Kreativna pustoš otkrivanja najupečatljivijih simbola socijalnih poenti, javlja se kao dominantna pamet umesto vrednih autorskih programa…
„Čega se pametan stidi, time se budala ponosi“!
Odrastao sam u stambenoj zgradi zidanoj u vremenu u kojem je kolektivni karakter života bivao shvatan bitno drugačije nego danas. Stanovi su bili linearno povezani u niz i do njih se dolazilo preko zajedničkih terasa. Prolaz pored komšijske intime bio je stalni događaj komunalnog saobraćaja čija frekvencija se dnevno uvećavala posetama rođaka, prijatelja i putnika namernika koji su zbog fizičke uslovljenosti prolaza, kada su dolazili na određenu adresu, dolazili i na sve druge. Izloženost je bila arhitektonski projektovana kao mera disciplinovanja obzirnosti radi zaštite porodičnog mira i simulirala je otvorenu probu izdržljivosti znatiželje i redovne doze malograđanštine. Za divno čudo, niko nije gledao kroz tuđe prozore. Kada bi me majka slala u pohode poslednjim komšijama u nizu, strogo podbočena pratila bi me pogledom da slučajno ne zalutam u pravcu vrućih kolača na komšijskim trpezama ili u susret glasnim zvukovima uobičajenih naklapanja. Prolazio sam tako, godinama, pored prizora iz običnog porodičnog života, na fizičkoj distanci sa koje je gotovo nemoguće suspendovati čula, i nikada nisam ništa čuo niti video iz „rijalitija“ mojih komšija.
A danas? Naš život pretvorio se u sramotu i nevaspitanje trivijalnog voajerizma virenja kroz ključaonicu nasilno napabirčenog skupa predstavnika veoma, veoma niskog žanra vrste koji po prethodno ponižavajuće ogavnom dogovoru postignutom za pare, simuliraju kvazi zajednicu tipova karkatera koji navodno treba da nam dočaraju nas same kakvima sebe nikada ne vidimo i ne možemo videti izuzev u trivijalnom mizanscenu promašenog simulakruma.
Kreativna pustoš otkrivanja najupečatljivijih simbola socijalnih poenti, javlja se kao dominantna pamet umesto vrednih autorskih programa, ubedljivog umetničkog televizijskog formata, poučnog dokumentarnog i naučno-obrazovnog sadržaja i neponovljive duhovitosti zabavnih kolaža, i uz pomoć reklamožderstva potrošačko zgrtačke pohlepe, useljava se u naše domove posredstvom mediokritetskih scenarija. Istih onih koji su u antičkom dobu računali na kvr, hleb i igre a kasnije na efekte senzacionalizma najniže vrste, dolazi u naše dnevne sobe da razara obzirnost, pristojnost, skrupule i odustanke od besmislenog zanimanja za tuđe živote i njihove efemerne činidbe.
Roditelji i deca licemerno i kolokvijalno omalovažavajući „jahače apokalipse“, ne propuštaju ni jednu njihovu reč i nerado odlaze do kuhinje po novu porciju kokica ili još jednu šoljicu kafe da ne propuste neku neponovljivu mudrost iz usta prostitutke ili fantastičnu „foru“ prisutnog kriminalca ili drugog otpadnika od svakog poznatog ljudskog smisla. Spavaju na smenu da bi jedni drugima referisali, ujutru pogledaju izveštaje u jutarnjim tv-programima, zatim kupe najjeftinije štampano dnevno informativno „đubre“ da ukrste utiske sa oštrim, preciznim, pažljivim i profesionalnim okom i uhom stručnjaka, novinara, inače poslovičnih boraca za slobodu medija, i na kraju, u atmosferi opšteg razumevanja, sa svojim kolegama sa posla provere zauzete stavove o „skandaloznim“ događajima od sinoć. Beda do svemira!
A za sve to ne možemo da optužimo ni Tita ni Slobu. Ko je onda kriv?