Грăдина де стицлă (Стаклена башта) други је роман Татјане Цибулеак, награђен Европском наградом за књижевност.
