RAZGOVORI O ISTINI SU ZAPISI O STRADANjU SRBSKOG NARODA I JOŠ JEDAN DOPRINOS RASVETLjAVANjU ISTINE – ONO O ČEMU SE ĆUTI GOVORIMO NA SAV GLAS – OVOG PUTA SAGOVORNIK U SERIJALU KOJI SMO PRIPREMILI JE ALEKSANDER DORIN, ŠVAJCARAC SRBSKOG POREKLA KOJI SE U ŠVAJCARSKOJ I ŠIROM SVETA I DANAS BORI SA NEISTINAMA KOJE GOVORE I PIŠU O SRBIMA…

FBR Biljana Diković: Gospodine Dorin, recite na početku ovog razgovora nešto o Vama. Odakle potičete, gde sada živite i kako ste došli na ideju da se ovako ozbiljno bavite istinom o Srebrenici?

Alexander Dorin: Rodio sam se u Švajcarskoj, gde sam i odrastao, tako da imam i švajcarsko državljanstvo.

Moji pokojni roditelji potiču iz Bosne, otac iz okoline Sanskog Mosta, a majka iz okoline Novog Grada. Mojim roditeljima je u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u toku Drugog svetskog rata pobijeno oko 90% familije. Od bliže rodbine ostali su živi samo jedna tetka i jedna baba, baba je umrla pre početka poslednjeg rata u Bosni. Pokojna majka je 2004. godine od Nemačke vlade dobila 7.800 evra odštete, zato što su joj pod nemačkom kontrolom pobili familiju, od koje je deo završio u Jasenovcu, dok su nju kao malo dete kod Kozare zarobili i deportovali u jedan logor u Nemačkoj. Vraćena je tek posle završetka rata u Bosnu. Odrasla je u raznim domovima za izbeglice, a kasnije je, kao i moj otac, otišla na školovanje u Beograd. Ja, znači, vrlo dobro znam šta je genocid i šta nije. Genocid je ako vam neprijatelj u vašem narodu pobije žene, starce, decu i vojno sposobne muškarace u velikom broju, a ne ako krene u vojni obračun sa regularnom armijom, ali o tome ćemo malo kasnije.

U svakom slučaju roditelji su 1966. godine, zbog tadašnje teške ekonomske situacije u Srbiji, otišli za Švajcarsku, gde im je jedan poznanik našao posao. Posle toga sam se ja rodio i vodili smo jedan normalan život, sve do 1991. godine kada je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji. Od te godine se život za nas totalno promenio. Odjednom su nas komšije, kolege sa posla i jugoslovenski poznanici, koji nisu pravoslavne vere, redovno verbalno napadali zato što smo Srbi.

Majka je na poslu skoro dobila nervni slom zbog napada bivših kolega. I dosta hrvatskih i muslimanskih prijatelja su nam odjednom okrenuli leđa. Nismo mogli da verujemo šta svakodnevno gledamo i čitamo u zapadnim medijama. Morate da znate da u Švajcarskoj ne postoji nezavisna štampa. Oni sve preuzimaju iz američkih i nemačkih izvora. Predstavili su sve Srbe kao da su ljudožderi i monstrumi. Pisali su da su Srbi nacionalisti – fašisti, koji su napadali sve druge narode bivše Jugoslavije – da bi kroz agresiju, nasilje i proterivanja nesrpskog stanovinštva – osnovali neku „veliku Srbiju“. Za sve i svašta su im odjednom Srbi bili krivi. Izmišljali su mnoge stvari da bi tako prodali publici priču o „srpskim agresorima“. A istovremeno su ćutali o srpskim žrtvama u toku tih ratova, tako da zapadna publika većim delom do danas mislila, da uopšte nije bilo stradalih Srba i zločina sa nesprpske strane, nad Srbima. Može se bez preterivanja reći da su njihovi mediji izokrenuli celu priču 99% naopako.

Često smo se svađali sa ljudima u našem gradu, gde su nas neprekidno napadali sa svih strana. Zapadni mediji su njihovu publiku tako žestoko dezinformisali, da je ljudima mržnja prema srpskom narodu već počela da „curi kroz nos“. Napali su mene i majku čak lokalna TV-stanica i lokalne novine, zato što smo im jednom poslali protestno pismo u kojem smo zahtevali da prestanu da satanizuju celi srpski narod na takav način. Okrenuli su celu priču i tvrdili su javno da smo mi u stvari rasisti. Jednom prilikom su, u toku jedne diskusije o ratu u Jugoslaviji, neki ljudi napali moga oca u jednom restoranu, prvo verbalno, zato što je Srbin.
Probao je da se brani tako što je objašnjavao drugu stranu ratova u bivšoj Jugoslaviji. Ti ljudi su posle pratili moga oca i prebili su ga pred našom kućom tako žestoko, da je čovek završio na intenzivnoj stanici lokalne bolnice. Posle se pričalo po gradu da su to bili neki Hrvati iz Hercegovine.

Ja sam bio tada mlad pa sam nekako imao još energije da to sve izdržim i da se borim. Ali mi je bilo jako teško gledati kako moji roditelji pate pod tim rasizmom protiv njih i našeg naroda. Upravo moji roditelji su bili žrtve fašizma i rasizma. A gde su kasnije baš njih našli i da im prebacuju da su fašisti i rasisti? Došao sam tada u situaciju da sam poželeo da počnem da branim moje roditelje i celi srpski narod, koji je bio izložen teškim napadima zapadnih mediji i mržnje onih ljudi koju su sve verovali šta mediji pišu. Stupio sam u kontakt sa novinarima i aktivistima u celom svetu, koji su mnogo objektivnije pisali o tim ratovima. Skupljao sam njihove analize, izveštaje i knjige. Posle nekoliko godina sam već prikupio mnogo toga.

Jednog dana mi je jedan švajcarski poznanik predložio da iskoristim taj materijal za jednu knjigu. Seo sam za kompjuter i pisao sam oko godinu dana neprekidno. Paralelno sam apsolvirao kurs publicistike u slobodnoj gimnaziji u Cirihu. Gotov rukopis sam poslao nemačkoj izdavačkoj kući „Ahriman“ u Frajburgu, koja je bila poznata da piše istinu o ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Odmah su me prihvatili i tako sam mogao 1999. godine da objavim prvi tiraž moje knjige „In unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott“ (Nebesima krstari tuđi bog) na nemačkom jeziku. U toj knjizi smo otkrili i osvetlili najveće slučajeve antisrpske propagande zapadnih medija u vezi ratova u bivšoj Jugoslaviji. Dodatno se u knjizi objašnjava kako su se Amerika i Nemačka pripremale i organizovale jugoslovenske ratove, već godinama pre nego što je i ispaljen prvi metak. Trenutno pripremamo treći tiraž te knjige.

Međutim, već je 1999. bilo jasno, da će od svih tih medijskih laži „Srebrenica“ da postane vrhunac antisrpske propagande. Od „Srebrenice“ su napravili „najveći mit dvadesetog stoleća“, kako je to ustanovio hrvatski političar jevrejskog porekla Emil Vlajki iz Bosne. Profesor Edward S. Herman iz Amerike piše o „Srebrenici“ kao „najvećem slučaju propagande za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji“. A nemački publicista i psihoanalitičar Dr. Peter Priskil čak kaže za Srebrenicu, da je ona „lažni Aušvic NATO-pakta“. Svi su oni apsolutno u pravu. Tadašnja vlada Alije Izetbegovića i zapadni mediji su od „Srebrenice“ napravili novu vrstu holokausta. Kažu da je „Srebrenica“ najveći u Evropi počinjen zločin posle Drugog svetskog rata. Zbog takvih tvrdnjih jedan deo zapadne javnosti stvarno veruje, da su Srbi potomci Hitlerove ideologije. Hitler je hteo da isterbi jevrejski narod, a Srbi su – tako tvrdi veliki deo zapadnih medija – to isto hteli učiniti sa Muslimanima u Bosni i Albancima na Kosovu.

Ali samo bolestan um može da uporedi ubijanje miliona Jevreja u Evropi, od kojih je veliki deo bačen u koncentracione logore i gasne komore, sa dešavanjima u Srebrenici. „Srebrenica“ se ne bi čak ni tada mogla upoređivati sa zločinima nad Jevrejima ako bi vojska Republike Srpske stvarno negde ubila 7.000 do 8.000 muslimanskih zarobljenih boraca i muškaraca. Ako se takvo nešto zaista i desilo, a videćemo u toku ove analize da nije, onda bi se radilo o velikom ratnom zločinu, a ne o nekoj vrsti novog holokausta ili genocida. Jer nemački nacisti su pored muškaraca ubijali žene, starce i decu, dok je srpska vojska posle pada Srebrenice evakuisala oko 25.000 muslimanskih civila i sklonila ih na sigurno mesto. Isto to su učinili sa civilima u gradu Žepa, koji je pao malo posle Srebrenice. Pored toga Jevreji nisu ubijali brojne nemačke naciste, dok je muslimanska vojska u Bosni ubila nekoliko desetina hiljada Srba. I kako bi se moglo 7.000 do 8.000 navodno u Srebrenici ubijenih muškaraca klasifikovati kao žrtve genocida, dok do danas nije niko na svetu klasifikovao nekoliko stotina hiljada srpskih, romskih i jevrejskih žrtava ustaškog terora za vreme Drugog svetskog rata kao žrtve genocida? A šta je sa Prvim svetskim ratom? Znamo da je pobijeno više od milion Srba. Kako to nisu bile žrtve genocida?

Mene je veoma zanimalo šta stoji iza te apsurdne priče o Srebrenici. Hteo sam da znam da li je „Srebrenica“ zaista jedini slučaj za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji, o kojem zapadni mediji nisu lagali. Jer, o svim drugim aspektima tih ratova su lagali. Vukovar, Sarajevo, „masovno silovanje u Bosni“, „250.000 mrtvih Muslimana u Bosni“, „masakri u Račku i Rugovu“, „uništeni Dubrovnik“, „proterivanje milion Albanaca sa Kosova“, Miloševićev „velikosrpski govor“ na Kosovu 1989. godine itd., o svemu su lagali i crtali jednostranu sliku.

Istraživao sam Srebrenicu punih četrnaest godina. Hteo sam što je više moguće da saznam o svakom aspektu tadašnjih dešavanja. Već od početka je bilo sasvim jasno da se radi o jednoj ogromnoj manipulaciji i da se „Srebrenica“ u zvaničnoj verziji uklapa u one ostale manipulacije zapadnih medija. Putovao sam mnogo puta za Bosnu, a da bih pronašao, na licu mesta, činjenice koje crtaju jednu sasvim drugu sliku o Srebrenici. Bio sam i godinama u konatktu sa raznim ljudima širom sveta, koji  su takođe vodili nezavisne istrage i koji su došli do istih ili sličnih rezultata kao i ja.

Jednog dana mi je jedna nemačka poznanica, koja radi za alternativni nemački list „Junge Welt“ u Berlinu, predložila, da od mojih saznanja napišem knjigu o istini o Srebrenici. Ponovo sam seo za kompjuter i počeo da pišem. Izdavačka kuća „Kai Homilius“ iz Berlina, koja je poznata po kritičnim knjigama koje izdaje, pokazala je interesovanje. Izdavač je pročitao šta sam sve pronašao i trenutno sam dobio ugovor da potpišem. Tako smo početkom 2010. godine štampali moju prvu knjigu o Srebrenici koja ima naslov

„Srebrenica – die Geschichte eines salonfähigen Rassismus“ (Srebrenica – istorija jednog salonskog rasizma). Knjiga se dobro prodavala, tako da trenutno pripremao drugi tiraž, u koji ćemo ubaciti dodatnih slika i dokumenata.

Bio mi je cilj da tu knjigu prevedemo na srpski i engleski jezik, tako da bi što veći broj ljudi došao do važnih činjenica. Takođe sam hteo da napravim internet-prezentaciju sa dokumentima i komentarima na tri jezika. Ali nisam mogao to sve sam da finansiram, treba i od nečega živeti. Zato sam se obratio brojnim srpskim organizacijama, srpskoj crkvi i srpskim političarima u Bosni i u Srbiji. Objasnio sam svima moje projekte, ali niko nije hteo ili mogao da pomogne. Jedni nisu sami imali nešto para da ulože, dok se oni drugi, koji su već puni para, ne interesuju za projekte koji ne donose pare. Postoje ljudi koji se bogate na tome da se Srbija uništava i rasprodaje. Njihovi sponzori sede u Vašingtonu, Berlinu i u Briselu. Njima naravno nije u interesu da se laži otkriju i istina širi. A oni drugi ne poseduju finansijsku i političku moć. Pored toga se jedan deo od njih mnogo plaši da dira tu „vruću temu“. Boje se napada i represija sa strane takozvane međunarodne zajednice i sadašnjeg režima u Srbiji. Možda i imaju razloga da se plaše ako se uzmu u obzir napadi na ljude kao na primer na gospođu Ljiljanu Bulatović Medić, koja je pisala iskrene knjige o Ratku Mladiću i Srebrenici.

U toku 2010. godine je izdavačka kuća „Ahriman“, koja je izdala već moju knjigu „Nebesima krstari tuđi bog“, stupila ponovo sa mnom u kontakt. Izdavači su videli, da je moja knjiga o Srebrenici, koju sam izdao kod „Kai Homilius“, imala dosta reakcija. Iz tih razloga su me prestavnici izdavačke kuće „Ahriman“ pitali, dali bi ja kod njih takođe nešto o Srebrenici objavio. Rekao sam da može, i tako smo se odlučili ponovo o Srebrenici da pišemo. Ovoga puta sam se koncentrisao na stradanje Srba u okolini Srebrenice između 1992. i 1995. godine. Podloga te knjige su većim delom slike koje sam dobio od Zorana Jovanovića iz Vlasenice. On je u toku rata u Bosni bio šef informativne službe Drinskog Korpusa. Proveo je sve godine na ratištu.

Toj knjizi smo dodali jedan DVD koji se zove „Dosije Srebrenica“. Taj film su uredili bivši logoraši Milan Knežević i Dalibor Josipović iz Banja Luke. Film je na srpskom i engleskom jeziku, dok smo komentare u knjizi ovoga puta pisali na tri jezika: srpski, engleski i nemački.
Prvo smo štampali jedan tiraž u Nemačkoj, a posle toga smo u Zvorniku štampali jedan tiraž za Bosnu. Istovremeno je jedan izdavač od nas otkupio pravo da prevede knjigu na italijanski jezik.
U međuvremenu je nemački tiraž knjige već rasprodat. Radimo na novom tiražu, u kojem ćemo dodati još dokumenata.

Ovoga puta je bilo još žešćih reakcija nego kod prve knjige. Godine 2011. smo bili i na poznatom sajmu knjiga u Laipcigu, gde smo predstavili knjigu. Jedna nemačka organizacija pod imenom „Gesellschaft für bedrohte Völker“ (društvo za ugrožene narode), koju vodi poznati srbomrzac Tilman Zülch, probala je da sabotira naš nastup. Prvo su prelepili naše plakate, na kojima smo najavili predavanje, sa njihovim plakatima. Moj izdavač je zvao policiju, tako ta je ta organizacija morala da dovede sve u ispravno stanje i da ukloni njihove plakate sa naših. Efekat njihovog pokušaja sabotaže je u njihovom smislu bio negativan, zato što su sa njihovom akcijom digli prašinu, tako da je došlo oko 200 ljudi na naše predavanje. Posle predavanja su članovi te organizacije pokušali verbalno da provociraju, ali smo ih mogli argumentima savladati.

Pored toga su švajcarske novine „Tagesanzeiger“ probale da nam naškode u tome što su pisali da mi negiramo genocid. Ali i taj pokušaj za njih nije bio uspešan, zato što je malo kasnije prvi tiraž naše knjige već bio rasprodat. Poslao sam tim novinama zahvalnicu što su nam napravili gratis reklamu. A pretnje sa muslimanske strane mi inače stižu redovno. Neki mi psuju sve po redu dok mi drugi prete da će da me muče pre ubistva. Neki Kenan Kovačević iz Nemačke mi je pretio da će preko SIPE u Bosni da mi napravi probleme itd.

Austrijski pisac Peter Handke je čuo za moje knjige o Srebrenici. Dobio sam od jedne poznanice njegovu adresu, pa sam mu poslao te dve knjige. Posle toga sam ga zvao da čujem šta misli o svemu. Bio je veoma pozitivno iznenađen. Rekao je da mnoge stvari nije znao.

Dogovorili smo se da se nađemo u Parizu uz čašu belog vina da se ispričamo malo. Glavni urednik izdavačke kuće „Ahriman“, Dr. Peter Priskil, i ja smo seli u kola i otišli da posetimo Handkea. Našli smo se u jednom udobnom baru koji gospodin Handke često obilazi. Kao prvo sam mu poklonio jedan ručni rad gospođe Radenke Jungić iz Banja Luke. Ona veze i u svojoj galeriji izlaže stare srpske mustre, radila je vez i za Emira Kusturicu. Taj vez se Handkeu svideo i rekao mi je kasnije, da ga je okačio u svojoj radnoj sobi. Razgovor sa Handkeom je trajao nekoliko sati i bio je za sve nas veoma interesantan.
Handke je između ostalog rekao, da je tabu javno govoriti kritično o Srebrenici, zato što inače preti opasnost da čovek bude predstavljen kao neko ko negira genocid. Odgovorio sam mu da već imamo iskustva sa tim, ali da ipak neko mora da piše i govori istinu.

Po povratku u Švajcarsku poslao sam mu još jedno duže pismo sa dodatnim informacijama o Srebrenici. Dr. Peter Priskil je snimio celi razgovor sa Handkeom. Isečke razgovora, kao i moje pismo, Dr. Peter Priskil je objavio u mesečnom magazinu “Ketzerbriefe“ (jeretička pisma) izdavačke kuće „Ahriman“. Tako da sam sve u svemu iznenađen kako je tema „Srebrenica“ u zadnje vreme odjednom postala aktuelna, kada se uzme u obzir da su Srbi godinama ćutali o istini i da je prošlo već više od šesnaest godina od pada tog grada. U zadnje vreme sam takođe počeo da širim informacije preko Fejsbuka, na kojem su mi se pridružili već nekoliko hiljada ljudi.

NASTAVIĆE SE…

Izvor: