Неки други свет
Piše:Li 2 https://atorwithme.blogspot.com\
Већ дужи период нисам на глас размишљала о политици , а времена узбуркана, гомилају се питања и једно од њих је зашто се не чује НЕ рату, НЕ обманама, НЕ стварним деценијским иницијаторима политичких хаоса. И онда се сетим пандемије.
Одговори влада на пандемију илуструју политику униформног глобалног одговора. Микроби не поштују границе, изгледа ни политика, закључила сам тада. Већина нас је мислила да је било потребно и довољно рећи НЕ.
Шта је спречило владе да кажу НЕ! Шта спречава грађане да кажу НЕ? Да ли је НЕ спасоносна метода отпора против сила моћи или је и оно једна од илузија које упорно гајимо.
Чак и у демократским државама грађани схватају да политику воде групе са посебним ( економским) интересима. У те групе спадају богати појединци, моћне индустрије, велике банке и корпорације. Како малој групи “са планете” успева да се наметне и постане важнија од остатка грађана? Старо је то питање, на њега је дато много одговора а опет је остало актуелно. Зашто? зато што је проблем сложен, не решава га НЕ.
Утицај на власт
Економисти објашњавају да концентрисани интереси ( наведене мањине) обично побеђују дифузне интересе ( осталих) тако што утичу на политичаре а ови даље. Кад мањина богатих не би имала подршку не би остварили енормне профите зато је важно финансирати политичаре, или на неки други начин утицати на њих. Овај уиграни политичко-економски механизам делује бесприговорно, учесници се не оптерећују моралним и етичким питањима јер лобирање и корупција, поред гласања, представљају главно политичко средство којим се директно утиче на одређене делове државног апарата. За разлику од лобирања, које је у појединим друштвима законски дозвољено, корупција је нелегална мада је суштински реч о истом. Заговорници лобирања као разлику између ове две праксе наводе личну корист. Наводно лобисти понекада немају личну финансијску корист у односу на коруптне политичаре. Наравно да је овакво тумачење неодрживо. Није новац једино мерило којим би се мериле ове две праксе. Чак и ако занемаримо све закулисне игре лобиста остаје на снази важан аргуменат изједначавања лобирања и корупције а то је да лобирање тек формално има циљ политички утицај, финансијска корист се остварује накнадно.
Улога грађанства
Зашто се друштва – грађани одлучују да својим гласовима подрже и одрже такво стање друштва, стање које им у суштини не одговара? Чак и ако грађани немају увид у поменуте нелегалне ” трансакције” свакако су им јасни друштвени и лични интереси којима владе не удовољавају, што често осете на сопственој кожи. Формално гледајући владе морају да задовоље своје бираче ако желе да се одрже. Не само да то не чине наго као такве опстају и то дуги низ година захваљујући грађанима.
Стигли смо до интереса!
За разлику од концентрисаних интереса мањине ( која фактички влада), интереси већине ( грађана), економским речником речено, су дифузни. Маса посебних и општих интереса у друштву је огромна. Политички економисти указују да политичари, најчешће успешно, окупљају онај део становништва, појединце, интересне групе итд. који су битни за њихову политику. У фокусу су обично фиктивни национални, локални или просто актуелни интереси. Мањи број политичара брине само о следећим изборима, они су небитнији део политичког тела, јачи играчи и њихове странке планирају дугорочно због чега у кампањама вештије манипулишу, обмањују како би одговорили на тренд, моментално расположење гласача и у томе успевају.
Обмане!
Грађанину је понекада тешко прозрети политичке манипулације власти. Постоји нешто још горе. Он је, шта више, разапет политичким поделама у друштву, у ближој околини, у колективу, међу пријатељима, у породици. Политичко тело народа је у већем или мањем проценту у политичком расколу, ретко у сагласју. Не, то није само проблем власти, већ и сваког човека понаособ, његове културе, опште политичке, социјалне, карактера итд. Не сваљујте кривицу само на ЊИХ, постојимо МИ, постоји ЈА.
Какве су последице политичког раздора међу масама? Што је незадовољство веће, брже расте огорченост, стране су склоне да на другу гледају као на екстремнију него што заправо јесте. Проблем је што свака страна о себи мисли да је исправнија. Једини начин да се остане изнад политичких сукоба је ћутање, држање својих политичких ставова у тајности. Много је оних који се искључују из друштвеног живота да не би доживели притиске који знају да иду и до крајњих граница. Апатија је само један од облика ћутања с разлогом.
Време пандемије је показало сву трагичност оваквих подела које су се дешавале међу грађанством док је елита мирно трговала вакцинама и остваривала незапамћене профите.
Међутим, настали политички раздор током пандемије ( што је карактеристично и за друге ситуације )је најнепроблематичнији део пандемијске атмосфере. У политичкој халабуци замагљено је необјективно извештавање о пандемији, о самим вакцинама. Остала је замагљена позадина политичких метода контроле над друштвом које су се сабласно надвиле над целом планетом. Те су теме до данашњих дана табу теме власти, друштво је прогутало мамац коренитих системских промена. Тим је, слободно се може рећи, постигнут глобални политички циљ. Знамо да су његови носиоци, нажалост, биле суверене државе света ( марионетски, ситуацији недорасли појединци), наслућујемо главне иницијаторе ма то за будућност нема никакав значај. Цео овај период би се могао окарактерисати као пробни балон, а у некој будућој прилици биће лакше спровести исте методе обуздавања маса. лако су нас навукли на телефоне, друштвене мреже, на све технолошке корисне и некорисне изуме, на кока колу, холивудске филмове, лако су нас одвојили од традиције, од штошта што није природно и не припадајуће хуманом човеку, лако смо пристали, лако.
Поново о интересима!
Пандемија је временски близак пример који може указати на проблем горе споменутих интереса .У јавности су накнадно обелодањени невероватни профити фармацеутских компанија, чак и манипулације појединих државника, нижих политичара, фармацеутских кућа, научних института, научника. Време пандемије је пример где се увелико манипулисало општим интересима.
Можда нам је поново најтеже пао понор науке. Она је одувек била појам вредности, у њу се веровало и верује. У овом, конкретном случају, случају науке, од производње А-бомбе па до откривања којекаквих историјских експеримената, над сиротим, инвалидним, ментално слабијим, онеспособљеним да се одупру, испоставило се и испостаља да су и њени ‘виши циљеви’ диктирани нечим другим, али она и даље племенито, самопрегорно остварује свој свети задатак – задатак који је заправо задатак других, оних који је плаћају. Скоро да је јерес успротивити се науци с питањем целисходности овога или онога. Сви они обављају своје дужности у име ” виших циљева” , ” добробити”, “среће “, будућности деце, земље, човечанства”.
Сад је потпуно јасно да општи друштвени интереси имају општу подршку јавног мнења, они су најјачи адути властодржаца. На овом примеру видимо у којој су мери политичари, нажалост и лекари, научници, формирали слику о интересима. Логично је било очекивати да власт ” брине” о здрављу грађана, али не само током пандемије већ стално, исто тако би било логично да се власт стално залаже ако хоћете око нечега такође битног као што је пореска политика, пензије а у тим случајевима обично изостаје брига. Са друге стране власт често под националне интересе подведе неке апсурдне акције, као градњу националног стадиона, фонтане, куповину новогодишње расвете, а да не причамо о пројектима у индустрији који су управо штетни по националне интересе, градњу инфраструктуре која ће, сасвим јасно, погодовати неким другим корисницима а не само земљи.
Постоје још замршенији случајеви, они који се дотичу основних вредности друштва, историјских, културних па и моралних. Конзервативнији слој друштва по правилу је против либералног, мада ће бити сагласни у појединим случајевима. Недавно се у Америци заоштрила расправа око абортуса. Неретко су противници абортуса прилично агресивно заговорнике абортуса називали “убицама”, чим је за њих нормално убити бебу. Сличан раздор се десио између ваксера и антиваксера.
Најктуелнији случајеви су Косово и Украјина у чије се корење поврх свега уплело и право које се, као и лобирање, крије под маском правде. Правда је синоним нечег светог, готово божански светог, али у рукама моћних ни она не подлеже моралним и етичким вредностима. У рукама неправедних нема правде. Али шта је са грађанима. У овим случајевима је камен спотицања и оно замршено, што споменух.. неки су везани традицијом и циљевима свог народа који им се чини судбинским, они су убеђени да би поштовање свих могућих традицијских, културних, готово биолошких разлика требао да буде здрав основ будућности., а не поништавање свега, стварање неког новог човека. Ово данас је свакако неодговарајуће. У то сам потпуно сигурна.
Функција НЕ!
На крају долазимо до жалосне истине, колико год је важно знати и моћи рећи не, то је тек привидан лек против система. Смена појединаца на власти не резултира бољитком ако систем остаје исти. Па ни неки нови, “бољи” правно регулисан систем не решава проблем уколико се не постави на здраве основе. А оне, ипак, морају да у себи садрже етику, што ће рећи етичког човека, или човека од етичких и моралних вредности.
Пошто нема такве већине, а ни неког новог система осим “демократије”, лоше нам се пише!
