(Objavljeno na www.novinar.de 21. 05. 2010. god.)
Pre neki dan ispred jedne osnovne skole u Beogradu gledam vraćaju se deca sa Kosova i Metohije kući. Bili su u gostima kod svojih vršnjaka u Beogradu. Po koje glasno „ćao“ guši se u suzama…! Za rastanke, razumljivo! Ali zaledjen pogled, grč na licu…? Čudno raspoloženje posle lepog provoda, doživljaja, novih prijateljstava.
Medjutim, i nije čudno!
Šta su ova deca videla i doživela u Beogradu? Videla su šta sve nemaju! Tek sada im je jasno koliko njihovo detinjstvo to nije. I šta se time, osim političkih poena postiglo?! Ništa osim podizanja domaćina političara na ciljani pijadestal. Novine su pisale, televizije slikale…?!
Ali o čemu mediji nisu pisali, niti će?!
Nisu pisali o tome, niti će, (jer to nije u interesu organizatora ovih ekskurzija) da je i ono malo iluzije o sreći ove dece srušeno. Oni su dokaz da sreća uopšte ne traje! Ona je u ovom slučaju šok! Jer, i pre nego što dodju u svoje domove na nišanu, često bez struje, vode, odnedavno i sve češće bez mogućnosti da komuniciraju sa svetom, eto, već pri ulasku u autobus, pritiskaju ih negativna osećanja. Slike o lepom životu u Beogradu proizvode razočarenje, gubljenje ambicija, motiva za bilo šta u životu. Dečija je duša veoma ranjiva i njoj daleko više treba „životne hrane“ da se trgne i prebrodi mladalačka maštanja. Pitanje je, treba li njima takav doživljaj koji i poslednju nadu pretvara u patnju?! I možda bi političari organizatori ovih jeftinih poena morali biti iskreniji prema ovim životima. Jer, nije tajna da se pre njihovog dolaska mesecima po Beogradu „love“ porodice koje će primiti u goste ovu decu. A pred TV kamerama pričaju o ljubaznosti, radom odzivu da prime decu…?! I još ispraćajući ih plaču. Da, video sam suze tih domaćina! Ali sam i slušao priče direktora škola kakve muke imaju da decu prime.
Rizikujem da im i ovom rečenicom duša još jednom bude ranjena, ali krajnji rezultat biće bolji ako ranjenih bude manje, kad na vreme saznaju istinu. I kome je uopšte, osim političarima do lažne ljubavi?!
Lažna je priča o tome da odlaze srećni. Obrunuto je. Srećni su oni koji su im navodno učinili dobro delo. Oblik i količinu patnje ove dece nikada nećemo saznati. Znaće se samo to da svake godine u Beograd dolaze deca sa Kosova i Metohije. I pričaće se kako su bili srećni. Ali im se patnja za životom koji su dodirnuli u Beogradu ne može ublažiti! Naprotiv.
Zato bi psiholozi morali imati poslednju reč o ovakvim ekskurzijama. I predlog kako zaštititi ovu decu.
Na primer. Uradimo obrnutu akciju. Odvedimo decu iz Beograda u posetu deci Kosova. Onima koji toj deci žele da posvete pažnju i pokažu ljubav neće biti teško. Nekoliko dana sa njima u njihovim neživotnim uslovima, odričući se udobnog života u Beogradu biće daleko korisnije i jednima i drugima. Ovi sa Kosova i Metohije znaće da cene odricanje dece iz Beograda. Jer kad želiš da imaš prijatelja podeli sa njim tugu, bol, tegobu… Ponesi mu parče hleba da vidi da misliš na njega, a ne da mu pokazuješ da u svojoj kući imaš više hleba od njega. Ovi iz Beograda kada vide kakav život može da bude znaće da cene ono što imaju.
Teško kome će i ovo što napisah biti prihvatljivo. Nije ni meni lako. Na hiljade ružnih reči mi navire kao mogući opis svega ovoga, a ipak.
Sve to nije razlog da ne potražimo pravo rešenje. Jedno od njih je i skretanje pažnje na ovaj ne tako mali problem koji svake godine proizvodimo. Verujem i znam da je to život. Ali znam i da često zaokupljeni svojim interesima zaboravljamo da se za istinu kaže da je bolna. Retko kad kažemo: lepo kao istina. Istina u, i o Srbiji, zemlji koja je nekome majka nekome maćeha, još je i teška, ružna…!