Temeljna stvar koja određuje naše vreme jeste proces nasilnog pretvaranja ljudi u biočestice. Nekada se takva osoba zvala rob, a danas – biočestica
Jedna od ključnih osobina današnjeg vremena, jeste potpuna zbrka termina. Uzmimo za primer pojam “građanina” odnosno “liberala”. Devedesetih godina prošlog veka, u Srbiji je bilo ljudi koji su tvrdili da su “građanski” orijentisani. Kada se takva orijentacija prevede na srpski jezik, to znači da su ti ljudi za sebe smatrali da su pristojni, kulturni, obrazovani, moderni i, što je najvažnije, da su anacionalni (ili antinacionalni). Time su želeli da dokažu kako su “građani sveta”, a ne “primitivni” i “konzervativni” “nacionalisti”. Za te ljude, “građanin” je bio suprotnost patrioti. Međutim, da je ovakvo tumačenje pojma “građanina” bilo potpuno pogrešno, svedočile su figure poput Pekića, Pavića, Ivana V. Lalića, koji su bili sve što su “građani” mislili za sebe da jesu, ali su, isto tako, bili i patriote. I to patriote na jedan srpski način koji je podrazumevao spoj čojstva i junaštva po čemu se razlikuje od onog cilj-opravdava-sredstvo “patriotizma”, prisutnog u nekadašnjim velikim imperijama Zapadne Evrope, koji se uglavnom završavao u šovinizmu i rasizmu.
Sudar dva razumevanja
Danas znamo da je u pitanju bio sudar dva potpuno različita razumevanja građanskog društva i građanskog individualizma. Prvi, antinacionalan, bio je nametnut spolja, devedesetih godina prošlog veka i naslanjao se na raniju komunističku stigmatizaciju srpskog nacionalnog identiteta. Zato su najveći “građani” postajali ljudi koji su do malo pre bili najveći komunisti. Drugi, nacionalni građanski individualizam, temeljio se na građanskoj tradiciji srpskog društva do 1944. godine. Ova građanska tradicija je početkom 20. veka uspešno mirila liberalne vrednosti i patriotizam, o čemu dokumentovano svedoči kapitalna knjiga Srbi 1903–1914, koju je priredio Miloš Ković, ili knjiga Leona Kojena U traženju novog. Nije slučajno što je u tom periodu (1911. godina) Skerlić razlikovao loš individualizam (puki egoizam koji ne razmišlja o opštoj koristi) i dobar individualizam, koji deluje unutar kolektiva, a ne izvan i protiv njega.
Antinacionalni koncept građanskog društva imao je svoju infrastrukturu devedesetih, a ima je i sada, pa je i dalje vrlo profitabilno torokati da je tzv. “pristojan” svet antinacionalno orijentisan. Nacionalni koncept građanskog društva, sa druge strane, nije imao ništa, jer su Srbijom do 5. oktobra vladali bivši komunisti kojima je ova tradicija, u najmanju ruku, bila potpuno strana. Nakon 5. oktobra, politička partija koja je u to vreme baštinila koncept građanskog patriotizma prokockala je svoju istorijsku šansu između ostalog i zato što se pokazalo da na Zapadu ne samo da ne postoji više građanski patriotizam, nego više nema ni samih građana. (Ovo je tema za razmišljanje za srpske stranke koje danas baštine ovu tradiciju).
Lično, imam razumevanje za ljude koji su devedesetih godina prošlog veka nevino verovali u (a)nacionalni koncept građanskog društva, pod uslovom da od te vere nisu zarađivali novac i pravili “karijere”. Ti ljudi su smatrali da je “Zapad” simbol za neko idealno građansko društvo i da mi samo treba da ga oponašamo, pa da i sami postanemo jedno takvo idealno društvo. Verovali su da je normalno kada se kaže da na Balkanu treba da sve postane ekonomija (kao da postoji neka ekonomija, koja bi bila samo ekonomija) ili da je normalna zemlja ona u kojoj građani ne znaju ko im je premijer ili predsednik (iako takve ljude bolje opisuje starogrčki pojam idiota, nego pojam građanina). Bilo je to vreme građanske nevinosti, u smislu kako mali Perica zamišlja liberalizam.
2To vreme je odavno prošlo i sada znamo da baš ništa od toga nije tako. Zato smo svedoci paradoksa da “građanski” orijentisani ljudi, takvom svojom orijentacijom podržavaju, na globalnom nivou, jedan izrazito antigrađanski i antiliberalni politički entitet, a to je Megalopolis.
Svojstva građanskog društva
Da bismo se u to uverili, treba jednostavno razmisliti o sudbini elemenata liberalnog građanskog društva na Zapadu, tokom Hladnog rata i uporediti to sa vremenom sadašnjim. Pekić je na jednom mestu kazao da su svojstva građanskog društva, privatnost, posed i racionalnost. Sva tri elementa zajedno, čine figuru građanina i njegovu individualnost, što bi se moglo prevesti ovako: građanin je bio čovek koji je svoj život video kao projekat isticanja sopstvene individualnosti, posebnosti i različitosti u odnosu na druge ljude. Zapad je, tokom Hladnog rata, nominalno veličao upravo takav koncept građanina: to je bio čovek kome je zagarantovana privatnost (naspram “prisluškujućih” komunističkih država), koji ima pravo na posed i mogućnost da ga slobodno uvećava (naspram kolektivnog vlasništva u komunizmu), i najzad, čovek koji je gradio vlastite vrednosti na osnovu vlastitog mišljenja, a ne na osnovu diktata države. Jedna od komponenti ovakve liberalne afirmacije građanske individue bilo je veličanje velikih umetnika, kao samo svojih i originalnih individualnosti: tako se stvarao kanon velikih pisaca, kompozitora, režisera i ostalih velikih, samosvojnih ličnosti.
Kako stvari danas stoje u Megalopolisu? Idemo redom. Privatnost: slučaj Snouden je pokazao da privatnosti na internetu nema, a kako smo svi na internetu, svi smo prisluškivani, što znači da se niko od nas ne razlikuje od junaka nemačkog filma Životi drugih, koga prisluškuje obaveštajna služba nekadašnjeg DDR-a. Paralelno sa ovim sajber nadziranjem, pojavljuju se “predlozi” koji ljude u nekadašnjoj Evropi pripremaju za vreme kada neće sami moći da određuju, primera radi, koliko će mesečno pojesti mesa ili koliko će se dugo tuširati, da bi se “sprečila ekološka katastrofa”.
Posed: primer kanadskih kamiondžija i recentni slučaj Najdžela Faradža, kojima su bankovni računi blokirani, zajedno sa sve većim pritiskom da se ukine plaćanje u gotovini, pokazuje vrlo jasnu tendenciju koju nema potrebe ni komentarisati. Ukratko, nećemo više neposredno raspolagati našim novcem (vrlo liberalno, zar ne?).
Racionalnost, odnosno sloboda mišljenja: sveopšte prisustvo najšire i najlabavije shvaćene “političke korektnosti” kao i uvođenje zakona poput onog o rodnoj ravnopravnosti, stvaraju se preduslovi da svako u svakom trenutku može za nešto da bude kriv. A da li će biti osuđen, zavisiće da li je pokoran ili nije. Ako je sluga pokorni, progledaće mu se kroz prste. Ako nije, aktiviraće se čuvena “pravna država”.
Za kraj: velike samosvojne ličnosti sa integritetom zameniće bezbojni aktivisti čije nas reči nikada ne iznenade, i nikada ne oduševe.
Ko će zameniti liberalnog građanina?
Dakle, ako više nema privatnosti, slobode mišljenja i poseda i imovine kojim se neposredno može upravljati, onda naravno, neće više biti ni onog (liberalnog) građanina kojega je slavio nekadašnji Zapad.
Ko će zameniti likvidiranog (liberalnog) građanina?
Odgovor na ovo pitanje nalazimo u knjizi Buka Žaka Atalija. Atali u njoj pominje novi kapitalizam koga određuje ovako: “glavna potražnja se ne bi odnosila na nabavku predmeta, već na to da se bude u toku stvari; glavna ponuda ne bi sadržavala sredstva za posedovanje, nego sredstva za pripadanje; kulturni kapitalizam, kapitalizam mreža [kurzivi su Atalijevi].” Dakle, imamo čoveka koji nešto poseduje, recimo predmete, ali isto tako i mišljenje, identitet ili svest o sopstvenoj individualnosti, koja ga razlikuje od svih drugih ljudi. Takav čovek je, po Ataliju, prošlost. Umesto toga, novi čovek (u novom kapitalizmu, odnosno u Megalopolisu) ne teži više da nešto ima već da bude “u toku stvari”, odnosno da pripada nekome. Kome? Pa, ne više državi, koja bi trebalo da mu obezbedi slobodu mišljenja, pravno osigurani posed i privatnost, već korporativnoj mreži (to jest Megalopolisu) koja će sve to da mu oduzme.
Za razliku od Zapada koji je bar nominalno veličao građansku individualnost, Megalopolis, upravo suprotno, teži da tu istu individualnost ukine. Najpre se uspostavljaju kulise vanrednog stanja – to može biti “pandemija” ili “ekološka katastrofa” – a onda se Megalopolis obraća čoveku ovim rečima: ako želiš da te ostavimo u životu, moraš da budeš deo naše mreže, a da bismo te primili u našu mrežu moraš da se odrekneš svega što imaš: poseda, (dakle, da prihvatiš pad standarda), privatnosti (da prihvatiš da ti se neprekidno mešamo u tvoj privatan život) i mišljenja (da prihvatiš naše antihumanističke i antidemokratske vrednosti kao dogmu). Ukratko, nećeš imati (skoro) ništa, ali ćeš biti srećan, jer ćeš imati neblokirani bankovni račun i pristup internetu odnosno socijalnim mrežama, i ostalim narkoticima, što će ti biti dovoljno da preživiš, odnosno da životariš. U suprotnom, ako se ne odrekneš svega ovoga, ostavićemo te da umreš (uz otkaz sa posle iz bilo kog razloga, i blokadu računa, takođe iz bilo kog razloga).
Osobi koji više nema niti svoj posed, niti slobodu mišljenja, niti identitet, bilo kolektivni, koji ga povezuje sa drugim ljudima, bilo lični koji ga čini vrednim po sebi, preostaje dakle, samo jedna stvar: njen goli život. Nekada se takva osoba zvala rob, a danas – biočestica.
Posledice obezličenja ljudi
U poplavi svakodnevnih vesti, senzacija, afera, skandala i ostalih priča koje većinom traju od danas do sutra, temeljna stvar koja određuje naše vreme jeste proces nasilnog pretvaranja ljudi u biočestice. To je događaj koji obeležava našu epohu. Drugačije rečeno, ljudi koji imaju svoj posed/imovinu, svoje mišljenje, svoju privatnost, svoj identitet, svoje roditelje, svoju decu, svoje ljubavi, preobražavaju se u biočestice koje imaju samo goli život. Tako se može objasniti čitav niz površinskih događaja koji nas zapljuskuju poslednjih decenija: stalno ponižavanja nacionalnog identiteta koji vodi do erozije nacionalne samosvesti, neprekidno srozavanje kriterijuma u školama i na fakultetima, uništavanje autoriteta prosvetnih radnika (i države), razgrađivanje porodice i tradicionalnog, biološki reproduktivnog braka, preko stvaranja atmosfere u kojoj se svaki kontakt između muškarca i žene može podvesti pod “seksualno nasilje”. Sve ovo vodi ka istom cilju: ka obezličenju ljudi i njihovom pretvaranju u usamljene biočestice, koje osim golog života nemaju ništa drugo.
Navešću sada samo dve posledice ovog procesa. Prva posledica je stanje u kome bilo ko može da bude bilo šta. Ako je glavni uslov da se bude deo mreže Megalopolisa, to da čovek pristane da se odrekne svoje individualnosti, onda to znači da će one pozicije, koje su u tradicionalnom građanskom društvu bile namenjene osobama sa jakom individualnošću, sada moći da zauzme bilo koja biočestica. To dalje znači da ćemo živeti u atmosferi totalnog pozorišta u kome će svako imati svoju ulogu, ali ne i svoj identitet (ili poziv). Nećemo se susretati, kao do sada, samo sa biočesticama koji glume da su “eksperti” ili “politički analitičari”, već ćemo imati posla i sa biočesticama koje glume “pisce”, “umetnike”, “univerzitetske profesore”, “akademike”, “hrabre državnike sa vizijom” ili uopšte “intelektualce” koji iznose “svoje mišljenje” (sasvim slučajno 100 posto politički korektno i na liniji Megalopolisa). U takvoj atmosferi, koju Megalopolis svesno generiše, postavljajući pokorne biočestice na pozicije koje su nekada zauzimale ličnosti, sasvim je prirodno da najveći autoriteti u društvu postaju jutjuberi i starlete – oni su poslednji Mohikanci, ljudi koji zaista jesu ono što tvrde da jesu.
Druga posledica: pošto se pretvaranje čoveka u biočesticu odvija nasilnim putem, on nikada ne sme da se zaustavi, jer tada može doći do konsolidacije društva i međusobnog povezivanja ljudi, što je preduslov za pobunu. Zato preobražaj nema kraja i on mora da se neprekidno odvija: onaj ko je postao biočestica, moraće neprekidno da potvrđuje da je to i ostao. Atmosferu neprekidne brutalnosti tog procesa bez kraja, opisuje Štajnbreher, pukovnik Gestapoa i junak Pekićevog romana Kako upokojiti vampira: “U našem svetu vladaće večni odabir. (…) Ljudi će biti upućivani u raj ili pakao, ali time im neće biti ništa zagarantovano. Nikada neće biti ni trajno prokleti ni trajno spaseni. Oni u paklu, moraće da se boriti da iz njega izađu i u tome će imati izgleda samo ako sebi nađu dovoljno uspelu zamenu. Oni u raju, moraće svoje vreme posvećivati pažnji da ne padnu u pakao.”
Na kraju ovog teksta, čitalac verovatno postavlja pitanje gde je izlaz? Ako je izlaz metafora za beg, onda izlaza verovatno nema. Ako je izlaz početak borbe, onda to znači da se najpre treba osloboditi jezičkih ljuštura iz koje je vremenom odavno isisan svaki smisleni sadržaj. I zato, ako vam neko kaže da je “građanski orijentisan”, po svoj prilici je u pitanju samo biočestica, koja nema snage da sebi i drugima, prizna da je samo to – puka čestica života. A to je vrlo daleko od bilo kakvog “građanina”.
Međutim, opasnost da postanemo biočestice preti svima nama, a ne samo “građanima” i zato svoje političko gledište, odnosno podršku ili protivljenje određenim političkim subjektima, uvek treba određivati u skladu sa odgovorom na pitanje koliko nas oni štite od preobražaja u biočestice, a koliko taj proces potpomažu. Od toga sve počinje, a sva je prilika da će se tu sve i završiti, ovako ili onako.
Oprema: Stanje stvari
Izvor: https://stanjestvari.com/2023/08/25/megalopolis-vreme-biocestica/
