Слободе нема у суморним данима кулучења бесмислу и претњи отказима све док не буде изговорена у језику.
Претерану буку коју је перманентно изазивала упадљива гужва у широком захвату рок културе утишавао је глас и језик њених најбољих представника. Међу њима је без икакве дилеме, глас и језик Џона Ленона, родом из Ливерпула. Ленон је био веома ретка, могло би се рећи и највећа личност рок културе зато што је у себи сабирао све елементе припадника а истовремено успео да задржи свест о психосоцијалним колатералима идеологизације друштвене улоге. Ленон чини искорак који није потпуно и довољно видљив без дубинског понирања у сензибилитет самопорицања ради уздизања и пробоја ауре недодирљивог идола који је достигао партикуларно савршенство.
Он се одриче камате, тантијема и профита лаке зараде од које његови вршњаци и данас путују на „опроштајне“ турнеје и мењају крв у престижним клиникама. Он резолутно и хазардерски улаже приговор жанру из којег је произведена његова апсолутна релеванција и заувек стечено повлашћено место говорника који се пажљиво слуша, истиче протест који му сугерише, њему, „популарнијем“ од Исуса, да је једини пут храброст разарања сигурне будућности потврђене матрицом жанровског мелоса чија химна Love me do стабилно омета обраћање једном другом пољу духовности у којем је проверљивост и битност сасвим другачије доступна и теже валоризована: инклинацију логосу. Он инсистира да језик у рок музици значи, а не да звучи. Ленон се јавља као постмодерни гуслар који злослутно најављује судбину и за то користи тешке речи истине и неминовности, понављајући своју једноставну ироничну поруку осуде онога о коме певач пева, али и коме се једино обраћа. Он се задовољава простом музичком подлогом чије присуство једва да служи појачавању памети и драматичности текста без намере да се наметне и препоручи као самостална, паралелна и равноправна дорада основне поруке и њене емотивне изражајности.
Језик говори у присуству мелодије.
Ленон сведочи да слобода у језику није и слобода у животу, у реалном времену у скупини вршњачке групе, у химеричној, лицемерној култури из које добровољно искорачујеш у брисан и празан простор сурогата који ствараш у прималном крику непристајања, слобода измиче повезаном људском деловању које покушава да мења и креира живот за човека, нема слободе од инхибиција које заустављају емоцију и надљудску памет да бира слободу која у овом свету не означава оно што утопијски сугерише и обећава и што нам истински значи ради опстанка. Слободе нема у суморним данима кулучења бесмислу и претњи отказима све док не буде изговорена у језику. Не може се додирнути небо ако се додир не изговори, не опева и отпева у истини ума који достиже појединачни разум и трансцендира га у спремност да истрпи бесмисао, али да никада не престане да изговара језик сопствене памети и бол братског уједињења коме је испречена култура зла, етика пакости, историја похлепе и хроника беде.
Једноставност Ленонове генијалности изражена је у непоновљивој лакоћи игре тоновима и речима. Она је обрнула односе снага и показала да је истина која нас животно занима и ради које читамо и слушамо rock ‘n’ roll, ипак у садржини поруке а не у форми њеног изражавања. Када су га упитали, шта после Битлса, одговорио је да треба видети „ко озбиљно ради а ко се просерава“.
Логос побеђује мелос као што је Ленон победио смрт.