Огледалце

sibinovic.djДакле примитивне заједнице, силом и принудом хомогенизоване историјске формације, језик „првог лица једнине“ афирмишу као основне диспозиције самовлашћа над којима лебде сурове егзекуције.

„Огледалце, огледалце“, наставак је познат али је метафоричко жариште разнолико: од бајковито огледне вежбе самоидентификације раног сазревања, до иронијског отклона трагизма аутократије. Језик говори временом у којем се остварује а његова унутрашња правила прилагођавају се претакању значења и доминантних тонова распореда друштвених скупова и места појединаца у њима. Времена у којима је улога појединца изражено подржана силом и незаслуженим положајем узурпатора наспрам ућутканог и немоћног мноштва, у језику фаворизује али и суспендује све могуће присвојне и повратне облике заменица: „ми“ у дубоку илегалу стварности а „ја“ у нарцистичку (па тек затим у нацистичку) орбиту. „Ја Клаудије, цар и бог“, „Ја Калигула, dominus et deus“,“ L’etat, c’est moi“,  фирери и фирерчићи, господари и комесари, очеви и диктатори, силеџије и кловнови. Сви почињу са „ја“.

Када се у говорном језику користи прво лице једнине, то је без примеса индивидуалне патологије могуће рализовати уз помоћ глаголског облика који заменицу првог лица једнине чини сувишном. Међутим, језичко удвајање глагола и заменице који означавају исити облик није само недостатак економије изражавања и одсуство стила, већ представља први ниво упозорења да се из таквог резонатора  јављају тонови јасног упозорења опасне патолошке промене. Наиме, ствар постаје драматично запуштена када се ова појава  одомаћи у јавном разговору, посебно у наступима оних који заузимању повлашћена места у процесу доношења важних одлука. Феномен који исијава симболику језичког индикатора извесних проблема колектива, бива неутралисан за највећи број чланова у формацијама у којима је положај привилегованог појединца историјски заштићен стањем заједнице пре формирања народа, друштава или нација схваћених у модерном смислу. Дакле, примитивне заједнице, силом и принудом хомогенизоване историјске формације, језик „првог лица једнине“ афирмишу као основне диспозиције самовлашћа над којима лебде сурове егзекуције.

Шта означава такав језик у јавном разговору модерних друштава у којима по дефиницији има места само за „ми“, док „ја“ оштро брани простор личних, и природних права појединца да се слободно изражавају и остварују?

Када личности које имају јавна овлашћења у модерним демократским друштвима, образлажући начин њиховог вршења, користе неприродан спој глаголског облика и заменице првог лица једнине, ради се о упадљивом наметању узурпације и акције укидања појединачних „ја“ која нужно стабилизују изглед демократског „ми“ тако што изговарањем узурпаторског „ја“ укидају очекивано конституисање сувереног демократског скупа „ми“ и своју бескрупулозност коначно усмеравају у правцу изопачења и изневеравања друштвеног консензуса на којем су претходно изабране као легитимна „ја“ у односу на функционално „ми“. Тада слушамо „ја сам решио“, „ја не дам“, „ја ћу одобрити“ и  у недоглед изричуће језичке склопове који откривају покушај трансфера озбиљне психопатологије у почетне облике језичке навике да ехо те исте патологије за који дан постане насушно очекивање разуларене масе.

„… кажи ми Огледалце да сам „ја“ најнајнији на овоме свету“!

Нема, бре „ја“, јеси разумео фиреру!

Podelite sa drugima:

Povezani članci