Почиње дрил несвесне и невидљиве фрустрације надокнаде очинских пропуста и потискивање правих разлога болесне амбициозности очева: „мој син ће моћи све што нисам могао ја а толико сам желео“.
„Нит’ паметном теци, нит’ лудом остављај“, упозорава непогрешива народна мудрост избрушена хиљадама непосредних искуствених провера из свих социјалних, класних, историјских, културолошких и случајних узорака у којима се огледаху очеви и синови. Она не израста нужно из Библијске приче о „блудном сину“ будући да је својом универзалношћу непогрешиво превазилази и религијски оквир фабуле чини небитним у односу на конфесионо порекло.
Дакле, очеви, опустите се, довољно је што сте их направили. Највише што за њих можете без очигледне штете да учините је да у свакој прилици будете бољи од себе да би синови у очигледном примеру усвајања вредности поистовећивањем и имитацијом имали доступну узорност као могући избор уоченог понашања у формирању ставова о себи и животу. Убијате своје синове ако било шта друго чините за, и уместо њих. Али, не вреди. Себични ген ради у три смене. Синчина. Куроња. Генијалац. Лафчина.
Почиње дрил несвесне и невидљиве фрустрације надокнаде очинских пропуста и потискивање правих разлога болесне амбициозности очева: „мој син ће моћи све што нисам могао ја а толико сам желео“. По сваку цену, чак и ако син не жели ни карате ни фудбал, ни кошарку ни пливање, ни виолину ни математичку секцију, он то сигурно воли али „не зна дете“. Ако не иде редовним путем, стимулисаћемо тренера, наставника, професора, инструктора, све ћемо их убедити да је синчина први пик. Само да се клинац не напреже, да се не мучи као што се ћале мучио, зашто иначе, све ово отац ради ако то не чини за свог сина. Резултати стижу, дипломе се множе, медаље нижу, обожавање расте, радост без учешћа убија одушевљење примерених постигнућа, успех без заслуга ствара лажну слику о могућностима, лагодност без разумевања укида критичност очекивања, а загарантоване победе лажирају искуства којих заправо и нема.
Факултет, наравно, није никакав проблем, велика школарина гарантује пролаз а престиж улазницу у високи ранг у коме чекају најлепше девојке које синовима не изговарају „не“, лимузине, иностранства, техника и апсолутна доступност свега постојећег, укључујући и понеки џоинт или црту белог на сплаву, фенси оргијама у татиној викендици, јахти или штек гајби. Ћале у башти скупих ресторана све чешће лактом пробада кума док палећи томпуз мумла синовљево име упитно очекујући дивљење његовом „производу“: „види га какав је, као филмски глумац“! Кум обично ћути и клима главом или одушевљено кличе обожавање.
Стиже мастер, државна служба, одела, синекуре, намештења у фондовима, банкама, чланство у стракама на власти, неометана системска проходност, женидба манекенкама, перспектива, каријера, лудило! Ћале поседео, али не посустаје, само још кућа, глисер, џип, море, неки управни одбор, лака медијска промоција, пријеми, ревије, нека хуманитарка, па може да оде до Златибора и остави малог недељу дана самог у нацртаном животу. Амерички сан на српски начин: „цео живот радим, за кога? јеботе, за мог сина!“ Када су питали Николу Пашића, председника предратне Владе зашто он иде пешке а његов син таксијем, одговорио је: „ја имам сина нерадника а он има оца премијера“. Увек је тако било са синовима које су стварали очеви. Синови који су се рађали сами су другачији.
Сине, ћале ће умрети!