Више од два милиона хектара пољопривредног земљишта – неискоришеног. А да је другачије могли бисмо задовољити 80 посто потреба ове земље. Ови подаци звуче страшно и требали би да нас брину, а посебно уколико на њих додамо чињеницу да је више од пола милиона људи у социјалној потреби. Ови подаци могли бити, вјероватно, још алармантнији да постоји статистика о томе колико људи живи у апсолутном, а колико на ивици сиромаштва.
Зашто на властитој земљи стојимо жедни, гладни и боси?
Добро дошли у богату земљу с више од пола милиона гладних, земљу милиона хектра чију половину не обрађујемо јер смо богати, а гладни. Посматрајући политичку ситуацију коју креирају они што смо их бирали схватамо да се о тлу што нас храни, грије и напаја прича као о заузетим фотељама с минимум одговорности. Али никада о формирању Министарство пољопривреде на државном нивоу.
“Тренутно имамо око милион хектара необрађене земље која се обрађивала прије рата, земља која се радила и гдје се производило 80 посто потреба ове државе”, истиче Неџад Бићо, предсједник Удружења пољопривредника ФБиХ.
Није тако само с храном. У Федерацији се пашњаци протежу на 452.000 хектара, а дефицит млијека нам је више од 100 милиона марака, барем у 2022. Није било боље ни годнама раније, само је прошла била рекордна.
“Године 2009. дефицит је био 67 милиона и константно је растао. Прошле 2022. он је износио 111 милиона КМ. Мислим да је био недовољан буџет у пољопривреди”, каже Санди Салкић, предсједник Одбора за пољопривреду у Парламенту ФБиХ.
Федерација се законски обавезала да ће буџет за пољопривреду бити између три и шест посто од укупног буџета, ове године немамо ни три. Умјесто 200 милиона марака дато је 160. Ниским улагањима, а још нижом производњом себе нужно стављамо у зависнички положај. Па нам цијену хљеба диктира руско-украјински рат, рат земаља с којима чак ни не граничимо.
“Држава се окренула увозу – ономе што је њима лакше. Увозити јефтинију робу сумњивог, лошијег квалитета, јер у то не мора ништа да улаже”, наглашава Бићо.
Лоша ситуација у пољопривреди деценијски је проблем. Субвенције су минималне, а једини који имају корист од субвенција заправо су грађани. Најбогатије земље Европе уједно су и највећи извозници хране, попут Француске, Њемачке, Низоземске. Да имамо потенцијала – звучи као увреда и утјеха.
“У Федерацији има 721.000 хектара обрадиве површине, у РС-у милион хектара, од чега је свега 300.000 хектара обрађено. То је велики потенцијал који је неискориштен, а тај простор је достатан да производимо храну сами за себе”, каже Вјекослав Вуковић, потпредсједник Вањскотрговинске коморе БиХ.
Постоји проблем и томе најбоље свједоче пољопривредници Оџака својим недавним протестом. И послије законски проведеног јавног конкурса за добијање државне земље под закуп, 21 судске пресуде у корист њихову и Опћине, не добијају сагласност министарства Посавског кантона и тиме не могу бити уведени у листу посједа, самим тим ни корисници земље ни корисници субвенција. Стотине хектара остат ће, како ствари стоје, необрађено.
“Исполитизирано је све, а камоли ко ће добити нешто да ради. У почетку су то били неки национални интереси, хрватски-бошњачки, али иза те приче кад то неко узме више не постоје ничији интереси већ интерес крупног капитала”, истиче Јуро Копачевић, предсједник Удружења пољопривредника Жито Оџак.
У закону о пољоприведном земљишту стоји да је земљиште природно богатство и добро од опћег интереса за Федерацију и Босну и Херцеговину, да ужива посебну заштиту, користи се за пољопривредну производњу и не може се користити у друге сврхе, осим кад то није. А није када је у 2019. и 2020. око три хиљаде инвеститора промијенило намјену готово четири милиона квадратних метара пољопривредног земљишта. Ако погледамо тржиште, да ли ћемо тада видјети чија је ово земља, а ако не, чија је ово наша земља?
Извор: Акта.ба
Preuzeto sa:https://impulsportal.net/index.php/vijesti/ekonomija/36065-plodna-bh-zemlja-i-siromasno-stanovnistvo-dva-miliona-hektara-neobradeno
