ЗАПАДНЕ земље и Јапан, удружене у глобалну политичку алијансу, чији је задатак сузбијање војнополитичког и економског утицаја Пекинга у свету, добиле су, на недавном састанку у Чешкој, новог члана, Филипине. Трећи састанак Интерпарламентарне алијансе за питања Кине (ИПАЦ), основане са амбицијом да у њој НАТО добије политичку, односно, пропагандну подршку, привукао је први пут и посланике из Кеније и Парагваја.
Већина чланова ИПАЦ су парламентарци из ЕУ, Јапана и САД, мада су се у осниваче уписали и британски, аустралијски и канадски законодавци. Идеолошка обојеност Алијансе није дискутабилна, будући да су у њој чланови парламената земаља које су војни и политички савезници Вашингтона. Својеврсна потврда тога је и сам датум оснивања Интерпарламентарне алијансе, 4. јуна 2020, на годишњицу великог антивладиног протеста на Тјенанмену у Пекингу 1989. године. ИПАЦ највећим делом финансирају америчка држава и Фондација за отворено друштво милијардера Џорџа Сороша.
Политичка оријентација ИПАЦ видљива је и у неким јавним прогласима, као што је, на пример, било саопштење са симпозијума ИПАЦ, раније ове године, одржаног у јапанској престоници Токију, у коме се каже да је „циљ његовог одржавања да се охрабри координисани демократски одговор на кривљење поретка, засновано на правилима које проводи Пекинг“. ИПАЦ треба да убеди све у тезу Запада да је Кина аутократија која, кршећи права и слободе својих грађана, урушава међународни поредак.
Циљ посланика који припадају тој организацији, између осталог, обухватају рад на механизмима за увођење санкција, под изговором кршења људских права у Кини, а на списку је и доношење закона који би омогућио заплену имовине појединаца и ентитета који су прекршили та права.
ИПАЦ је, како тумаче медији, „лукаво осмишљен инструмент лобирања и притиска, чедо нове блоковске, хладноратовске политике“. Опкољавање најмногољудније земље на свету и растуће економије која прети да постане привредна сила број један, одавно је на делу, а у Алијанси треба да добије своју пропагандну машинерију.
Оснивање ИПАЦ, подудара се, примећују аналитичари, са напорима САД да „у заједничке војне вежбе, усмерене на окруживање и обуздавање Кине у региону Индо-Пацифика, уз Јапан, Јужну Кореје, Аустралију и Нови Зеланд, укључе и европске чланице НАТО, Немачку, Француску, Велику Британију и Италију“. Све више се, истовремено, образлаже теза о потреби стварања „глобалног НАТО“, или „НАТО плус“, који би се пружао целом северном Земљином полулоптом и, заједно са Кином, окруживао и Русију. У војни обруч који се стеже око Пекинга, добродошли су и Филипини, Индија, Сингапур, а по могућству и Вијетнам, као и претежно муслиманске земље Малезија и Индонезија.
Они ће се старати да Јужно кинеско море не постане кинеска територија, али и да, кад то влада у Вашингтону одлучи и војно подрже оближњи Тајван, на северном ободу тог мора. Знајући то, Кина ових дана концентрише огромне војне снаге у градовима на свом копну, „прекопута“ Тајвана.
Филипини уз Вашингтон
УЛАЗАК Филипина у ИПАЦ показује да се нови председник Фердинанд Маркос млађи, у судару сила у Азијско-пацифичком региону, приклања САД, бившем колонијалном господару и војнополитичком заштитнику његовог оца, по коме је и добио име. Повратак породице Маркос на кормило државе значи и враћање америчких снага на филипинско тло са ког су отишле на крају Хладног рата.
Преузето са:https://www.intermagazin.rs/soros-gradi-nato-plus/
