Фото : Лична архива)
Аутор: Проф.Биљана Ковачевић
Пре неколико дана на једној агори разговарало се о људима који се наједном осећају као мачке ‒ премда и друге животиње могу да се поброје ‒ и чуло се питање: у ком часу против ове појаве треба да се побунимо, онда кад је поред нас само једна мачка или кад их је читав чопор? Сложили смо се како је квантитет ирелевантан, било да је мачака десет или сто. Побуна се увек рађа ‒ ако се икад породи ‒ код оне прве, што значи да је побуна из бинарног кода, она је јединица у односу на нулу. Међутим, како је аутентична људска побуна ‒ нарочито данас ‒ више раритет него реалност, питамо се: који се људи буне или који се усуђују побунити?
У Галерији Српске академије наука и уметности од 5. септембра до 5. новембра биће времена да на ово питање одговоре сви који су икада чули за сликара Миодрага Мићу Поповића.
На крају немаленог хола, на белом зиду као на платну, пушта се документарни филм у којем о животу сликара говоре његови пријатељи а уметници и сви они који су га познавали или о њему писали. Кроз неколико живописних кадрова ‒ са својом ондашњом свитом ‒ појављује се и некадашњи југословенски председник са супругом. Интересантно, баш у часу кад са кочија маше према безименој маси, на другом зиду који гледа у овај филмски, види се велика слика на којој уметник седи на клупи, можда у притвору, одмахује руком и каже: Не, хвала.
Сликар обучен у жути џемпер тако изриче мисао од које ће поћи у скоро свако ликовно дејство ‒ свеједно да ли је оно малог или великог формата ‒ прецизно артикулишући спознају до које се мора стићи рано, јер касно бива прекасно: Мора се неко и бунити.
Мића Поповић морао се бунити против југословенске искључивости и титоистичког субјактивизма, сведочио је робусном двадесетом веку, у којем је свако људско страдање било доказ колико је живот безначајан у поређењу с натчовечанском гордошћу појединца. Међутим, да је ово једини узрок његове побуне ‒ премда речит и садржајан ‒ он би можда и даље био реткост, али не сасвим, јер у постјугословенском времену побуна против непосредне прошлости сасвим је очекивана. На платну великог уметника крије се другачија логика ‒ побуна није само одрицање од нечега, јер је лако рећи са чиме се не слажемо. Побуна би увек морала бити истодобно и борба за нешто ‒ креација у деструкцији или рођење у смрти.
Слике Миће Поповића није могао насликати слабашан човек, рекао је Ђорђе Кадијевић о свом пријатељу, и био је у праву, у Галерији ни једна слика није била у изразу мутна или блага, свака је својим ‒ понекад и грубим ‒ линијама растављала наше згуснуте доживљаје у чудовишне путање, тако да загледани у платно не знамо гледамо ли у другог или у себе. Ваљда је зато пред нама васкрснула слика на којој мајмун држи тегове и хода по жици, а иза њега се открива метропола која броји још толико мајмуна који су у неком часу испустили тегове и пали са жице. Тако бива мање важно да ли сликар има на уму Његошевог мајмуна који гледа себе у зрцало или оног Дарвиновог од којег креће и наш постанак, истина је да је он овде очеловечен, распет између овоземаљских светова и доведен пред дилему: шта чинити ако се мисли опстати?
Побуњен човек тако постаје на другим сликама погурен, повијен у телу, згурен, безвољан да види свет испред себе, не зато што тај свет одбија да види, већ зато што га је већ видео. У Ровињу, где су мириси борова омамљујући, ми примећујемо капут и руке, они се истичу, али само претпостављамо да видимо кога капут покрива и знамо да лице мора бити тужно, да је чело подигнуто, јер се једино тако човек пред охолошћу времена може понизити.
Сликар перманентне побуне тако постаје човек непрестаног стваралачког нагона који је неутажив. Грубе линије могу бити израз гнева, тамне боје су вероватно сведоци опште друштвене тмине из које се природно жели искорачити, али снажне композиције и громаде од слика противтежа су том посрнућу ‒ зато што су настале упркос оном што је било или што и даље постоји. Другим речима, бунтовништво није депресија или клонуће, нити је деструкција. Оно мора бити стварано и створено креативно и мора у себи имати клицу порода, зато што је другачије ‒ исто оном против чега се диже глас.
На свакој слици Миће Поповића ‒ морали су то запазити и случајни пролазници који би видели тек део композиције ‒ отвара се дубока понорница што нагриза меко ткиво и како је Пикасо једном рекао, свеједно је разуме ли се шта је на платну, много је важније шта се пред платном осећа. Зато су галерије у којима су Поповићеви радови ‒ увек крцате и њима лелуја ваздушаста енергија, у њима се осећа оно што многим људима недостаје, а желели би да имају: снага да се не покоре, упркос томе што су покорни.
Овај невисоки човек, питомих очију и благог лица, није био револуционар у поцепаној кошуљи. Напротив, његово је одело ‒ ако је његово ‒ на свакој слици витко скројено и уредно и зато је он више мислилац него у друштву ангажовани јавни делатник који мења историји ток. А ипак ‒ његове слике врцају од неслагања са свим оним што малог човека стањује до нестајања. Како?
Тако што је највећи страх горопадном ништавилу ‒ тихо људско стваралаштво које се не мора никад пред другима показати, али које постоји за себе као израз нечујног бунта против оног што му не дозвољава да постоји. Деспотски државни апарати увек су забрањивали креативну тишину, ретко празну гласноћу, јер ову другу лако умире, док прва умире тек онда кад нестане њених дела, а то може сачекати вечност. Као у Попиној Манасији, тако и код Миће Поповића ‒ сликар длетом бруси мисао, у ствари ‒ линије, ћутећи, па дозвољавајући да његово дело говори за себе, јер уметник и не мора да каже ‒ да је једина вредна побуна она која је скројена од рада и смисла.
