U prostorijama UNS PRESS CENTRA,Knez Mihailova br.6/III,,Beograd, 17.11.2023. god.u 12 sati.
Postoje ljudi koji i kad odu,su tu. Jedan od njih je i Radivoje Vican Vicanović (1948-2003.)fotorepoprter koji nas je napustio pre dvadeset godina. Njegova rodbina, prijatelji, kolege,..svi koji veruju da je sećanje na one koji su otišli a svoje stvaralaštvo ostavili nam na uživanje ,okupiće se da još jednom kažu zaslužno HVALA.
Neko će reći da je ova misao obojena preterivanjem . Ali ako je to kod mene slučaj, hajde da vidimo zašto poznavaoci fotografije kao novinarskog izraza, njene svrhe,neophodnosti,uloge i poruke koju emituje misle da je Vican pomerio granice vrednosti fotografije.
A kažu da je Radivoje Vican Vicanović bio “jedan je od najznačajnih fotoreporterskih imena bivše Jugoslavije. Vicanove fotografije, a koje čine i njegovu monografiju “Javni život” (izdanje Globus Zagreb 1987 ) spadaju u oblast dokumentarne, a žanrovski pripadaju novinskim reportažnim ili fotografijama koje su činile fotokolumnu. Ni tada, kao ni danas, novinska fotografija iz oblasti politike nije bila na zavidnom nivou. Vican je ipak uspeo da tu oblast podigne na viši nivo.”
U Leksikonu YU mitologije: https://www.leksikon-yu-mitologije.net/vicanovic-vican/ Đorđe Matić piše: “Beogradski fotograf, postao je zvijezda fotkajući naše kasnosocijalističke političare u običnim, svakodnevnim situacijama. Fotografije poput one Vidoja Žarkovića koji zijeva, Vrhovca s pljugom, ili autoportreta na kojem Vicanović sa Stipom Šuvarom jede grah, udahnule su ljudskost sivim i udaljenim domaćim političarima. Na početku karijere Vicanović se okušao kao redatelj kratkih filmova s naslovima poput “Pre rata nismo imali ništa a onda su došli Nemci i uništili sve”, a zatim i kao fotograf pin-up cura i rock-bandova. 1980-ih godina, za beskrajnih skupštinskih sjednica i partijskih kongresa, kamera ga je sve češće hvatala kako se šulja ispod govornice s onim demodiranim, dugačkim mikrofonima. “
U svojoj kolumni (vidi: https://nova.rs/kolumne/pise-ivan-mrdjen-cvele-i-vican/ objavljenoj 07. Septembra 2022.godine uvaženi novinar Ivan Mrđen opisuje situaciju kada mu je kolega, takođe jedan od fotografskih legendi Miloš Cvetković rekao da ima dokaz da su on i kolega Radivoje Vicanović bili na kanskoj Kroazeti napisao:
„Slatka ptica mladosti“ napisao bih ispod te fotografije tri, četiri godine kasnije kad je Vican počeo da u „Dugi“ objavljuje svoje neprotokolarne slike tadašnjih funkcionera, partijskih i armijskih moćnika, političara u „usponu“… Rubrika se zvala „Objektivno gledano“, autor je potpisivan kao Radivoje Jovanović, a ja sam se trudio da smislim što duhovitiji potpis.
Koliko sam u tome uspeo može da se vidi u Vicanovićevom foto-albumu „Javni život“ („Globus“, Zagreb 1987.), u kome sam, uz Aleksandra Tijanića i Bogdana Novaka, uslikan i naveden kao „autor tekstova uz poglavlja i potpisa ispod slika“. Tada sam napisao da je glavna vrednost tih fotografija što na njima „naši najviši rukovodioci više nisu voštane figure iz muzeja revolucije, već postaju prisniji, ljudskiji, kao naši susedi i znanci“.
Svedok epohe
Vican Vicanović nije bio samo dobar fotoreporter,bio je još inetresatniji sagovornik. NIN jula, 9. 1998. podseća na njegov razgovor sa Franjom Tuđmanom:
“Tri meseca smo proveli zajedno; snimao sam ga u svim mogućim situacijama. Jednom prilikom, na početku rada, ručali smo zajedno i u trenutku dok je sipao supu, rekao je: “Čujem da se na istoku sprema novi Gavrilo Princip za mene?!” Bila mi je mnogo smešna ta njegova opaska i želeći da ispadnem duhovit, kažem: “Pa možda sam ja taj, gospodine Tuđman?”! Kad je to čuo, ispadne mu kutlača iz ruke i supa se prospe po njegovoj kravati. Čudno me pogleda onim svojim specifičnim pogledom, nastane mučna atmosfera. Ja gledam u njega, on u mene… Proradi mi kliker, kažem: “Gospodine predsednice, nećemo praviti pitanje oko jedne kravate! Doneću vam novu kad sledeći put dođem u Zagreb.” Kad sam mu poklonio novu kravatu, on se smejao.”
Dočaravajući tadašnjim čitaocima lik i delo Vicana Vicanovića NIN beleži njegove utiske,ali napominje da je “Značajanu ulogu u demistifikaciji političara postitovske Jugoslavije odigrala kamera Vicana Vicanovića. Tako smo, posle mnogo decenija, saznali da su i političari normalni ljudi, koji rado zevaju i uživaju u čačkanju noseva. Gotovo da nije postojala značajnija javna ličnost, a da nije prošla kroz igru svetlosti Vicanovog objektiva. Poslednjih godina bavi se politikom. Član je glavnog odbora JUL-a i važi za čoveka veoma bliskog porodici Marković – Milošević. Ne skriva da je ulazak Ljubiše Ristica u politiku JUL-a, njegovih ruku delo. Politika je za mene strast, recimo kao poker. Miri i meni trebao je još jedan igrač, i uspeli smo da nagovorimo Ljušu da nam se pridruži.”
Čitaocima NIN-a Vican je otkrio da je Dobrica Ćosic, ” bio ubeđen da sam ja Hrvat. Kad sam mu rekao da sam, zapravo, Radivoje iz Valjeva, nikad više nije me zvao Vican. Inače, mog oca su zvali Vican, to nam je porodični nadimak.”
Koliko fotografija toliko i njegova zapažanja izazivala su i čuđenje i pažnju. Govorio je javno,otvoreno,bez dlake na jeziku. “Baveći se ovim poslom, od prvog dana imam veliko poštovanje prema zvezdama iz svih oblasti. Međutim, brzo sam shvatio da su političari najveće zvezde. Zašto? Zato što imaju vlast i moć. Oni drže sve konce…Po mom mišljenju, Danica Draškovic je neuporedivo veća zvezda od Lepe Brene! Poznavajući Danicu možete rešiti mnoge svoje probleme, a šta ce Lepa Brena da vam pomogne!”
A na adresi: https://pcfoto.biz/blog-162452-vican-vicanovic Zoran Rodić između ostalog piše:
„Pre nekog vremena naletim na foto monografiju Vicana Vicanovića, „Javni život” (Zagreb 1987),… i sve što sam u njoj tada video su bile fotografije istaknutih članova ‘’jagnjećih brigada’’.Njegove fotografije govore o političarima kao što su bili Hamdija Pozderac, Stipe Šuvar, Mika Špiljak, Dobroslav Ćulafić, Stane Dolanc, Batrić Jovanović… Slobodan Milošević, Azem Vlasi i desetine drugih u neobičnim situacijam: Čačkaju uši, nos… spavaju, popreko se gledaju, smeju, trče, sviraju… neko bi rekao – obični ljudi. Ili jedna od fotografija koja ,kako primeti Zoran Rodić ima jezivu poruku. Vicanović je Ivana Stambolića slikao u Košutnjaku dok se razgibava u trenerci pre na kom mestu je mnogo godina posle ubijen. „
Ostaće zapamćena anegdota, kada je poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, pa mu se obratio sa rečima: “Vaša svetlosti, na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio: “Kad sam već svetlost, šta će ti blic”?
Zoran Rodić dalje primećuje: „Danas kažu, ako nisi na internetu… onda ne postojiš, a donekle je tužno da Vican Vicanović nema makar svoju stranicu na srpskoj vikipediji, koja bi pružila neke osnovne podatke. Tek, tu i tamo po neka reč, a zapravo najviše o vremenu sahrane. S obzirom na činjenicu koliko je bio poznat, ovaj detalj mi je prilično čudan. Nešto razmišljam ipak su to u neku ruku bila srećna vremena, kada je fotograf mogao biti poznata javna ličnost. Imamo li danas nekog sličnog?”
Naravno slede i komentari
Ali pogledajte šta je napisao gospodin Rodić “Imamo li danas nekog sličnog?” Na šta ta rečenica ukazuje?
Možemo li,želimo li,kada će mo…?
Ali evo dokaza i da dobra dela stalno inspirišu.Možda tako da pokrenemo neophodnu promenu našeg odnosa prema onima koji su nam dali više nego mi njima. Svojevreno sam podsetio na to (vidi:https://sedmasila.rs/zasto-smo-rekli-zbogom-duznom-postovanju/ . Naime ukazao sam, na činjenicu da naš odnos prema našim zaslužnim stvaraocima nije ni blizu onoga koliko su oni svojim stvaralaštvom ali i krvlju zadužili nas. Upitao sam se i danas,se pitam! Zašto smo rekli zbogom dužnom im poštovanju? Kada će se odnos prema kulturinim stvaraocima i istorijskim ličnostima Srbije promeniti? Narodski rečeno.Možemo li, želimo li reći im dostojno HVALA?! Ne samo Vicanu! Ili, kad smo već kod zaslužnih vrednosti i stavralaštva onih koji su otišli hajde da vidimo.Da li se neko seća Vladimira Bulatovioća -Viba,satiričara i aforističra sa prostora bivše Jugoslavije,Boce Marjanovića, novinara Ilustrovane politike,da ga nije bilo ko zna kada bi saznali za Guču,Bogdana Tirnanića novinara prvog kolumniste na ovim prostorima koji je mnogima bio trn u oku…?! A gde je Dragoljub Golubović- Pižon novinar koga je ondašnja komunistička vlast kaznila najtežom mogućom kaznom-zabranom potpisivanja. Slavka Ćuruvije i Milana Pantića se više sećamo po tome što čitamo izveštaje sa suđenja njihovim ubicama nego što, smo im zahvalni za njihov rad.
Ako mislite da tražim previše, grešite.Pomenute i nepomenute kolege zaslužile su više naše pažnje. Novinarstvo je zanat koji zavisi od povratne informacije,tj.pažnje javnosti.Mi izvodimo zanatske radove za javnost! Dok nje ima,ima o dobrih novinara i fotoreportera.
Ili da,kad je već u pitanju naš odnos prema zahvalnosti onima koji su otišli, da pogledamo malo šire oko sebe.
Zašto je kuća u Zablaću kraj Čačka, u kojoj je rođen veliki pesnik Vladislav Petković -Dis, ruina? Zar nam trebaju situacije kao što je ona kada je pre nekoliko godina nobelovac Peter Handke prisustvujući „Disovom proleću“ izrazio želju da vidi Disovu rodnu kuću. « Želeo je da je vidi, a nas je bilo sramota da mu je pokažemo i bilo nam je neprijatno da on vidi u kakvom se stanju zapravo nalazi. Rekli smo mu da je to mnogo daleko i da ne možemo da ga odvedemo – ispričala je Danka Šušić iz Zablaća za Blic .
Veća tuga i rugoba našeg odnosa je izgled kuće Miodraga B.Protića ,istoričara umetnosti, likovnog kritičara,osnivača Muzeja Savremene umetnosti,koji je još srednom 60-tih godina 20.veka u Vrnjačkoj banji pokrenuo najznačajnije kulturne manifestacije.Nije bilo davno,ali je davno zaboravljeno mesto gde je stvarao i radio.
Zašto u ovoj prilici podsećanje na ovaj nemar ili nedostatak zahvalnosti?
Pre sega zato što bi i Vican da je tu isto govorio svojom fotografijom.I naravno,zato što je licemerno o svim tim, počev od Disa,Đure Jakšiša,Laze Kosatića,Mileve Ajnštajn, Milunke Savić, Miodraga Protića,Servo Mihalja, Arčibalda Rajsa, Dragutina Matića…,pomenutim i nepomenutim i kolegama i našim stvaraocima uopšte nismo rekli hvala dostojno njihovih dela. Nepoštovanje njihovih obeležja, njihovih ognjišta i stvari koje su im pripadale isto je kao kada bi oni, da su živi, pa nam često navraćali u kuću, a mi ih ne primećejuemo.Ili da su nam ostavili na čuvanje papagaja i svoje rukopise,pa papagaja našom nepažnjom pojela mačka,a rukopise ostavili da ih pojede rđa zaborava.
Paradoks je to biblijskih razmera. Njihovim delima smo se ,izgleda divili kad je to bilo i u našem intersu ,a danas kad pored njihovih rodnih i radnih kuća prolazimo guši nas smrad. U tim kućama gde su stvarali genijalci, tada kada sam ja pisao o tome, tačno pre 2 godine, carovali su narkomani.I pacovi.
Zašto je velika većina stvaralaštva pa i fotografija zapostavljnjena nema opravdanja. Zašto zaboravom obezvređujemo vrednost fotografije? Ona je simbol sećanja , ona budu uspomene.Zašto ne želimo uspomene? Pa fotografije naših fotorepotrtera su carovale u novinarskim stranicama na ovim prostorima.Možda baš to će nekim mlađima može da bude uzor i inspiracija ,pa će jednoga dana neko pisati i o njima i njihovim uzorima.
Stvaraocima ne trebaju spomenici! Njima treba nešto što će čuvati njihova dela. Zaborav je kazna za stvaralaštvo!
Vican je ostavio to što je imao i mogao .Zato je još uvek među nama.
O svom radu govorio je:
“Pored svega što se dogodilo i dalje imam ideju jugoslovenstva, ostao sam jugoslovenski fotoreporter.Moje druženje s ljudima navelo me je da budem levičar. Većina emancipatorskih ideja koje je levica decenijama gurala, sada normalno funkcionišu. Fašizam je čedo desnice, a meni su mržnja i konzervativizam, na kojima se desnica prirodno zasniva, oduvek bili strani.
Zadovoljan sam onim sto sam postigao. Moje fotografije ostale su trajan dokument o vremenu u kom sam živeo i stvarao. Godi mi i saznanje da sam radio drugačije, originalnije od drugih. Uvek sam želeo da budem ekskluzivan, to je ono sto mene cini Vicanom.”
A kada je Marić, gostujući na K1 televiziji govorio o brojnim temama iz bliske i dalje prošlosti dok je bio urednik „Duge“, u kojoj je Mira Marković pisala kolumnu, dotakao se i anegdote sa Vicanom.
“Mogao sam da budem šta god hoću, jer je Mira određivala sve. Mogao sam da budem ministar, ali sam tražio da budem samo novinar. Ona je rekla “ne može, ko nije sa nama, taj je protiv nas”. Na kraju sam mog druga Vicana Vicanovića, koji je stalno išao u tu kuću zavitlavao da stalno ide u Tolstojevu 33 i da ih likvidira, pa će ga Srbi slaviti kao Gavrila Principa“ – ispračao je Marić.
Ali Vicana je,pored osećaja i ljubavi prema fotografiji,proslavila njegova mudrost i osećaj za fotografiju. Sećam se jedne priče iz kafića u kome su se satajali fotoreporteri novinari,jer ga je držao naš kolega R. Petković. Bilo je to povratku fotoreportera i novinara iz Rumunije nakon razornog zemljotres u toj zemlji. Pričali su , o strahotama ali ponajviše se oduševili kako je Vican,dok su se oni trudili da naprave što ekskluzivnije snimke koji bi dočarali tu tragediju na najbolji način,Vican je objektiv usmerio prema jednom balkonu srušene zgrade na čijem prozoru je, pored ogromne razornosti zemljotresa, stajala vazna sa cvećem.Ta fotografija je obišla svet.
Znao je i umeo.Drugačije je gledao a video baš kako treba! !
U ovom sećanju na Vicana Vicanovića i njegov doprinos novinarstvu nazvao sam ga CAREM. Između ostalih vrednosti koje je posedovao i zbog jedne izuzetne ,često retke osobine-nesebičnosti. Vican se radovao uspesima svakog ko je svoj posao dobro radio svima otvoreno sa retko viđenom dozom neiskvarenog,skoro dečijeg radovanja i iskrenosti, od srca, poručivao : “To Care “! A on je svoj posao baš dobro radio.
O VICANU:
Radivoje Vicanovic Vican je rođen u Valjevu 13. januara 1948. godine. Rani radovi su obeleženi fotografijom i snimanjem kratkih igranih filmova, od kojih se pamte: ‘Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili sve’ ili ‘Devet Betovenovih simfonija’, sa kojima se ruku na srce… i nije baš proslavio, osim što je zaradio par nagrada na festivalima amaterskog filma. Radio je za „Dečje novine” iz Gornjeg Milanovca, a prvi ozbiljniji posao je dobio 1975. radeći u Beogradskom dopisništvu ‘’Vjesnika’’. Početak njegove fotografske karijere je bio više usmeren na sportska takmičenja i muzičku scenu. Njegovi posteri su štampani u milionskim tiražima, što ga sveukupno polako ali sigurno izdvaja na vrh. Osamdesetih godina, Vican Vicanovic počinje da se zanima za politiku i politički život, tako da su fotografije sa političkih skupova, skupštinskih zasedanja u potpunosti zamenili rok koncerte i sportska dešavanja. Vicanović prelazi u BIGZ gde je radio kao kao fotoreporter „Duge” a 1996. je prešao u kompaniju „Politika”.
Radivoje Vicanović Vican je preminuo 18. novembra 2003. godine u svojoj 56. godini, a o svom radu je rekao sledeće: ‘’Zadovoljan sam onim sto sam postigao. Moje fotografije ostale su trajan dokument o vremenu u kom sam ziveo i stvarao. Godi mi i saznanje da sam radio drugacije, originalnije od drugih. Uvek sam zeleo da budem ekskluzivan, to je ono sto mene cini Vicanom.’’
M.Antonić
