Небојша Јеврић
Пише: Небојша Јеврић
Ану сам упознао на Монмартру 1985.
Дошла је у Париз стопом.
У Београду је завршила ликовну академију. Док је студирала издржавала се чистећи Клуб Академије. Највећу рупу Београда.
Чистила је под од пикаваца, празних флаша пива, шприцева којих је увек било у тоалету. Устајала је у четири кад је био фајронт и почињала да ради. Новац није имао ко да јој пошаље. Мајка је била стара и болесна.. Имала је четрдесет година кад је родила.
И мајка јој је радила као чистачица.
Дете у забаченој вароши под планинама, мала Ана, почела је да црта. Била је прва на листи кад је конкурисала за Академију.
Кад је била на првој години умрла јој је мати.
Никог није имала. Имала је али њени рођаци, у Топлицу стигли из Црне Горе пре двеста година, нису хтели да знају ни за мајку ни за њу. Била је копиле. Била је брука фамилије.
Никад неће заборавити да је мајка успављивала певајући:
„Буји паји, лијепа срамото материна,
Да порастеш висока као они јабланови,
Снажана као они загрљаји,
Буји паји лијепа срамото материна.“
Ана је пришла првом туристи на Монмартру и почела да га црта док је седео за столом.
То газде кафана на Монмартру нису дозвољавали али се госту допала црнка, дуге дивље косе, очију што мењају боју према добу дана.
Купио је њен портрет. И не само то. Имао је пријатеља галеристу код којег ју је одвео.
Убрзо је почела да излаже. Нашли су се купци за њене слике. Сликала је вукове и вучје очи.
Сликала је очи људи.
Обилазила станице метроа и сликала очи бескућника. Очи разбојника.
Није то била бог зна каква каријера али је она научила да живи са мало. Остала је у Паризу и од општине добила стан. Сад је пензионерка. Са малом уштеђевином одлучила је да се врати у своје село које су скоро сви становници напустили. Обновила је ђедову кућу и од ње направила атеље .
Чуо сам случајно у кафани после књижевне вечери причу о њој. И одлучио да је посетим. Ненајављен. Нисам имао број телефона а ни она није имала телефон.
Пео сам се уз планину тек понегде покривену снегом.
Не,није могла да верује да сам је пронашао. Да за „Експрес“ правим разговоре са сликарима. Да хоћу да пишем о њој. Не долази у обзир, рекала ми је Ана.
На зидовима су биле слике животиња, птица, инсеката. И очи људске и зверске које су ме гледале са свих страна.
Преседели смо до зоре. Уз мирисне планинске чајеве које је брала и сушила, причала ми је о тајнама Париза , заједничким пријатељима а највише о мајци.
„Моја мајка је била најлепша девојка у селу. Чобаница. Имала је шеснаест година. И он, Мираш, имао је шеснаест година и био најлепши чобанин. Узео је готово на силу, хтела га је али се бојала родитеља. Обећао је да ће се са њом оженити. Тако ми је причала. А он је одбио да се са њом ожени. У селу се ништа није могло сакрити. Ишао је и њен отац код његовог оца али залуду.
Мираш се оженио другом .И добио кћерку. Лепу као и он.
Мирашева ћерка отишла је да студира. На станици у Београду келнер макро јој је сипао јоханбин у кафу. После су је одвели у хотел и ређали се на њој. Све сликали. Уценили је. Кад ју је Мираш после три месеца пронашао радила је у Пицином парку са другим штајгерицама.
А мојој мајци није више било места у селу. Отишла је у град . Није имала мушкарца до четрдесете. У четрдесетој је упознала мог оца. Исто Црногорца.Чекао је да се мајка породи па брак.
„Да си бар родила мушко!“ рекао јој је, оставио нас.
Добио сам од ње слику за успомену. На којој су биле само моје очи. И око њих марк.
ИЗВОР:https://www.in4s.net/oci/
Подјелите текст путем:
