Појам „конформизам“ ствара конфузију у свакодневном говору. Често се за људе који воле да уживају у комфору (енглески: цомфорт – угодност, удобност) каже да су конформисти. Иако су речи сличне, значење није нимало блиско. Реч конформиста дошла нам је из латинског језика (цонформис – сличан, једнообразан), и никако се не може повезати с комфором. А разлика је у само једном слову.
У социологији појам „конформизам“ означава прилагођавање појединца друштву или појединим друштвеним групама. У основи, то значење није ни позитивно ни негативно. Само се констатује стање и описује како се појединац прилагођава нечему. Нас занима проширено значење тог појма. Конформизам који нас занима говори о некритичком прилагођавању друштву или групи. Ту се могу одвојити две гране: прва, у којој особа стварно мења ставове и мишљење у складу с правилима групе, и друга, о којој овде говоримо, а у којој особа остаје при свом мишљењу, док званично или јавно подржава ставове групе. То може урадити из страха или интереса. Нас занима када то ради из интереса.
Дакле, наш опис конформизма био би следећи: званично прилагођавање ставовима групе из неког интереса, док се у себи задржава аутентично, индивидуално, старо мишљење. То би и некако могло проћи. Дружите се с неким бандитима како би вам омогућили да нешто радите. Ви прихватате њихове ставове, зарађујете, а код куће мислите о њима као бедницима и бандитима. Можда то и није неки проблем, осим што је таква позиција лицемерна. Прави проблем настаје нешто касније. С временом, ставови прихваћени из интереса постају део особе која је била убеђена да се то неће догодити. У глави нашег неименованог примера настаје конфузија из које се тешко излази. Та конфузија води у даље „компромисе“, лицемерје расте, а све може завршити у фашизму.
Управо је то поента данашње препоруке. Чувени роман „Конформиста“ Алберта Моравије, славног италијанског писца, противника Католичке цркве и фашизма (забрањивао га је и Ватикан, и италијански фашисти).
Моравија нам приповеда о животу Марчела Клеричија. Јунак романа је још као дечак осећао да је другачији од других. Нефункционална породица, необични догађај с чудним човеком, однос с другим дечацима… све га је то мучило. Уместо да остане на маргини и тамо изгради идентитет, Марчело је решио да постане „нормалан“. Одлучио је да постане конформиста, да прихвата туђа мишљења и да поштује друштвене норме, иако зна да све то није нешто што би иначе радио и о чему би мислио. Та дистанца између онога што ради и што мисли доводи га до тога да престаје да размишља о томе шта је добро, а шта зло. Конформизам га тако доводи до фашизма.
Моравија невероватно прецизно води читаоца кроз роман и уз то сјајно нијансира његов однос према главном јунаку. Толико смо близу Марчелу да осећамо да га познајемо и разумемо, али онда нас Моравија удаљава од њега, будећи нас из дремежи у којој смо се идентификовали с протагонистом. Марчелово понашање више не можемо оправдати, иако би било сасвим нормално да смишљамо оправдања за неког тако блиског. То веслање уз таласе, где смо час доле час горе, чини роман бриљантним. Читалац се не може опустити и предати тексту, јер стално мора балансирати између разумевања и осуде Марчелових поступака.
То нас тера да размишљамо и о себи и сопственим поступцима. Као да нас Моравија пита јесмо ли прешли границу, јесмо ли и сами постали конформисти. Један критичар описао је роман овако: „Моравија нам живописно показује ђавола који се скрива у нашој психи.“ Да, да, у нашој, не у Марчеловој. Тај лик ту је само да нам се Моравија не би морао обраћати у другом лицу једнине.
Извор: Лава Лаб
Preuzeto sa: https://impulsportal.net/index.php/kultura/knjizevnost/37118-put-do-fasizma-poplocan-je-konformizmom
