(Objavljeno, 15.09.1991.,Ekspres)

Zemaljski dani teku:

*Granice, ABHOJ i – magla * Ljubavni bedem „brižnih majki" *Da li je vreme za novi rajh? * Od svih obećanja vrhovniku ostao samo – Mesić * Terazijski dnevnik, ili kako uneti razdor među Srbe * Samo je nemačka televizija nemontirdna *Uvozni car „Stjepan Mali" igra se puča * Gračanica neće iz srpskog oka.

Ne može čovek ni na odmor da ode, a da se no zemlji, svetu, a i šire ne naprave razne gluposti.

U Sovjetskom Savezu neuspeli puč, poslednji trzaj, mislio sam, već mrtvog staljinizma.

U Nemačkoj providni pokušaji da, mislio sam, već davno mrtvi fašizam pod firmom demokratije digne ponovo glavu.

U Austriji, nastojanja da, mislio sam davno mrtva Carevina, ponovo oživi.

U Mađarskoj, naravno, isto. Uz dodatne isporuke oružja.

Ko je slagao vrhovnike

Slovenija više ne stanuje ovde, a u Hrvatskoj ništa novo. Sem poražavajućih rezultata u nastojanjima da ukinu Srbe.

Vrhovnika i dovrhovnike neko je slagao da će posle poluvekovnih kominternovskih napora imati lak posao. Već jednom zatirane Srbe treba samo dokusuriti. Zemlju, razume se, na av-nojevskim principima zdipiti, i – magla. Majčica Austro–ugarska već je raširila ruke. Oružje je tu, plaćenici i ustaše pristižu, nape su na vreme poslate. Recept već poznat. Tu je, ako baš zagusti, i Europa. Ako preterano zagusti, tu je i Amerika. Tu je i ljubavni bedem „brižnih majki". U rezervi su i „alternativni Srbi". Možete početi!

I kakve to veze ima što su Nemci s one druge, poražene strane. I Austrijanci. Od poslednjeg rata prošlo je već pola veka. Vreme je za novi rajh.

Još samo ukinuti Srbe. Možete, dakle, početi., Mi ćemo posmatrati.

Vrhovnik i dovrhovnici su, ne samo počeli, nego i dalje stalno počinju. Ali, ne ide. „Brižna majka" Nemačka pojačava svoju verbalnu podršku, ali sve je gore.

Hitno se sazivaju sednice i konferencije. Grozničavo se traži odgovor na pitanje u čemu je problem, kad je sve lepo smišljeno i isplanirano.

Od svih obećanja koja je davao i unutra i vani, vrhovniku je ostao samo Mesić.

Čiji su srpski pragovi?

Slaba, međutim, vajda. Srbi se uskopistili i ukopali iza pragova kuća, kao da su njihovi. I uopšte im nisu potrebne međunarodne konvencije da znaju da niko nema pravo da ih odatle bilo kuda otera niti da ih bilo kuda odvede. Znaju da je njihovo pravo da ostanu udržavi koju žele i za koju su ginuli preče od svakog i svačijeg „prava da ponovo budu uz carske skute“,makar oni bili i habsburški.

Naravno da ovsde ne mislim na „terazijske“ i druge „gospodske“ Srber.Na njih ne mislim prvo zato što ih i nema,na sreću,mnogo drugo,što nešto i nisam siguran u njihovo poreklo.

He sumnjam samo u one Srbe koji brane svoja ognjišta, svoje pragove i svoju dušu i za koje znam da od svoga praga dalje nemaju kud da se denu.

He želim, naravno, da pravdam one Srbe, one momke i ljude u punoj snazi, koji su izbegli u Srbiju, da bi doveli svoju nejač, a sad bi da se ovde sakriju, da nađu neki posao, da sve zaborave i da se ne vrate. Bez obzira na to što je njihov broj zanemarljiv, za njih pravdanja nema.

Terazijsko pravo

Ali, oni niti jesu, niti mogu biti argument onima koji bi da unesu razdor među Srbe, koji bi da ih upotrebe za sve svoje dosadašnje i buduće neuspehe, koji bi da, njih ružeći, savest svoju odrođenu da umire i svoj jalovi intelektualizam, ne samo da opravdaju, nego i da ga prodaju kao putokaz za svetlu budućnost i kao jedini izlaz iz sveopšteg, naravno, „boljševičkog" bezizlaza.

Ne pada mi ni na pamet da se, daleko bilo, zalažem da se „isključi dnevnik" na Terazijama. Svakako da je pravo onih koji tamo govore, veće od mog prava da primetim kako nisu ništa govorili unazad dva, tri meseca, otkako je počelo ubistveno nasrtanje „demokracije" na Srbe u Hrvatskoj, odnosno u Krajini. Otkako je počeo progon. Otkad se iz srpskih kuća začuo prvi lelek i plač.

Branim, dakle, njihovo „alternativno" pravo da govore. Ali i svoje, da kažem.

Možda bi se gospoda, doduše, i oglasila tada, ali bilo je vreme odmora, kupanja i sunčanja. Moguće je da zbog toga i nisu bili dovoljno informisani, ali su zato imali vremena da na miru zrelo razmisle.

I rešenje je već na vidiku.

Kosovo treba dati!

Kosovo treba dati! Čemu uzaludno okapanje i natezanje kad su Šiptari ionako zapeli i kad im je toliko stalo!I zar, uostalom, nije sumnjivo da se za Pećku patrijaršiju, Gračanicu ili Visoke Dečane, najviše bore bivše „komunjare" i „boljševici"!

Srbe izbeglice iz Hrvatske treba proglasiti za folirante i „boljševičku predizbornu uj-durmu"!

Naravno, za ovakav potez treba ponuditi i argumente, pa je najbolje, a i najuverljivije u te svrhe koristiti, kad već beogradska televizija laže, „neutralnu" nemačku televiziju. Poznato je da „prosvećene" zemlji zapadne demokratije ne lažu i ne montaraju. Istina i samo istina.

Terazijski, dakle, dnevnik javlja: Sve što ste videli na snimku nemačke televizije, istina je!

Rekom Savom, leševi…

Tako im Bog pomogao. I Vatikan. I Vatikan.

Možeš li im oprostiti, Gospode, iako znaju šta čine?

Rekom Savom. od Siska prema Beotradu ponovo plivaju leševi pobijenih Srba.

Rekom Savom ponovo leševi Srba.

Rekom Savom, leševi… .

„Neutralna" nemačka televizija ne javlja ništa.

Terazije, valjda zbog toga, ćute.

Tačnije, govore kako ovog rata ne bi bilo da nije primitivnih i nacionalizmom zaslepljenih Srba. I brižno se pitaju koliko će sve „to" da košta.

Najmanje bi koštalo da nije Srba.

Ili, bar, da nisu ovoliko tvrdoglavi u odbrani svog prava na postojanje i uspravan hod.

Samo Srba da nije, sve bi bilo „svetla budućnost", „demokratija", „bogatstvo i uopšte ,bolji život’". Čak bi nam i televizija bila bolja. Recimo, nemačka.

Vladao bi sveopšti mir, a oni bi zajedno živeli srećni i nasmejani.

Ali, na žalost, Srba ima. Ima i Krajine. I sirote Gračanice. I Kosova ima u ovo malo srpske duše koju ne damo.

Može uvozni car „Stjepan Mali" da se igra vrhovnog komandanta i da izdaje kakva god hoće naređenja; da izvodi predstavu zvanu puč u Predsedništvu do mile volje.

Kuda će Gračanica

Mogu „rezervni" i „alternativni" Srbi da se zalažu za pakt i da tvrde da je pakt bolji od svakog rata.

Mogu i da se odriču i Kosova i Krajine i Srba i da sa gađenjem na licu okreću glavu od prizora srpskog stradanja. I smrti.

Mogu da se dive i daju za pravo onima koji su sve činili i sve čine da Srbije ne bude.

Mogu i da uživaju u aplauzima koje dobijaju pri tom, na otvorenoj terazijskoj sceni.

Sve može u ovoj „nedemokratskoj i boljševičkoj" Srbiji.

Ali, to je valjda jasno i Evropi i svetu, Gračanica neće iz srpskog oka; Visoki Dečani nemaju kuda iz srpskog srca; Krajina nema kuda iz srpske duše.

Srbi ne mogu i neće iz sebe i van sebe.

A tako bi sve bilo lepše da nije Srba!

Ali sada, šta je tu je. Dani zemaljski prolaze, a leto koje nam se već izmiče, ostaće zabeleženo u srpskom pamćenju.

Kao vreme kad su Srbi umirali da bi hodali uspravno.

Miroslav Marković