Foto : Lična arhiva)
Autor: Prof.Biljana Kovačević
Pre nekoliko dana na jednoj agori razgovaralo se o ljudima koji se najednom osećaju kao mačke ‒ premda i druge životinje mogu da se pobroje ‒ i čulo se pitanje: u kom času protiv ove pojave treba da se pobunimo, onda kad je pored nas samo jedna mačka ili kad ih je čitav čopor? Složili smo se kako je kvantitet irelevantan, bilo da je mačaka deset ili sto. Pobuna se uvek rađa ‒ ako se ikad porodi ‒ kod one prve, što znači da je pobuna iz binarnog koda, ona je jedinica u odnosu na nulu. Međutim, kako je autentična ljudska pobuna ‒ naročito danas ‒ više raritet nego realnost, pitamo se: koji se ljudi bune ili koji se usuđuju pobuniti?
U Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti od 5. septembra do 5. novembra biće vremena da na ovo pitanje odgovore svi koji su ikada čuli za slikara Miodraga Miću Popovića.
Na kraju nemalenog hola, na belom zidu kao na platnu, pušta se dokumentarni film u kojem o životu slikara govore njegovi prijatelji a umetnici i svi oni koji su ga poznavali ili o njemu pisali. Kroz nekoliko živopisnih kadrova ‒ sa svojom ondašnjom svitom ‒ pojavljuje se i nekadašnji jugoslovenski predsednik sa suprugom. Interesantno, baš u času kad sa kočija maše prema bezimenoj masi, na drugom zidu koji gleda u ovaj filmski, vidi se velika slika na kojoj umetnik sedi na klupi, možda u pritvoru, odmahuje rukom i kaže: Ne, hvala.
Slikar obučen u žuti džemper tako izriče misao od koje će poći u skoro svako likovno dejstvo ‒ svejedno da li je ono malog ili velikog formata ‒ precizno artikulišući spoznaju do koje se mora stići rano, jer kasno biva prekasno: Mora se neko i buniti.
Mića Popović morao se buniti protiv jugoslovenske isključivosti i titoističkog subjaktivizma, svedočio je robusnom dvadesetom veku, u kojem je svako ljudsko stradanje bilo dokaz koliko je život beznačajan u poređenju s natčovečanskom gordošću pojedinca. Međutim, da je ovo jedini uzrok njegove pobune ‒ premda rečit i sadržajan ‒ on bi možda i dalje bio retkost, ali ne sasvim, jer u postjugoslovenskom vremenu pobuna protiv neposredne prošlosti sasvim je očekivana. Na platnu velikog umetnika krije se drugačija logika ‒ pobuna nije samo odricanje od nečega, jer je lako reći sa čime se ne slažemo. Pobuna bi uvek morala biti istodobno i borba za nešto ‒ kreacija u destrukciji ili rođenje u smrti.
Slike Miće Popovića nije mogao naslikati slabašan čovek, rekao je Đorđe Kadijević o svom prijatelju, i bio je u pravu, u Galeriji ni jedna slika nije bila u izrazu mutna ili blaga, svaka je svojim ‒ ponekad i grubim ‒ linijama rastavljala naše zgusnute doživljaje u čudovišne putanje, tako da zagledani u platno ne znamo gledamo li u drugog ili u sebe. Valjda je zato pred nama vaskrsnula slika na kojoj majmun drži tegove i hoda po žici, a iza njega se otkriva metropola koja broji još toliko majmuna koji su u nekom času ispustili tegove i pali sa žice. Tako biva manje važno da li slikar ima na umu Njegoševog majmuna koji gleda sebe u zrcalo ili onog Darvinovog od kojeg kreće i naš postanak, istina je da je on ovde očelovečen, raspet između ovozemaljskih svetova i doveden pred dilemu: šta činiti ako se misli opstati?
Pobunjen čovek tako postaje na drugim slikama poguren, povijen u telu, zguren, bezvoljan da vidi svet ispred sebe, ne zato što taj svet odbija da vidi, već zato što ga je već video. U Rovinju, gde su mirisi borova omamljujući, mi primećujemo kaput i ruke, oni se ističu, ali samo pretpostavljamo da vidimo koga kaput pokriva i znamo da lice mora biti tužno, da je čelo podignuto, jer se jedino tako čovek pred ohološću vremena može poniziti.
Slikar permanentne pobune tako postaje čovek neprestanog stvaralačkog nagona koji je neutaživ. Grube linije mogu biti izraz gneva, tamne boje su verovatno svedoci opšte društvene tmine iz koje se prirodno želi iskoračiti, ali snažne kompozicije i gromade od slika protivteža su tom posrnuću ‒ zato što su nastale uprkos onom što je bilo ili što i dalje postoji. Drugim rečima, buntovništvo nije depresija ili klonuće, niti je destrukcija. Ono mora biti stvarano i stvoreno kreativno i mora u sebi imati klicu poroda, zato što je drugačije ‒ isto onom protiv čega se diže glas.
Na svakoj slici Miće Popovića ‒ morali su to zapaziti i slučajni prolaznici koji bi videli tek deo kompozicije ‒ otvara se duboka ponornica što nagriza meko tkivo i kako je Pikaso jednom rekao, svejedno je razume li se šta je na platnu, mnogo je važnije šta se pred platnom oseća. Zato su galerije u kojima su Popovićevi radovi ‒ uvek krcate i njima leluja vazdušasta energija, u njima se oseća ono što mnogim ljudima nedostaje, a želeli bi da imaju: snaga da se ne pokore, uprkos tome što su pokorni.
Ovaj nevisoki čovek, pitomih očiju i blagog lica, nije bio revolucionar u pocepanoj košulji. Naprotiv, njegovo je odelo ‒ ako je njegovo ‒ na svakoj slici vitko skrojeno i uredno i zato je on više mislilac nego u društvu angažovani javni delatnik koji menja istoriji tok. A ipak ‒ njegove slike vrcaju od neslaganja sa svim onim što malog čoveka stanjuje do nestajanja. Kako?
Tako što je najveći strah goropadnom ništavilu ‒ tiho ljudsko stvaralaštvo koje se ne mora nikad pred drugima pokazati, ali koje postoji za sebe kao izraz nečujnog bunta protiv onog što mu ne dozvoljava da postoji. Despotski državni aparati uvek su zabranjivali kreativnu tišinu, retko praznu glasnoću, jer ovu drugu lako umire, dok prva umire tek onda kad nestane njenih dela, a to može sačekati večnost. Kao u Popinoj Manasiji, tako i kod Miće Popovića ‒ slikar dletom brusi misao, u stvari ‒ linije, ćuteći, pa dozvoljavajući da njegovo delo govori za sebe, jer umetnik i ne mora da kaže ‒ da je jedina vredna pobuna ona koja je skrojena od rada i smisla.
