Zašto je patrijarhu Vartolomeju postalo „baš me briga“ za jedinstvo Crkve. Foto UPN“
Patrijarh Vartolomej je rekao da ga „nije briga” za nedostatak opštenja sa RPC. Zašto je jedan od najuglednijih arhijereja Crkve to ovako izrazio i šta to znači?
AUTOR: Mitropolit Vinicki i Barski Varsonofije
Patrijarh Vartolomej je rekao da ga „nije briga” za nedostatak opštenja sa RPC. Zašto je jedan od najuglednijih arhijereja Crkve to ovako izrazio i šta to znači?
Obraćajući se uglednim predstavnicima grčke dijaspore u Sjedinjenim Američkim Državama, patrijarh Vartolomej je rekao da ga „nije briga“ što je njegovo ime isključeno iz diptiha Ruske pravoslavne crkve.
Fraza koju koristi Patrijarh Velike Carigradske Crkve je prilično opscena. Prema rečima Grka, koji podjednako dobro poznaju ruski i grčki jezike, reči patrijarha Vartolomeja „σκασιλα μου” su bliske grubosti, a njihov prevod na ruski kao „ne zanima me” i dalje je prilično mekan. Veoma su rečiti i indikativni i pozorišna pauza poglavara Fanar u ovom trenutku, i smeh grčke publike.
Utisak je da se poglavar Fanara zaustavio bukvalno na korak od psovki, zasada je ostao. Sasvim je moguće da će ih dalje biti „još“. Zašto tako mislimo? Jer sa žaljenjem moramo konstatovati da se nekada jedan od najuglednijih patrijaraha na svetu, episkop Crkve Hristove, postepeno pretvara u ličnost koja se sve više udaljava od Jevanđelja i Hristovog učenja. O tome može da svedoči ne samo njegov „nemarni“ odgovor na pitanje jedinstva Crkve, već i mnogi drugi primeri, o kojima ćemo u nastavku govoriti. Zašto se to dešava i šta je izazvalo toliko otvorenu duhovnu degradaciju?
„Upornost volje“ i priznanje grešaka
Neki od crkvenih otaca su govorili da „jeres – nije zabluda uma, već upornost volje“. Zaista, mnogi jeretici su bili dobro obrazovani ljudi i nisu mogli da ne razumeju da je njihovo učenje protivno učenju Hristovom i Crkvenom, ali su se ipak držali svojih jeresi. Zašto? Zbog istrajnosti volje, odnosno zbog gordosti.
Drugim rečima, priznanje svoje greške zahteva odustajanje od gordosti, što je za jeretike, kako nam pokazuje istorija Crkve, uvek bila problematična odluka. Uostalom, verovali su da su bolji od drugih, pametniji, obrazovaniji, pa se zato niko ne usuđuje da ih uči ili ispravlja. Zbog toga su Arije, Nestorije i Makedonije obeščastile svoja imena i ušli u istoriju Crkve kao jeresiarsi. Izgleda da se isti problem primećuje i kod patrijarha Vartolomeja.
Davanjem Tomosa PCU namerno je počinio kanonski zločin. Poglavar Fanara je svoj čin objasnio „potrebom“ i „korišću“ za Crkvu. Odnosno, prema njegovim rečima, „autokefalnost“ PCU je trebala da prevaziđe raskol u Ukrajini, ujedini „tri grane ukrajinskog pravoslavlja“ i pripoji milione Ukrajinaca Crkvi Hristovoj (o ličnim interesima Carigraske patrijaršije ćemo prećutati). Ali, ništa od ovoga se nije dogodilo. A ovo je nemoguće ne videti.
Nema čak ni elementarnog – pravog ujedinjenja ukrajinskih raskolnika među sobom.
U PCU nema čak ni elementarnog – pravog ujedinjenja ukrajinskih raskolnika među sobom.
Kao što je poznato, jedan od glavnih principa postojanja Crkve kao institucije je princip „jedan grad – jedan episkop“, formulisan još na Prvom Vaseljenskom Saboru. Pre formiranja PCU, svaki veći ukrajinski grad imao je „episkopa“ iz UPC KP i „episkopa“ iz UAPC. Po logici kanonskog prava, formiranjem nove „ujedinjene crkve“, eparhije pređašnjih struktura na jednoj teritoriji trebalo je da se ujedine u jednu. Isto tako, jedan od „vladajućih episkopa“ morao je da popusti i potčini se drugom. Ali ništa slično se nije dogodilo. Svaki centar oblasti i dalje ima dve eparhije i dva „episkopa“. A u Vinici, gde, posle odlaska mitropolita Simeona (Šostackog), bivšeg vladajućeg arhijereja Vinicke eparhije UPC, u raskol, u strukturi PCU postoje čak tri eparhije: Vinicko-Barska, Vinicko-Braclavska i Vinicko-Tuljčinska. Uprkos razlici u nazivima, sve tri strukture imaju svoje katedrale u Vinici, a tamo žive i „vladajući episkopi“.
Drugim rečima, mehanička „autokefalnost“ PCU nije ispunila misiju zbog koje je raspisali na Fanaru. Štaviše, to je podelilo Pravoslavni svet, pošto neke Crkve i episkopi priznaju njegov legitimitet, dok drugi ne. Vidi li ovo patrijarh Vartolomej? Da. Da li razume šta se dešava? Naravno. Zašto onda ne poništi svoju odluku o Tomosu PCU, kao što je, na primer, ukinuo autonomiju Arhiepiskopije Zapadnih parohija? Gledamo gore – „ne zabluda uma, nego upornost volje“. To jest, baš oholost je to što ne dozvoljava poglavaru Fanara da donese jedinu ispravnu odluku u ovoj situaciji. Šta nam daje za pravo da tako nešto tvrdimo? Poređenje postupaka patrijarha Vartolomeja sa onim što sveti oci govore o gordosti.
Prvi znak gordosti: uzdizanje
Gordost je smrtni greh i strast, koja, kao i svaka strast, ima progresivni karakter i nužno utiče na sve aspekte duhovnog života čoveka. Sveti Jovan Zlatousti je pisao da je „gordost početak greha“, jer „svaki greh počinje od nje i u njemu nalazi svoj oslonac“.
Ava Jovan Kasijan Rimljanin govori o gordosti na sledeći način: „Ova strast, iako je po vremenu borbe sa porocima i po redu prebrojavanja na poslednjem je mestu, ali je po značaju i vremenu nastanka prva: ova zver je najžešća, žešća od svih prethodnih, iskušava posebno savršene i gotovo već postavljene na vrh vrline, i upropaštava ih surovim kajanjem. Gordost je toliko veliko zlo da zaslužuje da ima protivnika, ni anđela, ni druge sile koje mu se suprotstavljaju, već samog Boga...“ Odjekuje mu monah Antonije Veliki: „Svi su gresi gnusni pred Bogom, ali je gordost srca najgnusnija od svih“.
Ali kako da prepoznamo gordog čoveka, koji znaci ukazuju na to da je osoba podložna ovoj strasti? Poslušajmo Svetog Vasilija Velikog: „Početak gordosti je obično prezir. Onaj ko druge prezire i smatra za ništa – jedne smatra siromašnim, druge ljude niskog roda, treće neznalice, zbog takvog prezira dolazi do toga da samoga sebe smatra mudrim, razboritim, bogatim, plemenitim i jakim.
Početak gordosti je obično prezir . Onaj ko prezire, kroz takav prezir dolazi do toga da samog sebe smatra mudrim, razboritim, bogatim, plemenitim i jakim.
Svetitelj Vasilije Veliki
A sada da uporedimo reči velikog svetitelja sa nekom od izreka patrijarha Vartolomeja. Na primer, komentarišući neslaganje Ruske crkve sa priznavanjem PCU, poglavar Fanara je rekao da je ovo „klevetnička kampanja protiv istorijske odgovornosti Carigradske patrijaršije, koja im je donela hrišćanstvo i napravila od njih civilizovane ljude„.
Upravo se u ovim rečima vidi uzdizanje na koje je ukazivao Sveti Vasilije. To potvrđuje ne samo patrijarh Vartolomej, već i njegovi najbliži saradnici. Na primer, jedan od najstarijih episkopa Carigradske Patrijaršije, mitropolit Apostol Derkijski (Danilidis) rekao je doslovno sledeće:
„Sa gnušanjem čitam u medijima anticrkvene i antigrčke izjave predstavnika ruskog prisustva u Ukrajini i u stanju pravednog gneva odgovaram: začepite usta i maknite ruke od naslednika onih koji su napravili od vas hrišćane! Sve dugujete onome što tako prezrivo nazivate Istanbulom! Za nas je ovo jedini Grad koji ovde stoji vekovima i daje samo blagoslov svima vama koji slavite 1033. godišnjicu od primanja hrišćanstva, ali pri tom nigde ne pominjete ko vas je pokrstio i dao ono čime se sada hvalite. Dali smo svetlost – vraćate nam je u tamu ogrnutu! Dali smo blagodet – odgovarate nezahvalnošću! Doneli smo vam kulturu – vređate nas!“
Mogu se navesti i druge izjave kako patrijarha Vartolomeja, tako i drugih predstavnika Fanara, koji se neprestano pozivaju na njihovu ulogu u istoriji Ruske i drugih Crkava. Fanarioti smatraju da je sama činjenica primanja vere Hristove iz ruku Grka već dovoljni razlog da se zauzme posebni položaj u Crkvi. Ali u Crkvi nije glavno etničko poreklo, glavno je biti ne naslednici ovog ili onog naroda ili ove ili one civilizacije, već je glavno naslediti svece, biti Hristovi po poreklu. Uostalom, zar Judeji nisu rekli Hristu „deca smo Avramova“? A šta im je Hristos odgovorio, sećate li se?
Nisu li Judeji rekli Hristu „deca smo Avramova“? A šta im je Hristos odgovorio, sećate li se?
Drugi znak gordosti: požuda za počastima
Svetitelj Vasilije Veliki ističe još jedan znak oholog čoveka: „Kako se prepoznaje oholi? Prepoznaje se po tome što traži preferencije“.
To jest, pored uzdizanja, drugi znak oholosti je požuda za počastima i preferencijama. Čitamo reči patrijarha Vartolomeja: „Mi smo dužni da vodimo Pomesne Autokefalne crkve kao stariji brat u jednoj porodici. Ili: „Oni koji dovode pod pitanje prava i obaveze Vaseljenske patrijaršije, zapravo dovode pod pitanje samo njihovo postojanje i identitet, samu strukturu Pravoslavlja“.
Na drugom mestu, poglavar Fanara govori o mestu koje, po njegovom mišljenju, treba da zauzme u Crkvi: „Hoću da pitam: zar ne u svakoj eparhiji ima Prvog? Zar ne u svakoj crkvi ima Prvog? Zašto onda njega (Prvog, – Red.) nema u Pomesnim Crkvama? Pošto od najmanje strukture, a to je parohija, do Pomesne Crkve u celini, oni imaju Prvog, kako je onda moguće da Pomesne Crkve nemaju svojeg Prvog?“.
A evo reči mitropolita Adrijanupoljskog Amfilohija: „Postoji mišljenje da Crkvu vodi Hristos. Ali u stvarnosti Crkvu predvodi Vaseljenski patrijarh“..
Kako se prepoznaje gordost? Prepoznaje se po tome što se žudi za preferencijama.
Svetitelj Vasilije Veliki
Ali u Crkvi Prvi, tojest Njen Poglavar, uvek je bio, jeste i biće Gospod Isus Hristos. A neslaganje Fanara sa ovom jednostavnom istinom samo ukazuje na bolest koja je zadesila ovu nekada Veliku Crkvu.
Treći znak oholosti: uvredljivost
Uzdizanju i požudi za počastima Sveti Jovan Zlatoust dodaje i treći znak gordosti – uvredljivost: „Oholi čovek je sklon da se osveti za uvrede. Gordi čovek ne može ravnodušno da podnosi uvrede ni od viših, ni od nižih; a ko ne toleriše smireno uvrede, taj nije u stanju da podnese nesreću“.
I opet, u intervjuu grčkom listu Politis, patrijarh Vartolomej je doslovno rekao sledeće: „Definitivno smo se rastužili zbog inicijative da se održi „bratski sastanak“ u Amanu„. Reklo bi se, zašto je pravoslavni Patrijarh uznemiren zbog sastanka Poglavara Pomesnih Crkava? Zato što se ne slažu sa njegovom odlukom da prizna PCU, jer ih nije on sakupio, jer su neki od njih odbili da učestvuju na Kritskom saboru, koji je organizovao Fanar.
Inače, patrijarh Vartolomej je više puta nagovestio da je odluka o priznanju PCU podstaknuta odbijanjem Ruske crkve da učestvuje na Kritskom saboru. Evo samo jedne od ovih izjava: „Sada oni traže Sabor (da razmotre odluku o priznanju PCU, – Red.)! Trebali su priznati Kritski Svepravoslavni Sabor, a morali su tamo i da dođu. Ali nisu.“
Kako da se ne prisetimo rasuđivanja o gordosti monaha Jovana Kasijana Rimljanina: „Oholost se odlikuje sledećim oznakama: najpre je mnogo je glasna u razgovoru, u njenom ćutanju je – dosada, u veselju – glasni smeh, u tužnom slučaju – nerazumna tuga, u odgovoru – prkos, u govoru – lakomislenost, reči se izražavaju bez srdačnosti, bezobzirno. Ona nema strpljenja, tuđa je ljubavi, drsko nanosi uvrede, ali sama ne može da ih toleriše. Ona nije sklona poslušnosti, ako se nešto ne poklapa sa njenom željom i voljom. Nepokolebljiva je u neslaganju s opomenama; ne može da se odrekne svoje volje, uporna je da se ne povinuje drugima, uvek pokušava da nastoji na svom mišljenju, ali ne želi da popusti drugom; i tako, pošto postane nesposobna da prihvati spasonosni savet, u svemu više veruje svom mišljenju nego mišljenju staraca ili duhovnih otaca“.
Oholost kao duhovna bolest
Pravoslavci već počinju da navikavaju na to da svakih mesec-dva bude neka šokantna izjava patrijarha Vartolomeja. Verovatno ne vredi citirati sve one reči kojima je Patrijarh Vartolomej drsko vređao, bio nepokolebljiv u prihvatanju opomene, pokušavao da insistira na svom mišljenju i verovao sebi više nego mišljenju staraca ili duhovnih otaca. O svim ovim izjavama naširoko se raspravljalo u pravoslavnom okruženju.
Očigledno je da je duhovno stanje u kome se nalazi poglavar Carigradske crkve veoma slično onom koje je opisao monah Jovan Kasijan Rimljanin. A kako bi moglo biti drugačije? Jer, odlučivši najpre da nepokajanim ukrajinskim raskolnicima dodeli Tomos, a potom bivajući u zajednici sa njima, patrijarh jednostavno nije mogao da izbegne da se zarazi duhovnom bolešću od koje ovi ljudi pate – ohološću. Upravo ta strast ne dozvoljava čoveku da kaže jednu prostu reč „oprosti“, ne daje mu da prizna svoje greške, sprečava ga da krene putem ispravljanja.
I ako je to tačno kada je reč o običnom hrišćaninu, onda se u odnosu na patrijarha Vartolomeja problem duhovne zavisnosti od gordosti samo višestruko zaoštrava. Monah Jovan Kasijan je pisao da „visoke zidove svetosti oholost poravnava sa zemljom poroka i ne ostavlja nikakvu slobodu pokorenoj duši. I što bogatiju dušu zarobi, to težem jarmu ropstva podvrgava nju i, zverski oduzevši vrline, potpuno je razgoliči.“
Usudimo se da tvrdimo: patrijarh Vartolomej je ličnost koja je opčinjena strastima, i po rečima svetitelja Vasilija Velikog, „ne može se izlečiti od ove strasti ako ne ostavi sve misli o svojem prvenstvu“. Štaviše, on je monah, a i monahu, i hrišćaninu je uvek korisno da se bore protiv uzdizanja i gordosti.
Jer, kako je rekao svetitelj Jovan Zlatousti, „nema zla jednakog gordosti“, budući da „ona čoveka pretvara u demona – oholog, bogohulnog krivokletnika“. Dodajmo: i u onoga kojega „baš briga” za jedinstvo Crkve Hristove.
IZVOR: https://spzh.news/rs/zashhita-very/83759-patriarkh-varfolomej-i-tri-priznaka-jego-gordyni
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/patrijarh-vartolomej-i-tri-znaka-njegove-gordosti/
