“На жалост, жена је у већини случајева данас сведена готово на робу, ако смем тако да кажем — понекад искључиво и на објекат за чулно уживање. Томе су можда доста допринели разни емисари из такозваног „женског лобија” проповедајући некакву лажну једнакост полова, не схватајући да оно што је Бог раздвојио, човек не може да споји.“(протојереј Српске православне цркве, др Жарко Гавриловић)
(СЕЋАЊЕ НОВИНАРА)
Новинарска сећања су ноћна мора. Мене ових дана прогања сећање на разговор за „Практичну жену“ са оцем Жарком Гавриловићем који сам водио крајем деведесет на тему мајке. Српске мајке. Вероватно су ме тако далеко одвеле слике суза на лицима мајки код ОШ „В.Рибиникар“ у Београдау оне из околине Младеновца али и другде по Србији где је много мајки плакало јер су им деца или повређена или настрадала.
Потом ми Дане Чанковић ,председник СНП – Избор је наш – посла текст везан за вређање мајке председника Србије али и мајки уопште.И упути једну поруку :
„ У српском народу мајка је заузимала увијек почасно мјесто. Срби су некад живот давали и за част и образ (образ по лику Његовом) и сваки Србин у прошлости бранио је мајку, па и ону коју не познаје, кад год би му се указала прилика.“
Неки ђаво у људима ,у последње време ,наноси и деци и мајкама бол,као да не схвата да су мајке извор ,а деца будућност света и живота.
Тако текст господина Чанковића и текст на тему мајке,српске мајке, који ми је отац Жарко Гавриловић изгворио пре тридесетак година наставише дијалог без присуства њихових субјеката у време кад је можда и најпотребније.
Подсећања ради .Дане Чанковић је својим ставовима често присутан на страницама седме силе и судећи по реакцијама његова политика као председника СНП –Избор је наш -је политика искрености што се многима не допада. Али ипак га читају ,и чињеница да ћуте и врте главом може да значи да Дане Чанковић говори народу веома и често потребну суштину док они који на његове мисли и поруке „врте главом“ мисле исто али говоре оно што им доноси друге бенефите. Народски речено то значи: Дане говори оно шта треба народу,“они што „врте главом“ говоре за себе и о себи другима.
Опет подсећања ради,нарочито млађих читаоца ,када је реч о оцу Жарку Гавриловићу у том мом новинарском сећању ,а све више ноћној мори, у поводу мајки које плачу по Србији,препознајем сличности са тексто који ми је послао Дане Чанковић. Отац Гавриловић је био је прогнан зато што је износио неке своје ставове(неће ваљда и Дане тако проћи) који се многима нису допадали. Али за њега су говорили да је увек имао шта да каже. А то ,опет народски речено ,значи да је био у праву али није било право време за такве ставове и мишњења. Сада када мајке по Србији плачу,вређају их,чак их по неким новим европским вредностима више нећемо звати мајке него “родитељ један ” или “родитељ два”,зависи како нам се нареди, чини ми се да поруке Чанковића и Гавриловића морамо схватити веома ,веома озбиљно.
Из тог разлог сам тада пре тридесет година отишао код оца Гавриловића на разговор и с разлогом га сада поново објављујем. Ево како је овај човек мислио,говорио и радио.
Упокојио се 1 .јануара 2016.године)
Из новинарске бележнице Милорада Антонића:
РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: ДР ЖАРКО ЦАВРИЛОВИЋ: МАТЕРИНСТВО ЈЕ ТЕМЕЉ СВАКОГ ДРУШТВА
МАЈКЕ У ВИХОРУ РАТА
О „институцији” материнства; односно о улози мајке у животу уопште, па и у ратним условима, разговарамо с протојерејом Српске православне цркве, др Жарком Гавриловићем, председником Српске православне странке. То што је наш саговорник представник једне религије вођа једне странке, не треба да буде разлог за неразумевање представник других религија и странака. Јер, реч је о универзалном појму мајчинства.
Нека нам буде дозвољено да овај текст почнемо присећањем на књигу која је у послератним годинама била један највећих бестселера ондашњег доба. Реч о „Волоколамском друму” совјетског писца Александра Бека, књизии која говори о периоду битке за Москву, данима када је фашистичка звер први пут устукнула пред здравом снагом народа који је бранио своју част и слободу.
Млађе генерације сигурно нису имале прилику да прочитају „Волоколамски друм „ а књига се може наћи још само приватним библиотекама заљубљеника у писану реч, и можда у понекој антикварници. Ако случајно налетите на то дело, скромо по опреми а велико по поруци коју носи обавезно га купите.
У међувремену, овде ће (само по сећању) бити цитиран један кратак део из „Волокаламског друма”. Убрзо ћемо објаснити и зашто.
ОСТАТИ ЖИВ
Стоји пуковник, искусан војник који се калио и прекалио на многим ратиштима, пред стројем голобрадих војника, младића који тек теба да доживе „ватрено крштење”. Помало је тмуран, зна да је пред том „децом” велика обавеза, задатак да се заустави зло које прети да овлада светом, и одступања нема.
— Шта је твој превасходни задатак у овом рату? — пита пуковник првог војника.»
— Мој задатак је да тучем непријатељ и да у тој борби дам и свој живот ако треба — одговара младић спремно, понављја већ давно научену лекцију.
Намрштио се пуковник, није задовољан одговором, па онда исто питање поставља и другим војницима. Одговори су мање више исти, а пуковник све суморнији.
— Ништа не знате — вели на крају. Ваш превасходни задатак је да у овом рату останете живи! Јер само док сте живи можете и по сто пута тући противника. Мајке су вас послале у рат да браните своју земљју, тако рећи дале мени на поверење моја обавеза је да вас живе вратим кући…
То је тај (по сећању испричан) одељак из књиге „Волоколамски друм”, тренутак када је искусни официр примио на себе обавезу да војницима буде и — мајка. На-равно, у ратним .условима.
Зашто смо све ово испричали?
МАЈЧИНСТВО НА ИСПИТУ
Били смо сведоци, једва да је од тада прошло три месеца, када је група мајки ушла у Савезну скупштину тражећи да се њихови синови повуку са подручја на коме се води рат. Рекле су да не желе да им деца гину.
Откуда тај преокрет код српских мајки, кад је познато да су оне одувек с’ поносом испраћале синове у војску, чак подстицале нијихову храброст и патриотизам до неслућених граница? О томе разговарамо са др Жарком Гавриловићем, протојерејем Српске православне цркве, аутором многих радова и књига на тему мајке.
Наш саговорник са индигнацијом одбија сваку помисао да је данашња мајка манње мајка од оних из наше ближе и даље прошлости, али сматра да се понеким од њих данас политички много манипулише и да је зато “треба заштитити. Мајка једноставно треба да буде оно што је била од памтивека, каже др Гавриловић и онда то поткрепљује чињеницама, наравно сагледаним из угла његове вокације:
— Мајка је најдраже биће сваког човека. Она је олтар на коме дете доживљава своје најлепше тренутке и спремно улази у живот. Хришћанство је још пре две хиљаде година уздигло култ мајке до неслучених размера кроз пресвету Богородицу. Она, мајка Богородица, проводи свој живот у чедности, побожности и уздржању, у бризи за својим дететом. Од тада па до данашниих дана, хришћанство је посвећивало посебну пажњу васпитању мајке и уопште образовању жене. Јер, од мајке зависи какав ће бити човек. Не каже се узалуд: ,,Рука која љуља колевку, јесте рука која влада светом”. Нешто слично имао је на уму и Жан-Жак Русо када је рекао: „Дајте ми да васпитам прво мајке, па ћу препородити Француску”. То би требало и ми да применимо у ово суморно време када су потамнеле старе вредности, када је порушен хришћански морал а другог нема. Али претходно треба вратити жени њено достојанство, поготово мајци, и онда би Људски род могао да се поправи.
МАЈКА — ПРВИ УЧИТЕЉ
У давним временима зачела се изрека: „Каква мати — таква кћи, какав отац — такав син.“ Шта је за све то време значила и шта још увек значи мајка?
— Постоји и једна друга, можда још садржајнија изрека, која објашњава све: ,,Не стоји кућа на земљи, него на жени”. У том смислу мајка је прототип Бога кога не видимо. Кроз њу дете све доживљава, она је његов најважнији учитељ. Од њеног моралног лика зависи морални лик целе породице. На жалост, жена је у већини случајева данас сведена готово на робу, ако смем тако да кажем — понекад искључиво и на објекат за чулно уживање. Томе су можда доста допринели разни емисари из такозваног „женског лобија” проповедајући некакву лажну једнакост полова, не схватајући да оно што је Бог раздвојио, човек не може да споји.
Без обзира да ли се слажемо или не са овим што сте до сада рекли, можете ли објаснити поступак мајки које су пре неколико месеци дошле у Скупштину са захтевом да се њихови синови-војници повуку са ратишта? На неки начин, била је то и неочекивана манифестација српских мајки.
— Питање је комплексно и захтева читаву студију за прави одговор. У сваком случају, треба се клонити драстичних закључака. Ипак, чињеница је да су многи данашњи родитељи из последњег рата изашли а да заправо нису ни имали прилике да упознају мајчинску Љубав. Наравно, после тога нису знали да је пренесу ни на своје потомство, једноставно куповали су Љубав своје деце материјалним добрима. У том контексту, Љубав према отаџбини увек се нађе у запећку. Увек је страшно кад мајка од свог детета прави кукавицу а ми бар имамо примера, чак и у нашем народном стваралаштву, о херојству српске мајке. То су темељи на којима израста здраво ткиво сваке нације.
МАНИПУЛИСАЊЕ МАЈЧИНСКИМ ОСЕЂАЊИМА
Ако изузмемо усамљене случајеве, нисте ме, ипак, убедили да оно што се дешавало у Скупштини није био на неки начин пораз српских мајки.
— Да, али то је истовремено био и пораз свеукупног српског друштва, јер мајке би морале да буду његов темељ. Тако је у свакој здравој средини, о томе све време говорим. Мајке су ослонац, а ми смо тај ослонац деценијама систематски подривали. Тако смо добили несигурне, па ако хоћете и поражене жене, мајке које на погрешан начин заклањају своју децу, не схватајући да на тај начин формирају сој људи навикнут на заштиту која ће кад-тад престати. После тога, само по себи, иде безнађе.
Шта нам, дакле, ваља чинити.
— Морамо се вратити својим утемељним светињама, а то су вера у Бога и отаџбину, Љубав према људима, патриотизам лишен сваког личног интереса. Да нема Сунца, ни Месец не би светлео, а материнство је сунце које обасјава земљу. Вратимо, стога, мајци њено достојанство а српска жена је увек показивала своју племенитост. Мајке никад неће дозволити да им буде подваљено, а о томе да свака воли своје дете не треба трошити речи…
Тако је говорио духовник др Жарко Гавриловић.
Да је ту имао би још много шта да каже.
