Цртица о томе како се пише (и открива) историја жена у Србији
Књигу представља: Гордана Стојаковић, аутор прилога у Зборнику
Недавно сам добила ЦД под називом Жене у хемији крајем 19. и почетком 20. века у Србији издатог 2011. поводом Међународне године хемије (2011). Недостаје податак о Милици Јакшић која је 1898. у Женеви „произведена“ у доктора хемије, а то значи да је (изгледа) прва Српкиња хемичарка (Женски свет бр. 9 1898: 142). Из ове чињенице сазнајемо две ствари. Прва је да је податак о томе која жена је прва у некој области или професији често дискутабилан, јер о историји жена у Србији врло мало знамо. Друга чињеница је да се историја жена у Војводини током 19. века понекад изоставља из историјског дискурса који има придев – српски.
Ово сам установила само летимичном провером података о женама јужно и северно од Саве и Дунава крајем 19. века које су завршиле факултете у Европи, а чији су успеси редовно бележени у новосадском листу Женски свет . Чини се да постоји нека тајна веза између резултата истраживања о историји жена и места где живи аутор/ауторка као и чињенице у којим библиотекама и архивима је аутор/ка радио/ла.
То није увек било тако. Допринос Војвођанки подизању опште културе српског народа јужно од Саве и Дунава прва је препознала Наталија (Обреновић) која је одликовала најзаслужније ”госпође Српкиње из Аустро – Угарске” златном и сребрном медаљом, јер су својим делима и примером допринеле развоју Краљевине Србије. Овај податак је записан у новосадском Женском свету у броју од 1. марта 1887.
Значајан јубилеј државног школства за жене у Србији (Београду) неће проћи без помињања великог доприноса Новосађанке по рођењу, Катарине Миловук. Ове године се навршава 150 година од оснивања Више девојачке школе у Београду (1863) на чијем челу је била Катарина Миловук. Њено изузетно дело, које поново треба открити настало је потпуним посвећењем. Зато не изненађује што се у посебном додатку листа А Нő éс а Тáрсадалом поводом Међународног конгреса за женско право гласа одржаног у Будимпешти у јулу 1913. у албуму заслужних жена налази и фотографија Катарине Миловук, као једине жене са Балкана.
Могли би сада да набрајамо интересантне податке о првој професионалној фотографкињи у Новом Саду, Катинки Стакић, оперској певачици успешне међународне карјере, Султани Цијук и многим другим знаменитим, а нашој историји непознатим женама, које је школовала армија Војвођанки преко фондова, у новцу и добрима, које су за ту намену оснивале. Када све сагледамо не изненађује изостављање Драге Гавриловић из регистра романсијерки у српском народу. Можда ће „случај“ Драге Гавриловић отворити простор да откријемо и књижевни и преводилачки рад Милеве Симић, књижевнице и наставнице Српске више девојачке школе у Новом Саду. Надамо се да ће Зборник радова са научног скупа о Драги Гавриловић (1854-1917) – Валоризација разлика (Алтера&Фондација МФК) бити не само враћање дуга нашој културној баштини већ и почетак новог, објективнијег и свеобухватнијег приступа истраживану историје жена у Србији.
