ПОДЕЉЕНА НЕМАЧКА -ИЛИ  ПУЦАЊЕ  ПО УКРАЈИНСКИМ ШАВОВИМА

ПОДЕЉЕНА НЕМАЧКА -ИЛИ  ПУЦАЊЕ  ПО УКРАЈИНСКИМ ШАВОВИМА

У Немачкој  је до сада „Манифест за мир” потписало 650.000  „ који: Осуђује:Немачку и САД као ратнe хушкачe; Пита: оне који говоре да се  „рат  може окончати само за преговарачким столом. Зашто онда не сада? Одмах! И позива; Олафа Шолца да „заустави ескалацију у испоруци оружја”!

 Насупрот овоме је  „Манифест  за слободу у Европи“ младих  политичара из    омладинских организација ЦДУ, ЦСУ и ФДП који тврде да  „прекид испоруке оружја не би резултирао миром“!

Пише: Лебрахт Гаспар

Што се више приближавао 24. фебруар, датум који означава годишњицу руског војног напада на Украјину, широм Немачке су најављивана многобројна антиратна окупљања, митинзи и демонстрације а грађанима су своје позиве упућивале снаге широког политичког спектра, од крајње левице до крајње деснице углавном преко невладиних организација као организатора. Наравно, било би крајње наивно претпоставити да политичке странке и нарочито владајућа црвено-жуто-зелена коалиција неће искористити моменат за агресивнију промоцију сопствене антируске и антипутиновске, истовремено неупитне и безалтернативне проукрајинске и про НАТОвске ратне политике,помно пазећи да ратоборност не поприми суштински наратив рeалне прокси политике која гласи: „без алтернативе у победу против Русије до последњег Украјинца“ па су Украјинцима и наративима њихових званичника уступили почасно место. У перманентној и оштрој владиној агресивној кампањи пословично се је истицала агилна министарка иностраних послова, Аналене Бербок (Зелени),мада ових дана, нарочито током минхенске безбедносне конференције за њом није заостајала ни председница Одбора за одбрану Бундестага Мари-Aгнес Штрак-Цимерман (ФДП) као ни председница Европског савета Урсула вон дер Лајен (ЦДУ) које уредник десничарског недељника „Компакт“, Јурген Елсесер назива „вештицама рата“ за које је рекао да су у Минхену „показале како се јаше на метли“.Ратни бубњеви су тутњали салама и кулоарима минхенског хотела „Бајеришер Хоф“:још више тенкова, још више муниције и, по жељи Зеленског –још борбених авиона и ко зна још којечега што није за јавност. Све то би требало да помогне Украјини да победи Русију јер победа над мрским непријатељем нема алтернативе иако се пре само нешто мање од годину дана сасвим другачије говорило, нарочито до оног тренутка када је прекинута Израелска мировна иницијатива.

И док се одвијала ратна конференција на којој згражање није изазвао захтев Кијева за испоруку забрањене касетне муниције, већ мировна иницијатива Кине, у граду и у близини хотела су се одвијали антиратни протести.  Око 20.000 људи укупно, који су на разним анти-НАТО демонстрацијама протествовали против опасности од нуклеарног рата и за дипломатско мировно решење,као и већина Немаца одбацују лажи Шолца, Штрак-Цимерманове, Бербокове и компаније да би „испоруке оружја могле помоћи народу Украјине“, како тврди новинар Макел Ман. Тих се дана коначно и Борис Пасторијус   истакао. Након смене министарке одбране Кристин Ламбрехт (СПД) коју су многи окарктерисали као „ретардирану“, наравно у политичком смислу, као неког ко у критичним (читај ратним условима, ако је веровати речима Аналене Бербок,а јесте,да је Европа, а самиом тим и Немачка у рату са Русијом, није имала ни способности ни знања да се носи са проблемима али ни да адекватно одговори интересима актуелне проНАТОвске и про Америчке политике али и војне индустрије која је коначно дочекала своје звездане тренутке, бар ако је веровати Сузани Виганд, председници Комитета за безбедност у Федерацији немачке индустрије (БДИ) и индустрије наоружања, јер могу коначно да одахну – 100 милијарди специјалног фонда за наоружање почеће да стиже у компаније које производе наоружање и муницију, захваљујући Писторијусу (такође СПД)који је након почетног загревања себе представио као лобисту за немачку индустрију наоружања али и убрзано наоружавање Бундесвера и агилног министра рата који иде и корак даље јер позива на трајно повећање, не само буџета за наоружање за 10 милијарди евра годишње – поред специјалног фонда већ и испоруке наоружања уз занемаривање било каквих црвених линија. Додуше, црвене линије ту и тамо спомиње Шолц али их стално и помера увек када му Бајден то сугерише. А докле ће Шолц тако може се претпоставити; до оне границе са које више неће бити повратка. А то многи у Немачкој знају и на последице такве политике упозоравају.

Но, пођимо редом.

Пре две недеље или тачније, 10. Фебруара немачкој јавности добро позната, за неке можда и контроверзна али у сваком случју дугогодишња активисткиња, публицисткиња и феминисткиња Алис Шварцер и једна од најугледнијих политичарки савремене Немачке, левичарка Сахра Вагенкнехт, црна овца Левице, доктор економских наука коју врх Левице јако дуго бојкотује, објавиле су „Манифест за мир” у коме су упозориле на ескалацију украјинског рата и позвале канцелара Олафа Шолца (СПД) да „заустави ескалацију у испоруци оружја”. Према доступним подацима, до сада јевише од 650.000 људи потписало овај манифест с тим што тај број наставља да из дана у дан расте. „Преговарати значи правити компромисе“, кажу ове даме,„са обе стране са циљем да се спречи још стотине хиљада смртних случајева и још нешто горе. То мислимо и ми, а то мисли и половина немачког становништва“. Доиста, тврди Вера Рихтер, уредница недељника „Наше време“, велика већина у овој земљи (мисли на Немачку, прим. аут.) не жели рат. Свевише људи, тврди она, „схвата да испоруке наоружања Украјини не доносе мир и да се мир може постићи само преговорима“. Ово су и централни захтеви „Манифеста за мир“ Олафу Шолцу, указује Рихтерова и цитира: „Позивамо савезног канцелара да заустави ескалацију испорука оружја. Сада!“ Међу првима манифест су потписали Ангелика Клаусен из организације „Доктора против нуклеарног рата“, теологиња Маргот Кесман, глумица Катарина Талбах, Рајнер Браун из Међународног уреда за мир, текстописац Рајнхард Меј, бивши бригадни генерал Бундесвера Ерих Вад и Петер Гаувеилер из ЦСУ али и посланик Левице у Бундестагу Грегор Гиси. И Тино Хрупала, високи званичник АфД-а, такође је потписао манифест. Доиста широк политички спектар потписника. Очигледно, манифест садржи можда минимум али у сваком случају довољно елемената да се може постићи јединство у осуди званичне немачке политике очигледно ратоборне коалиције којој ритам дају Зелени својом ратном острашћеношћу која се најбоље очитује у речима Аналене Бербок које на недвосмислени начин говоре да у једном постдемоктратском друштву владаоце уопште не интересује шта грађани мисле о њиховим потезима.

(Преговарати значи радити компромисе, с обје стране. С циљем спрјечавања даљњих стотина тисућа смрти и још горег.” – Алице Сцхwарзер и Сахра Wагенкнецхт (ФОТО: Петитион)

Уз манифест у медијима је предочено да ће антиратни митинг под називом Устанак за мир! (Aufstand für Frieden!)бити одржан у суботу, 25. фебруара пред берлинском Брнденбуршком капијом, и то дан након годишњице упада рускихих трупа у Украјину за који је заказано низ протестних и антиратних манифестација широм Немачке, и наравно у самом Берлину и то на истом месту и мање-више у исто време.Зашто дан након, питали су се многи? Да ли је то ризик? Очигледно је да су Сахра Вагенкнехт, Оскар Лафонтен, Алис Шварцер, Ерих Вад и остатак екипе добро промиослили и пресекли. Пре свега тиме су избегли могуће нежељене, благо је рећи „сусрете“, пре сукобе са ратоборним присталицама ратнохушкачких владајућих политичких станака, укључујући и Левицу која донекле почиње да лавира између зеленог екстремизма, социјалдемократске привидне суздржаности (читај слабости да се супротстави притисцима) и својих програмских циљева, али и са великом украјинском „избегличком“ колонијом која ће славодобитно се шепурити поред за ту прилику из Украјине донетог уништеног, наводно руског тенка, постављеног пред руском амбасадом у Берлину уз традиционални Бандерин поклич: Слава Украјини. Наравно, варница је било и на самом догађају, но на сву срећу, ничег опаснијег није било до баналних ситуација које не завређују пажњу будући да су организатори све време ситуацију држали под контролом.

___

МАНИФЕСТ ЗА МИР

Данас, 10. фебруар 2023.  је 352. дан рата у Украјини. До сада је убијено преко 200.000 војника и 50.000 цивила. Жене су силоване, деца уплашена, цео народ трауматизован. Ако се борбе наставе Украјина ће ускоро бити депопулисана и разорена земља. И многи људи широм Европе такође се плаше ескалације рата. Страхују за своју и будућност своје деце.

Украјинском становништву које је брутално напала Русија потребна је наша солидарност. Али шта би сада била солидарност? Колико ће још бити борбе и умирања на ратишту у Украјини? А сада, годину дана касније, шта је заправо циљ овог рата? Немачка министарка спољних послова је недавно рекао да „ми“ водимо „рат против Русије“. Озбиљно?

Председник Зеленски не крије свој циљ. После обећаних тенкова, он сада захтева борбене авионе, ракете дугог домета и ратне бродове – да порази Русију у целости? Немачки канцелар и даље уверава да не жели да шаље борбене авионе или „копнене трупе”. Али колико је „црвених линија” већ пређено последњих месеци?

Основан је страх да ће Путин кренути у максималан контранапад ако Крим буде нападнут. Хоћемо ли онда неумољиво клизити ка светском и нуклеарном рату? То не би био први велики рат који је овако почео. Али то би могло бити последње.

Уз подршку Запада, Украјина може да добије појединачне битке. Али не може да добије рат против највеће светске нуклеарне силе. То каже генерал војске  Сједињених Држава, Мили. Он говори о застоју у којем ниједна страна не може војно да победи и рат се може окончати само за преговарачким столом. Зашто онда не сада? Одмах!

(Kada će biti mir u Ukrajini?)

Преговарати не значи предати се. Преговарати значи правити компромисе са обе стране. Са циљем да се спречи још стотине хиљада смртних случајева и још горе. То мислимо и ми, а то мисли и половина немачке популације. Време је да нас саслушате!

Ми грађани Немачке не можемо директно да утичемо на Америку и Русију или на наше европске суседе. Али можемо и морамо тражити од наше владе и канцелара одговорност и подсетити га на његову заклетву: „Отклонити штету од немачког народа“.

Позивамо канцелара да заустави ескалацију у испорукама оружја. Сада! Он би требало да предводи јак савез за прекид ватре и мировне преговоре и на немачком и на европском нивоу. Сада! Јер сваки изгубљени дан кошта још 1.000 људских живота – и приближава нас трећем светском рату.

____

(Manifest za mir)

И одмах пошто се појавио, манифест је поред енормне подршке наишао и на жестоке критике, како владајућих партија, тако и саме Левице. Критичари широм Немачке оптуживали су његове ауторице за наивност али и намерно прикривање страдања Украјинаца.Чињеница да су Вагенкнехт и Шварцер у документу осудили Немачку и САД као ратне хушкаче многима се није допала.

Након обзнањивања мировног манифеста, млади политичари из омладинских организација ЦДУ, ЦСУ и ФДП јединствено су се супротставиле манифесту Сахре Вагенкнехт и Алис Шварцер сопственим контра-манифестом. Председници Младе уније и Младих либерала, Јоханес Винкел и Франциска Брандман, изричито су се обавезали на испоруке оружја Украјини, као да су се угледали на Аналене Бербок.„Само украјинска победа може да обнови мировни поредак у Европи“, наводи се у њиховој петицији коју је до суботе ујутро потписало око 21.000 људи.Винкел и Брандман противрече оцени садржане у манифесту Вагенкнехове и Шварцеове о клизању ка светском и нуклеарном рату. Усвом „Манифесту за слободу у Европи“ они тврде да прекид испоруке оружја не би резултирао миром, већ уништењем европске демократије од стране Путина.Испоруком оружја Украјини стварају се услове за праве мировне преговоре јер наше „никад више“ треба живети а не само рећи, „јер Украјина мора да победи“.

Савезни министар економије Роберт Хабек оштро је критиковао „Устанак за мир“ рекавши да „свако ко је при здравој памети жели мир“ међутим, оно што су левичарска политичарка Вагенкнехтова желела да прода као мир је нешто што „империјалистички диктатор” намеће Европи. Ако то прође, то би био позив Путину да изврши инвазију на неколико европских земаља. Оспоравајући наводе из манифеста вицеканцелар Хабек тврди: “Ово није мир … ово је политичко обмањивање становништва” и упозорава телевизијско гледалиште АРД-а да не наседа на те провокације. Притом, био је и амбивалентан према кинеским предлозима за окончање рата. По њему, тај документ је “такође слеп” јер не прави разлику између жртава и починилаца.

Уочи антиратног митинга „Устанак за мир“ и савезна министарка спољних послова Аналена Бербок (Зелени) реаговала је на притисак левичарске политичарке Сахре Вагенкнехт да се оконча рат у Украјини. На завршном догађају предизборне кампање берлинских Зелених, Бербок се само индиректно обратила ауторима „Манифеста за мир“. „Пошто ових дана поново кружи позив да се седне за (преговарачки) сто, било да је у питању цела или половина Украјине, желела бих да подсетим шта то значи. Неки људи седе у подруму једанаест месеци и не усуђују се да изађу напоље. Нека деца не иду у школу годину дана.“ Под тим подразумева људе који би живели у источној Украјини под руском окупацијом. Тешко је рећи како им иде јер Црвени крст не може да стигне до њих.Поводом захтева за прекид испорука оружја, Бербокова је рекла: „А свима онима који кажу да оружје само мора да ћути, јер ћемо тада имати мир, желела бих да кажем: какав је то мир када морате да живите под руском окупацијом, да бринете сваки дан да ћете бити хладнокрвно убијени, силовани или чак киднаповани као дете?” и онда сумира: „Диктирани мир, како неки сада траже, није мир, то би пре било потчињавање Украјине Русији. Мир значи да народ Украјине поново може да живи у слободи.“

Немачка комунистичка партија (ДКП) с којом Вагенкнехтова одржава одређен ниво добрих и срдачних односа па се чак спекулисало о могућој сарадњи у будућности, није потписала „Манифест“има и одређених замерки иако сматра да је више него неопходно постојање широког покрета против даље ескалације рата у Украјини што је требало да значи да ће и 24. и 25. фебруара изађи на улице и пружити подршку јер „трећи светски рат мора бити заустављен“. Пре свега ДКП критикује имплицитни став исказан у манифесту да је само Русија одговорна за овај рат.Посебно им смета формулација да је Русија „брутално напала“ украјинско становништво. У свом саопштењу објављеном на страницама недељника „Наше време“ ДКП скреће позорност да се у манифесту не помиње НАТО, који је подгревао овај рат а сада се противи његовом окончању осујећењем мировних преговора. Притом подсећају да је Савезна влада, која је подржала пуч 2014. уз помоћ фашиста у Украјини и сама потписала и гарантовала Минск споразум IIали само да би купила време за милитаризацију Украјине, што је недавно и сама Меркелова крајње неувијено изјавила. ДКП сматра да  сугестија „Манифеста“да би влада требало да посредује у циљу мирног окончања сукоба нереалан захтев јер је она једна од покретачких снага рата. Овако оштар став ДКП у односу на Вагенкнехтову је разумљив. Међутим, подједнако је разумљива и приврженост мировном покрету израженом кроз решеност да позове своје чланове и симпатизере да учествују на најављеним протестима.

Ипак, али само за мање упућене може бити изненађење тон манифеста и на први поглед „неизбалансираност“ става у односу на глобалне зараћене стране. Ваља имати у виду да се у низу својим критичким јавним иступима Сахра Вагенкнехт крајње јасно одредила према низу актуелних питања немачке спољне и унутрашње политике везане за кризу изазвану украјинским ратом. Њен став је јасан и више пута саопштен. Притом ваља имати у виду да је уназад годину дана акценте својих наступа, укључујући и спорење са десним крилом унутр Левице, стављала на економске последице погубне политике црвено-жуто-зелене коалиције задржавајући се на темема за које јој нико не може оспорити да је експерт – дакле на економским темама. Истовремено, ваља подсетити да су наступи њеног супруга, Оскара Лафонтена били усмерени доминантно против евро-атлантске немачке политике  под патронатом САД који нису били противуречни са њеним изјавама. Добро је позната његова кампања под слоганом „Ami go home!“ третирајући америчко војно присуство на тлу Немачке као окупационо а која сугерише потребу има повратка немачке пуне суверености. Наравно полазишна позиција у критици постојеће политике владе Олафа Шолца и његових партнера из ФДП и Зелених суштински је другачија од оне коју заговарају лидери Алтернативе за Немачку, за коју, као што смо видели, Вагекнехтов каже да су заговорници оне империјалистичке идеологије која је у ХХ веку Немачку завила у црно. Притом, ваља имати у виду и шири контекст али и потребу да се око заједничког именитеља окупи што већи број грађана. Ваља имати у виду да су неки наративи везани за рат у Украјини одвећ дуго у употреби да су временом постали подразумевајући. Очигледно је да Вагенкнехтова као несумњиви лидер овог нарастајућег покрета није желела да перспективно сече грану на којој седи зарад одређених баланса који би задовољили све, мада је то немогуће.

Ваља у сагледавању ових догађаја али и могућег развоја ситуације имати у виду чињеницу постојећег сукоба у Левици и одређених перцепција могућег развоја ситуације који би имао за последицу и формирање нове странке на чијем биу челу била Вагенкнехтова. У том смислу ваљало би подсетити да су скорашње (прошлогодишње) анкете указивале на могућност да би могла да привуче чак и до 30% гласачког тела.

„Укрштања“ између левице и крајње деснице“

У суботу, 25. фебруара полиција је очековала око 10.000 учесника антиратног митинга кодберлинске Бранденбуршке капије, колико је и било најављено од стране организатора. Непосредно пре почетка митинга, берлинска полиција је известила о присутности око 5.000 учесника али и овеликом приливу грађана. Нешто касније се баратало са цифром од око 13.000 присутних док су на крају догађаја организатори у свом саопштењу навели да је око 50.000 људи било на протестном окупљању.Тој процени су се унеколико придружили и новинари који су извештавали о огромном приливу људи и великој гужви са обе стране Бранденбуршке капије упркос суснежици и хладноћи. Берлинер цајтунг је баратао са цифром и од 60.000 демонстраната. Међу учесницима су уочене заставе на којима су били голубови мира. Према речима портпарола полиције, у ближем или даљем окружењу овог масовног митинга одржавало се још неколико демонстрација са сличним фокусом, али и контрапротеста. За разлику од предходног дана, овај пут је било око 1400 припадника полиције. Берлинским полицајцима подршку су пружали и снаге из других савезних држава.

На митингу није било дозвољено истицање одређених симбола. Ограничења која су наметнули градски скупштински органи укључују ношење војних униформи и беџева, са словима „Z“ и „V“ и „друге ратне симболике“ или „коришћење руских и совјетских војних застава“, обзнанила је берлинска полиција. С друге стране, организатори „Устанка за мир су истакли да „десничарским заставама, амблемима и симболима није место на митингу“. На почетку догађаја организатори су истакли да одређене заставе и позиви нису дозвољени на што се чуло звиждање из масе. Било је и повика: „Живела Русија“.

У близини Бранденбуршке капије, на Ебертплацу одржан је контра-митинг под називом „Солидарност са Украјинцима – озбиљно? Онда слушајте себе, а не Вагенкнехтову” и под мотом „Мисли право против бочног размишљања (Querfront, прим.аут.)и исправно – заустави попречни фронт(исто, Querfront, прим.аут.)”. Наравно, тај је протест као што се могло и очекивати био у организацији антифа покрета.  Ваљало би подсетити на догађања у Лајпцигу с почетка јесени 2022. године када је одржан први велики у низу протеста под заједничким називом „Врела немачка јесен“, покрет у који је Левица (Die Linke) улагала велике наде али који се брзо и неславно окончао. И тада су се Антифа групе супротстављале десничарима, ометајући их у њиговом маршу кроз град.  Активисти немачких антифа група сарађују мање или више отворено, или бар подржавају протесте и политику Левице. Сличан однос према Сахри Вагенкнехти очигледно новом, већ прилично дуго очекиваном политичком али и широко антиратном покрету који окупља широку гаму политички мислећих грађана предвођеном Вагенкнехтовом гаји и добро познати десничарски провладин медији „Огледало“ (Der Spiegel). Страх од такозване умрежене политичке сарадње (Querfront) различитих и удаљених политичких опција (о чему смо током прошле године такође писали), праксе која у немачкој историји политичких странака није непозната још из времена Вајмарске републике, очигледно постаје све већи. Признали или не али одређена хомогенизација немачког друштва у кризним временима а ово јесте такво, итекако забрињава неолибералне владајуће структуре.Зато новинари „Шпигела“Сузане Бејер, Маркус Фелденкирхен и Себастијан Фишер постављају питање: ко су ти људи? Плаши њих не само очекиваних 10.000 учесника митинга већ више оних преко 650.000 потписника манифеста. И у не тако доброј али познатој традицији овог листа тврде да апелу садржаном у Манифесту за мир „недостаје јасно разграничење у односу на десницу“тврдећи да су „десничарски екстремисти заузети мобилизацијом. Да ли ће велики демо (демонстрације, прим.аут.) бити доказ новог, опасног „укрштања“ између левице и крајње деснице“ да би одма потом ствари релативизовали реченицом„или се појављује нешто друго – нови мировни покрет?“ и покушали да омаловаже потписнике манифеста питањем: „Да ли Шварцер и остали тачно знају у шта су се увалили са Вагенкнехтовом?“ јер, тврде они: „годинама је било критика да би Вагенкнехтова свесно прихватила подршку десничарских екстремиста и свесно се обратла овој клијентели.“Џабе им говорити, знају они то и само да је и пре скупа, као и током самог скупа пред 50.000 грађана јасно и недвосмислено изјавила да се десничарским екстремистима, који су у традицији режима који је започео најгори светски рат који је у живом сећању Немаца, није место на мировним демонстрацијама. Да је такав не само њен став већ и огромне већине присутних јесте и чињеница која се могла видети на самом протестном окупљањеу, није било никаквих страначких, поготову не десничарских застава и симбола али је било масовне подршке њеним ставовима и наводима. Истине ради, ако је и желео да учини какву провокацију, уредник десничарског „Компакта“, Јурген Елсесер, био је од стране самих присутних грађана онемогућен. И да, на снимцима који се могу погледати на Јутјубу, поред неколико застав дугиних боја и пар државних застава доминирале су плаве заставе за белим голубовима – симболом мира.

У покушају да релативизирају позиве на мировне преговоре тврдећи да је очигледно да Путин не жели да преговара, већ да потчини и уништи Украјину, државни медији се питају од када је мировни покрет за закон воље најјачих уместо за снагу закона? Па тврде да очигледно нешто није у реду са Вагенкнехтовом и Шварцеровом и да их није брига за судбину жртава у овом агресорском рату.  

(Сахра Вагенкнехт )

Руку на срце, на скупу није било ни застава странке Левице којој Сахра Вагенкнехт још увек припада. Мада, ако би неко и пратио дешавања у Левици, уназад бар годину дана тешко би могао да закључи да је Сахра Вагенкнехт члан Левице, осим можда уколико прати дешавања у Бундестагу где у случајевима њених наступа иде кајрон са назнакон да је члан посланичког клуба Левице. На страначком сајту о Манифесту за мир и плебисцитарној подршци коју је у немачком грађанству добио велику подршку и публицитет, као и о суботњем митингу тамо нема ничег, чак није ни споменут у прегледу планираних антиратних манифестација у Немачкој а наводили су прецизне податке о сваком, ма и најмањем митингу који је углавном невладин сектор организовао. Ни у пригодном и обимном интервијуу који је објављен уочи годишњице руског напада на Украјину, лицери Левице, Јанин Вислер и Мартин Ширдеван не спомињу нити манифест, нити окупљање па наравно ни Вагенкнехтову. Она је дефинитивно у Левици непожељна особа – непоменик.

Оно што ће, могуће је, дефинисати овај антиратни покрет изрекла је Алис Шварцер  је: “почетак покрета грађана”. И Шварцерова је вероватно у праву. Овај скуп који је окупио око 50.000 људи и манифест који му је предходио са преко 650.000 потписа подршке (а и даље се потписује) није дело активности ни једне НГО, без обзора имале те организације потпору државе, локалне самоуправе или неке од странака, итекако има потенцијала да прерасте у снажан и широк покрет грађана који ће, ако се посматра шири контекст и догађања везана за раскол у Левици али и социјалну и енергетску кризу која влада у Немачкој, управо око јасних ставовова Вагенкнехтове, али и широке подршке грађана широке лепезе политичких опредељења, од левице до деснице (неки у самој Левици али и из владујућих политичких странака је оптужују за популизам, углавном леви)али и  из различитих слојева  друштва, јер у њеним ставовима, било да се ради о економским, социјалним, геостратегијским или тренутно итекако актуелним ратним темама једноставно препознају сопствене и интересе и размишљања. Уосталом, скуп који је организован предходног дана, на дан почетка ратних операција у Украјини под називом „Стоп убијању у Украјини“ и са слоганом који је нашао значајно место на сајту Левице „Руске трупе, напоље из Украјине“, који је био организован у Берлину на истом месту од стране савеза већег броја НГО и уз пуну подршку берлинских актуелних власти (СПД-Левица-Зелени) али и централних власти и уз учешће украјинског амбасадора и његов наратив, једва да је скупио 12-13.000 присталица. Са тог скупа су и они многобројни видео клипови са совјетским уништеним тенком. Део тог миљеа био је присутан и 25. у Берлину на контрамитинзима.

Ипак, речи Сахре Вагенкнехт да „нуклеарни ратни сат стоји на минут до 12“, да „свет никада није био тако близу нуклеарном рату, чак ни током Хладног рата“, снажно су одјекнуле међу присутнима. И њено интимно признање да је њено одрастања у ДДР-у током хладног рата било прожето страховима од могуће ескалације атомске опасности, да је након пада берлинског зида веровала да је та прича заувек остала у историји а да се сада у драстичнијој форми појављује као сулуда претња, примљено је са симпатијама подједнако као и њено противљење да се историја од пре 80 година понови, нико од присутних не жели да се икада више из немачких тенкова пуца на руске војнике, што је један од императивних захтева и већ одавно пређена једна од многобројних црвених линија које је поставио а потом и заборавио Олаф Шолц. „Ми више не верујемо вашим лажима. Знамо да су ваши тенкови ту да ратују”, рекла је и наишла на овације грађана. Публика јој је клицала и пљескала. И онда када је спомињала министарку спољних послова Аналене Бербок (Зелени), следиле су салве звиждука.Њена тврдња да је „Бербокова као слон у продавници порцулана у међународној арени“ или да су Зелени постали „ентузијасти зеленог оружја“ одјекнуло је као неупитна истина.

Коначно, да Сахра Вагенкнехт има и широку подршку потврдила је и видео порука америчког економисте Џефрија Сакса.Овај научник је видно узбуђен, у својој поруци поред тога што је критиковао ширење НАТО-а на исток јасно говорио да су Сједињене Државе разнеле гасоводе Северни ток 1 и 2, о чему је последњих месеци говорио и писао Оскар Лафонтен.

Након скупа, на својој фејсбук страници Сахра Вагенкнехт је написала да је огроман одзив грађана показао широку подршку позиву на окончање рата дипломатским средствима а не испоруком оружја. „Све приче о наводно масовној мобилизацији десничарских група показале су се као фарса и неуспели покушај да се оклевета скуп и људи спречеда да на њему учествују. Па макар неки медији запенили и покушали свом снагомњихова енергија да нас сруше, неће успети. Јер слике говоре јасним језиком. И многи људи који су били тамо знају боље. Оно што смо организовали био је највећи мировни скуп у Немачкој последњих година! Свима који су потписали манифест, а посебно свима који су дошли на митинг упркос снегу и хладноћи захваљујем се од срца! Ово је наш заједнички успех. Надоградимо ово и поведемо мировни покрет до нове снаге!“

А да је берлинска власт у којој је и Левица покушавала на све начине да отежа долазак људи на догађај сведоче многобројни постови на друштвеним мрежама.

Оно што овде није довољно елаборирано јесте питање односа унутар Левице и перспективе расплета сукоба који је пригушен, о коме не говори ни Сахра Вагенкнехт али ни Јанин Вислер и Мартин Ширдеван, копредседници Левице. На ту терму више у следећој колумни.

Podelite sa drugima:

Povezani članci

0 0 гласови
Glasanje za članke
1 Komentar
Уграђене повратне информације
Погледај све коментаре
слободан млинаревић
слободан млинаревић
1 година пре

Глас разума из Немачке!