„Rusija ima svoje Kosovo, a Srbija svoju Čečeniju“.

Пише.Драган Стојић

Југославија својим отпором НАТО-у индиректно бранила и руске границе.

Док су САД и НАТО војно и политички а Европска унија политички господарили светом, спроводили оружане интервенције, уистину често и неуспешно као у Сомалији и Хаитију, штитили себи одане режиме и рушили оне ”непослушне”, по слому Варшавског пакта и њеног носећег стуба Совјетског Савеза, Руска Федерација се борила за голи опстанак у сваком смислу.

Неуспела економска трансформација праћена пљачкашком приватизацијом, огромном инфлацијом и сиромаштвом, политичка нестабилност изазвана перманентним натезањем између Јељцина и његове администрације с једне и парламента у рукама опозиције с друге стране, што је ескалирало краткотрајним пушкарањем 1993. године, губитак суверенитета над Чеченијом као исход Првог чеченског рата (1994 – 1996), банкрот државе у августу 1998, само су неки од разлога и објашњења зашто Русија није директније, одлучније и чвршће стала у заштиту СРЈ у тешким тренуцима од марта 1998. па надаље , не рачунајући сам крај драме. Податак да је током служења војног рока од глади преминуо редов Михаил Кубарски, полицајац у Пензи украо новац пролазнику, а грађанин Булатов из Јекатеринбурга у писму листу ”Комсомољска правда” јавно признао да је у тренуцима глади појео мачка, даје више него убедљив одговор на све недоумице и питања ”како?” и ”зашто?”.[1]

Насупрот наведеном, многи, међу њима и новинар Миломир Марић, сматрају да је на ненаклоњеност званичне Москве према СР Југославији утицао и изостанак подршке током неуспелог антијељциновског пуча СССР 1991. године. Његов истомишљеник Бранко Царатан у својој студији о краху Совјетског Савеза пише: ”Читав свијет је осудио пуч у Москви осим… СК Покрета за Југославију, службене Србије, те Социјалистичке партије Србије…”. Никола Јоксимовић, колумниста српског огранка портала Спутњик мисли другачије, потврђујући 2016. године да односи између Јељцина и тадашњег председника Србије нису били непријатељски. Додао је :” И да је Милошевић свим срцем и свим силама стао уз Јељцина, да му је послао добровољце да га бране од пучиста и да му је коју годину касније (1993 – примедба Д.С) послао тенкове да бомбардују Бели дом (парламент), тешко да би Русија за Србију током деведесетих могла да учини више од онога што је учинила.”[2] Јоксимовићев став дели и Милошевићев бранилац, адвокат Тома Фила, који у интервјуу продукцији ”Балкан инфо” одрично одговара на инсинуације по којима је неуспели преврат чак и финансиран из Србије. Срећко Ђукић, дугогодишњи дипломата и амбасадор Србије у Белорусији од 2004. до 2011,иначе изразито наклоњен Западу, такође тврди да ”Русија није била способна ни себи да помогне, уништена земља морала је и сама да моли за помоћ“. Јељцин у свом аутобиографском делу не повезује колегу по функцији с пучем, међутим, из написаног се лако закључује да о Милошевићу није имао позитивно мишљење, карактеришући га као најциничнијег политичара. Посвећујући цело поглавље питању агресије НАТО пакта на СРЈ, Борис Николајевич је ,између осталог, лично тадашњег председника СРЈ оптужио за нападе и убијање албанских цивила у јужној српској покрајини. На инсистирање Била Клинтона 24.марта 1999. да ”уразуми” Милошевића одговара: ”Не сме се дозволити да због једног човека гину стотине и хиљаде људи, да његове речи и поступци управљају нама… Могли бисмо да се сретнемо на некој територији и да разрадимо тактику борбе лично против Милошевића…” У наставку поруке моли шефа Беле куће да одустане од агресије. Но, већ сутрадан ставља до знања да Северноатлански савез не ослобађа кривице, експлицитно саопштавајући да Русија не пристаје на намере НАТО-а да својевољно управља светом.[3]

Позната по пракси да само у крајњој нужди посеже за војним решењем, Руска Федерација се током „преговора“ у Рамбујеу крај Париза, касније окончаних у самом главном граду Француске, нашла у ситуацији да на скуп пошаље другоразредног дипломату Бориса Мајорског, који је непрестано критиковао нашу страну, вршећи притисак да прихватимо неприхватљиво.

Да се ни српска делегација не прослави постарао се нико други до председник Милан Милутиновић, неучтиво, повишеним тоном се обраћајући заменику министра иностраних послова Руске Федерације Игору Авдејеву, једним од ретких учесника у процесу тражења мирног решења на које смо се могли ослонити у режираној представи с трагичним крајем по нас.

Униформисана лица, међу којима су се истацали министар одбране маршал Игор Сергејев, носилац Ордена југословенске звезде I реда и генерал Леонид Ивашов, одликован 2013. од стране председника Србије Томислава Николића, свесрдно су се залагали за пружање директне помоћи, али су политичке структуре у њиховој земљи остале неме на те позиве.

Сумирајући виђено, доктор Јелена Гускова, стручњак за Балкан, гостујући на једном симпозијуму Српске академије наука и уметности, дефинисала је понашање Јељциновог режима као руски пораз, наводећи конкретне примере: од тога да је Југославија својим отпором НАТО-у индиректно бранила и руске границе, преко закључка да је Русија нечињењем изгубила статус значајног чиниоца у међународном поретку, све до спознаје да се „све то дешава у време када је настао моменат опроштаја од међународног права“.

По окончању агресије, Борис Николајевич је, ипак, послао своје трупе да заузму аеродром Слатина у Приштини, трудећи се да улије сигурност преосталом српском живљу у јужној покрајини, а НАТО пакту се подсмеје у лице, бар привремено.

Сетио се, како је говорио чувени српски песник и политичар из Црне Горе Момир Војводић, да „ Русија има своје Косово, а Србија своју Чеченију“.

Данас их има више.

Извори:

https://sputnikportal.rs/20160820/sloba-jeljcin-1107827445.html
Boris Jeljcin: Predsednički maraton, BMG, Beograd,2002.
Драган Стојић: Тестамент бесмртних, Exyufudbal, Суботица, 2023.
https://express.24sata.hr/top-news/kako-se-milosevic-zauvijek-zamjerio-rusima-19776
https://www.youtube.com/watch?v=1k6NGRy93CM
Рој Медведев: Борис Јељцин – Русија на крају XX века, Службени гласник, Београд, 2009.