Smrt fašizmu! I tebi sine…

Smrt fašizmu! I tebi sine…

photo-drustvo-antifasisti-Antifasisti_02_u_316581573Аутор: 

Многи се слажу да тренутно расположење у демократској мајчици Европи према имигрантима јако наликује оном антисемитском расположењу између два свјетска рата у Вајмарској Републици Њемачкој. За све проблеме везане за незапосленост, нестабилно стање у држави и нарастајуће нетрепељивости, тада су били криви Јевреји. Да ли ће Европа овај пут елегантније пронаћи кривце за рецесију?

Стара дама Европа је чет’рес’ пете била увјерена у „никад више“. Њемачка је капитулирала, Хитлер се убио, а Нüрнберг је тријумфално пресудио онима живима. Европа није упрљала своје прсте зрачењима америчке атомске бомбе над „малима жутима“, а и добила је Италију која се поколебала мало прије самога краја и одабрала „праву страну“ скидајући са себе мусолинијевски фашизам и пригрливши Бандиера россу. Европа је очишћена од зла, спремна да живи у просперитету и јединству, најавили су нам. Напаћени живи Јевреји добили су задовољштину оснивањем државе Израел на другоме континенту – Европа никако није знала како да им се искупи осим да их склони даље од себе, како је не би подсјећали на ружне ствари које је допустила да им се десе…

„Никад више“ је побједнички одјекивало Европом. Но, да се то није односило баш на цијели континент, сазнали смо тек неколико декада касније. „Цијели Балкан не вриједи костију једнога померанскога гренадира.“ – рекао је Жељезни канцелар, Отто вон Бисмарцк, једном давно. Изгледа да је демократска Европа дијелила његов став почетком деведесетих када је ријеч о екс YУ просторима.

66 година је прошло од савезничког ослобађања Берлина и затирања њемачког нацистичког непријатеља. Мало више од пола стољећа након тога, најмоћнију полугу Европске Уније чине баш два некадашња највећа непријатеља, Њемачка и Француска. „Научили смо лекцију“, поручују свијету, стварајући јаку наднационалну државу спремну да лагано постане конкурентна великом, моћном, демократском САД-у. Европа се монетарно и географски уједињује, спремна на вјечити мир и благостање.

Но, је ли баш све тако сјајно? Да ли је фашизам заиста мртав? Или још „трза ногама“?

Пођимо од Аустрије, домовине најопакијег собосликара­/Фирера прошлога стољећа. Аустријским бирачима су се отвариле могућност да на предсједничким изборима прошле године, 25. априла, дају глас кандидату – нацистичког поимања. Они мало циничнији би примијетили да у Аустрији све и почиње. Слободарска партија, странка екстремно десне оријентације, именовала је тако свог кандидата – педесетогодишњу „мајку нације“ Барбару Росенкранз, одборника и члана покрајинске владе у Доњој Аустрији. До тада је успјешно левитирала са својим ставовима, латентно се залажући за толеранцију (нео)нацистичке пропаганде. Тек прошле године у обраћању нацији као предсједнички кандидат, нагласила је неопходност ревизије закона о забрани нацистичке пропаганде. По њеном мишљењу, закон је у супротности са одредбама аустријског Закона о слободи мишљења и изражавања. Све лијепо и демократски. Са слободом говора и гласања.

Госпођа је личним примјером дала подстицај на одбрану од „инфилтрације туђинске крви“ у вене нације. У браку са истакнутим функционером забрањене нацистичке странке НДП, родила је шест кћерки и четири сина – крстећи их у духу Хитлерових учења – именима из германског епа Нибелунген: Хеда, Уте, Алвине, Зонхилд, Хилдрун, Мехтхилд, Арне, Фолкер, Хорст и, наравно, Волф. Росенкрантзова је добила „тек“ 15.62%, но треба ли нас бринути то “тек” када схватимо да из године у годину расте и национал-патриотизам те врсте у цијелој Европи?!

celavac-filesАријел Музикант, челник Израелског културног центра у Бечу коментира догађања у Аустрији: „Номинација Росенкранзове, нацисте из потаје… никако није прихватљива – равно је ругању жртвама холокауста у Аустрији, укупно 65.000 овдашњих Јевреја.“ Када је за вријеме прдсједничке утрке упитана о гасним коморама и концентрацијским камповима – Росенкрантзова је изјавила да је ишла у школу између ’64 и ’76 и да не планира мијењати своја виђења повијести коју су је тада научили. Наиме, у то вријеме, Аустрија је у потпуности избацила Други свјетски рат из хисторијских књига. Звучи ли вам познато?

Због оваквог начина опхођења госпођа Росенкрантз је сврстана је у ред „нациста из потаје“, мада прави израз “Келлерназис” у буквалном преводу значи “нацисти из подрума”. Све јако подсјећа на случај некадашњег предсједника те држеве и генералног секретара Уједињених нација од 1972. до 1981., Курта Wалдхеима,  коме је двије деценије био забрањен улазак у САД, након што се сазнало да је био члан њемачке јединице која је починила многе злочине у тадашњој Југославији током Другог свјетског рата. Новији примјер је случај покојног аустријског десничара, лидера Савеза за будућност  Аустрије Јоерга Хаидера, који је хвалио аспекте Хитлерове политике рада и издавао анти – семитска саопћења. Ружно је рећи да је Госпођа Европа одахнула, али након трагичне саобраћајке у којој је 2008. године погинуо премијер владе Аустије, Јоерг Хаидер, некако су сви у анитфашистичкој Европи дисали лакше.

Мало службене статистике из Трећег Рајха није наодмет: Аустрија је сачињавала само 11% од укупног становништва Хитлеровог Трећег Рајха. Од укупног броја чланова Хитлерове Национал – социјалистичке партије, чак њих 40% су били из Аустрије.

Многи се слажу да тренутно расположење у демократској мајчици Европи према имигрантима јако наликује оном антисемитском расположењу између два свјетска рата у Вајмарској Републици Њемачкој. За све проблеме везане за незапосленост, нестабилно стање у држави и нарастајуће нетрепељивости, тада су били криви Јевреји. Да ли ће Европа овај пут елегантније пронаћи кривце за рецесију?

2svetski-ratfilesУ новембру 2005. године се у Француској побунио најнижи друштвени слој. Побуна је трајала око двије седмице. Групе младих људи широм Француске, углавном Сјеверноафриканци или потомци црних Африканаца, палили су аутомобиле и бацали камење на полицију. Француска је земља универзалних вриједности, у којој дискриминација не може постојати јер свако може добити држављанство ако се интегрира. Стварност је да је у Француској у посљедњих четрдесетак година, највећи број имиграната из Сјеверне Африке, а велике су имиграције црних Африканаца и Кинеза из бивше француске Индокине. Ови су људи гетоизирани, углавном незапослени, недовољно образовани – имају мало шанси за запослење и побољшање друштвеног и економског положаја. Прави Французи их презиру, боје их се, а конзервативне странке потпирују њихове страхове. Сасвим демократски. Још уколико су муслимани који се боре за права ношења никаба, тек ће осјетити француску демокрацију – од 11. априла 2011. је кажњиво носити никаб, а свима који се не повинују слиједи казна од 150 еура. За почетак. Удружења за заштиту људских права организовањем демонстрација у Паризу најоштрије су осудили потезе француске владе против муслимана у овој земљи – чији се број креће између пет и седам милиона. Доминик Вилпен, бивши премијер Француске, је такођер критиковао владу због одржавања расистичких конференција.

“Од Финске до Црног мора, напријед, напријед, Фиреру, нареди – ми те слиједимо”, ову су пјесму пјевали њемачки војници 1941. године током похода на Москву. Након Стаљинграда, ове пјесме више није било. Но, ипак, ова данас наизглед забрањена пјесма још увијек одзвања из неких подрума – пјевају је млади неонацисти. Док су њихови дједови сањали о освајану Европе и свијета, неонацисти су фокусирани на наводно “ослобађање” Њемачке од странаца. Омиљене пароле су им “Ауслаендер Раус” – странци ван, и “Деутсцхланд ден Деутсцхен” – Њемачка Нијемцима.

niqab3ishr-burkaМожда би требало обратити пажњу и на Израел и њихову легализовану форму ционизма, коју многи често сматрају иначицом нацизма. Свијет се већ “помирио” са тим да на свако критизирање израелске политике буде оптужен за антисемитизам.

У нашој нам домовини, ствари исто иду набоље. “Мијешани” бракови и љубавне везе између оних различитих националности (и вјероисповијести) само могу да доведу у невоље са обитељима “са обје стране”. Јер, побогу, “има толико бољих наших” – најчешће је оправдање оних са обје стране невидљиве црте.

Како ми у БиХ волимо да смо модерни и да се угледамо на мајчицу Европу, зар треба да чуди стање истренираног национализма у којему живимо? Више није проблем рећи унучићу да је прадедо био „мало усташа“, „мало припадник ханџар дивизије“, а одједном поносно испливавају нацистичке везе међу обитељима и на пословноме плану.

Европом се у посљедње вријеме шири талас екстремно – десних и популистичких партија (које се заједнички називају Еуронационализам), а ове су партије друштвено прихваћене и учествују у политичком животу, али се сматра да имају блиске везе са неонацистичким групацијама. За неке од таквих партија сматрају се: Фронт Натионал (Француска), Бритисх Натионал Партy (В. Британија), Фреихеитлицхе Партеи Öстерреицхс или ФПÖ (Аустрија), Аллеанза Назионале (Италија) и многе друге.

Свијет, колико год дволичан био – слаже се у једном: ових дана није баш најпопуларније бити имигрант, а посебно муслиман имигрант. Можда се коначно скине свјетски бијес на ту вјерску скупину након “склањања” Бин Ладена, послије њега можда и пуковника Гадафија, али само можемо претпостављати ко ће то имати част носити жуту траку послије њих.

За крај, у моме је сусједству годинама колао виц о подобнима. Питала учитељица малог првачића на часу хисторије ко су то били партизани. “Партизани су били фини људи који су нас бранили од усташа, четника…” – испали мали као из топа. “Добро”, каже учитељица задовољна одговором: “А ко су били четници и усташе?”. Мали се почеше по глави, промисли још једном, и сав поносан крене: “Дедо, бабо, аџе, дајо…

Ето, сретан вам 9. мај, Дан побједе над фашизмом, земљаци! На вријеме испитајте своје сусједство и провјерите степен демокрације! Све ме нешто страх да када идући пут ускликнемо: „Смрт фашизму!“, не добијемо трагично – комични одговор: „И теби, сине…“

Текст је објављен 9. маја 2011. на старом порталу novinar.com.ba

Извор: www.novinar.me

Podelite sa drugima: