Европски заговорници поновног увоза руског гаса су ћутали неко време и чекају праву зиму, несташицу ЛНГ на тржишту и раст цена.
Током последњих 50 година, западноевропске енергетске компаније развиле су дубоке пословне, али и личне везе прво са совјетском, а потом и руском гасном индустријом.
Највећи експонент тих односа и интереса је бивши немачки канцелар Герхард Шредер, који је као немачки канцелар отворио пут пројекту гасовода Северни ток 1, поставши и његов председник управе након што је напустио канцеларску дужност. Упоредо с тим бизнисом, Шредер је био истрајни заговорник све чвршћег немачко-руског енергетског односа и повезивања.
За овог бившег немачког канцелара и других његове врсте у европском енергетском сектору, таква једна ситна ствар попут пуног опсега између двеју држава на европском континенту – Русије и Украјине – не значи нужно крај уобичајеног пословања, наводи у својој анализи за Натионал Интерест Алан Рајли, виши сарадник у тхинк танку Атлантско веће (Атлантиц Цоунцил) из Вашингтона, који се специјализовао на подручјима антимонополског, трговинског и енергетског права као и питањима политике Европске уније.
Спрема се нови удар на Путина: Ближи се крај руском „тајном оружју“?
У овом тренутку, чињеница је да се посао Гаспромовог извоза руског гаса из гасовода у ЕУ до темеља урушио. Ипак, упркос томе, многи пословни и политички европски званичници желе да се ствар што пре врати у „нормалу“.
У Њемачкој већ дуже време премијер Саксоније позива на поправак гасовода Северни ток 1 и обнову испорука руског гаса. У Италији је један од припадника старе руско-италијанске енергетске клике, Паоло Скарони, изабран за председника италијанског енергетског дива ЕНЕЛ.
„Ре-Шредеризација“
Није превише тешко препознати шта се кува.
Екипа која маше слоганом „бусинесс ас усуал“, предвођена управо онима попут Шредера и Скаронија, навијаће и гурати склапање послова о поновном протоку гаса с Москвом.
„Запад доживео неуспех – пропао економски рат против Русије“
Истовремено, на први поглед, ‘Ре-Шредеризација‘, како тај евентуални будући процес назива аутор анализе, изгледа као немогућа мисија, преноси Јутарњи.
Увоз руског гаса из гасовода у Европу од почетка сукоба са Украјином пао је са 40 на око свега 5 посто. Немачка, највећи руски увозник гаса, осигурала је у међувремену неколико нових ЛНГ терминала, тачније плутајућих ЛНГ бродова за увоз ЛНГ-а. Немачки министри стално изнова понављају и истичу кључна стајалишта везана уз енергетску диверзификацију.
Немачка ће, тако, увозити норвешки природни гас, ЛНГ, енергију ветра, соларну енергију – укратко, све осим руског гаса. Међутим, руски природни гас није у потпуности нестао с „радара“. Наиме, иако је руски увоз путем гасовода колабирао, руски увоз ЛНГ-а се повећао. Тачније, широм ЕУ руски увоз ЛНГ-а сада је на другом месту, одмах иза увоза ЛНГ-а из САД-а.
Што је још важније, економски и политички систем потпоре увозу руске енергије широм Западне Европе није нестао. Тренутно можда тежи да буде мање видљив, али тај је систем спреман поновно да се активира и погура руски гас према Европи у првом тренутку који би био погодан.
Ту је већ споменути премијер Саксоније, Мајкл Кречмер, а занимљиво је да он користи политику затварања немачких нуклеарних електрана – од којих су последње три искључене 15. април – као оправдање за то.
„Хладна зима, велика потражња за ЛНГ-ом, раст цена – и то је то“
Овај пример позивања на обнову испорука руског гаса кроз Северни ток 1 уклапа се у ширу стратегију немачких присталица увоза из Русије. Они добро знају да ће бити тешко снабдети Немачку довољном количином енергије из алтернативних извора уз ефективни прекид увоза руског гаса.
Губитак настао затварањем укупно шест нуклеарних електрана у последње три године повећава потражњу за већим количинама енергије из других центара набавке, а ограничења планирања отежавају дистрибуцију енергије ветра путем појачаних мрежних капацитета тамо где је потребна.
Истовремено, нико не жели масовно да повећа употребу угља – иако се, напомиње аутор, и то догађа.
Разоткривени: Једна од најбогатијих држава света утростручила увоз руске нафте
Све што немачким заговорницима руске енергије заправо треба је једна зоиста хладна зима и Кинези који купују довољне количине течног природног гаса на светским тржиштима да цене природног гаса драматично порасту. У том тренутку би постојали сви аргументи за поправку Северног тока 1 – по цени од 500 милиона долара – и повратка на раније уобичајено пословање.
Притом, то не би био аргумент који би се износио само у Немачкој.
„Шредеризација“, према којој европски политичари и пословни руководиоци траже и подупиру дубоке везе с руским енергетским тржиштем, била је и остала обележје западноевропског енергетског сектора у целини, не само у Немачкој.
Сада се, како наводи Рајли, „Ре-Шредеризација“ може видети на сцени у Италији где је десна влада Ђорђе Мелони, коју је подупрло проруско коалицијско крило Силвија Берлусконија, именовала Скаронија за председника ЕНЕЛ-а.
Скарони је раније био извршни директор другог италијанског енергетског дива ЕНИ и развио је чврст однос – као што и сами записи из Кремља показују – с руским председником Владимиром Путином. Такође, подржавао је и делимично финансирао пројект гасовода Јужни ток, који је имао за циљ да нанесе штету Украјини осигуравањем алтернативне транзитне руте за руски гас у Европу, пише аутор Рајли.
Но, свеукупан циљ Москве није био само да смањи приходе Украјине, већ и њену важност за ЕУ, што би теоретски олакшало каснији напад на ту земљу јер би биле смањење шансе да би ЕУ за то показала какав значајнији интерес.
ЕНИ је под вођством Скаронија такође затворио Италију у руску гасну мрежу, одржавајући дугорочне уговоре с руским енергетским дивом Гаспромом и куповином гасних поља у Русији.
Као и многи други њему слични, Скарони није показао предомишљање или кајање за своје поступке. И даље је тврдио да Италији треба руски гас за идућу деценију и успротивио се санкцијама Кремљу и то упркос чињеници да сукоб Русије и Украјине прети европској безбедности и међународном поретку.
Из енергетске перспективе, њихове акције учиниле су Европу зависном од руског гаса, а када је Москва Европској унији измакла енергетски „тепих“, европски потрошачи су били ти који су на крају платили рачун – трошак увоза енергије у ЕУ прошле године био је три пута већи него 2021.
Није тешко уочити да ће се Скарони ускоро координисати с проруским играчима у немачком енергетском естаблишменту како би прогурали поновни увоз руског гаса. Како је речено, требаће само хладна зима, ограничени приступ ЛНГ-у и високе цене енергије.
„Ре-Шредеризација“ западноевропског енергетског сектора у том тренутку ће кренути пуном паром, закључује Алан Рајли.
PZVOR https://www.intermagazin.rs/
