Аутор: Душан Милијић
Када је у питању роман Судбина и коментари, занимљив је већ и сâм податак да је писац Радослав Петковић већи део радње сместио у Трст почетком деветнаестог столећа.
Довољно је, наиме, рећи да се ради о периоду кад Наполеон Бонапарта незаустављиво шири француску државу и француски утицај на јадранске земље и градове, али и о периоду кад је у Трсту живео најмање један културни делатник чије је име златним словима уписано у српску повест.
Пошто је ионако познато да тек понешто постаје историја, док се сва остала прошлост претвара у сенку и ништавило, Петковић је тематизацијом српске трговачке колоније у Трсту вратио из заборава бројна имена која се у историографији углавном заобилазе, али без чијег удела не би било ни оних догађаја који су забележени као епохални.
Увевши у радњу посредно грофа Ђорђа Бранковића, а непосредно Доситеја Обрадовића, Петковић је и на личности које је историја запамтила бацио ново светло, не допустивши да имена заиста постану сенке које се само помињу и цитирају, а о којима се суштински не зна много.
Најбоље се једна средина, један менталитет, па и један народ сагледава очима странаца, па се стога и Трст Наполеоновог времена сагледава првенствено из угла једног Руса, који је иначе српског порекла, као што је и Будимпешта средином двадесетог века виђена очима једног Србина и једног Мађара српског порекла.
Може се условно рећи да је Петковић наставио тамо где је Милош Црњански застао на крају Друге књиге Сеоба, јер док је Црњански писао о скрајнутим и тек асимилованим гранама српског народа средином осамнаестог века, Петковић је писао о давно русификованим и мађаризованим потомцима Срба који су пред Турцима најпре бежали у Угарску и Аустрију, а потом пред аустријском културном и, што је још важније, верском пропагандом бежали у Русију.
Иако две љубавне приче и два оружана сукоба теку у потпуно различитим временима, и то у размаку од сто педесет година, већ је и сличним именима успостављена својеврсна веза између ликова који се никада нису срели, али чије судбине потврђују стару тезу да се историја понавља, од Павела до Павла, од Волкова до Вуковића, и од Спиридона до Спиридона.
Са друге стране, у многоме се оповргава теза о историји као учитељици живота, јер се у роману Судбина и коментари историја прилагођава свакој судбини, па као да сама историја учи на примеру појединца, што није необично, нарочито ако се зна да су многи стари писци, као и сâм гроф Ђорђе Бранковић, прилагођавали историју својим потребама, а сопственој судбини умели да се на прави начин супротставе.
Иако су у роману приказане две средине и два времена – најпре Трст у годинама Наполеонових ратова, а потом и Будимпешта у данима совјетске интервенције – ипак се из сваког реда нескривено намеће још једно време – оно време током којег је писац стварао свој роман.
Ако се наведе да је роман први пут објављен 1993, онда се у тршћанским трговцима, који су на раскрсници зараћених сила, и у бившем мађарском грофу, који је променио неколико држава иако је живео на једном месту, још лакше уочавају пишчеве референце на актуелни тренутак.
Пошто се писац ионако није скривао од читалаца и пошто је неретко уносио цитате који су заузели читаве пасусе, а кроз поједине опаске дао је и есејистичку ноту приповедању, роман Судбина и коментари је и самим својим стилом одао признање литератури и ствараоцима српског барока, чувајући тако од заборава не само појединачне судбине, него и целу једну епоху – јер ако се не може променити што је она била физички удаљена од средишњег простора српског народног бића, може се исправити пропуст што је српски барок дуго остао неприметан на историјској линији српске литературе између Константина Филозофа и Доситеја Обрадовића.
