Prof. dr Nenad Živanović (Izvor: Lična arhiva
Dugo će biti potrebno da se bar okrenemo prema putu povratka našim pravoslavnim, porodičnim i društvenim vrednostima. Teško će biti, ali taj napor moramo da učinimo
I sada se, kao, čudimo?!
Usred ove velike i prevelike tragedije, kada jedan dečak, na početku svog životnog puta, ubija svoje drugove i drugarice, takođe, na početku njihovih životnih puteva, evo nekoliko reči o nama i našoj stvarnosti.
Kada smo početkom ovoga veka pohrlili ka „boljoj budućnosti“ očekujući obećane milijarde, prihvatali smo zapadne vrednosti, a naročito vladavinu prava i političku korektnost, koje su nam tiho donele tranziciju, reč koja je vešto sakrila surovu pljačku i destrukciju srpskog naroda. Paralelno sa tranzicijom, odnosno pljačkom, krenula je i „Bolonja“, koja je imala najmanje tri zadatka: promenu svesti kod mladih ljudi, urušavanje obrazovnog sistema do najnižih granica i, pod formom prava učenika i studenata – potpunu anarhiju.
Kao i kod tranzicije, odnosno pljačke srpskog naroda, „Bolonja“ je silovito krenula. Ministar obrazovanja i njegove mlade dame, po kojima je ova nova „reforma“ obrazovnog sistema dobila ime – pepsi reforma, rastrčali su se po Srbiji govoreći o uzvišenosti i ekselenciji novog obrazovnog sistema, o prohodnosti i mobilnosti učenika, studenata i profesora, o značaju novih „kurikuluma“, ishodima, svetloj budućnosti koja je tu, odmah iza rušenja postojećeg ružnog, zastarelog i beskorisnog obrazovnog sistema.
Direktori škola i dekani fakulteta, dobivši direktive, prosleđivali su ih naniže, profesorima. A direktive su nalagale: prohodnost, mali nivo opterećenja i demokratiju, odnosno anarhiju koja se zvala (i još uvek se zove) sloboda.
Naravno,
• prohodnost je podrazumevala, od osnovne škole pa do fakulteta, napredovanje bez učenja, odnosno bez znanja. I tako do titule doktora nauka;
• nivo opterećenja je podrazumevao maksimalno dozvoljen broj stranica (u udžbeniku) po jednom času predavanja. Da se deca i studenti ne preopterete, jer treba da žive, raduju se životu, a preveliko opterećenje tokom učenja ih onemogućava u tome. Zato se Andrić, Crnjanski ili Petar Kočić, na primer, predaju i čitaju po skraćenom postupku, sažeto, racionalno, u skladu sa ubrzanim vremenom;
• sloboda je podrazumevala onaj prvi deo iz poruke apostola Pavla Korinćanima: sve mi je dozvoljeno, i to bez odgovornosti, ne samo prema drugome već i prema sebi, bez koje sloboda postaje anarhija. Bolonja je uvela takvu „slobodu“ kao najvišu vrednost obrazovnog sistema.
I mladi ljudi su je sa radošću prihvatili: ne uče, ne opterećuju se (odnosno, ne opterećuju ih) i slobodni su i oslobođeni svake odgovornosti.
Podsetimo se, za ovu priliku dovoljna, dva ne tako davna slučaja iz naših škola:
Prvi slučaj: profesorka jedne škole, braneći školski dnevnik (svojinu škole, države), ali i svoje dostojanstvo, na primljeni udarac (?) koji joj je zadao njen učenik pokušavajući da joj otme dnevnik, uzvratila je šamarom. I gle slobode i pravde, u ime resornog ministarstva i države – učenik je opomenut a profesorka je dobila otkaz! Da, dobila je otkaz jer je branila integritet škole i države, ali i svoje dostojanstvo.
Drugi slučaj: profesorki u jednoj drugoj školi izvlače stolicu, nasilno, za vreme časa. Ona pada na pod, srećom ne povređuje kičmu i ne postaje telesni invalid, ali ćuti, ne reaguje. Đaci se smeju. Ona i dalje ćuti, ne reaguje – boji se otkaza. Trojka đačkih izvršilaca radova, kao i u prvom slučaju, „kače“ video snimak svog „uratka“. Škola, po odobrenju Ministarstva, nekako opominje učenike, jedan menja školu, a nastavnica ćuti jer, ako progovori, ugroziće svoju egzistenciju. Otkaz je surova realnost.
Oba slučaja, navedena po sećanju i teškim osećajem nepravde države prema svojim službenicima, profesorima, mali su uzorak onoga što se dešava u našim školama.
A ovo poslednje, koje je kulminiralo ubistvima, koja su plod, izgleda, dobre pripreme – u svakom pogledu, za sada usmerava reflektore javnosti na roditelje. Pritom zaboravljamo da je ovo rezultat, odnosno, novousvojenim govorom rečeno – ishod naše „borbe“ da ne skrenemo sa puta, ne onog Titovog, već ovog našeg bezalternativnog. Hodajući put Evrope (kao da smo neka zemlja u Africi), stalno se zaklinjemo da je to naš put kojim ćemo doći do civilizacijskih vrednosti zapadnog sveta, koji donosi blagostanje, novac bez rada koji ćemo dobiti kao milostinju, i zato je taj naš put bez alternative.
Pošto nam je sve ovo naša borba dala, sada, suočeni sa surovom istinom stanja u našem društvu, zapitajmo se ko je kriv i gde grešimo. Naravno, mnogo je krivaca, a među njima je i potpisnik ovoga teksta.
Ipak, mereći krivicu, moramo da ukažemo na one najodgovornije, sa nadom i verom da će se u njima probuditi ljubav i početi očima da vide a ušima čuju. A to su sami vrhovi: politički, verski, intelektualni.
Predsednik države, vlada i skupština Republike Srbije treba najzad da se sete da i putevi popločani dobrim namerama mogu da odvedu do pakla, i da ne usvajaju uvezene zakone koji ne odgovaraju našem kulturnom identitetu, odnosno počnu sa ukidanjem zakona koji su katastrofalni za čoveka i njegov rodni identitet, obrazovanje, kulturu. Takođe, primenom vokabulara u vladi, Narodnoj skupštini budu primer nekog drugog kulturnog obrasca. Time će lakše ukinutu skaradnosti koje mogu da se vide i čuju na televiziji, svih boja.
Patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Sinod i Sveti arhijerejski sabor ne treba da se skrivaju iza jednoglasnosti i straha da se čoveku kaže da je čovek, a volu da je vo. Ako je naša crkva izdržala mnogo teža i gora vremena, turski zulum, okupacije, unijaćenja i pri tome i po cenu života bila uz svoj srpski narod, koga je Sveti Sava krstio i u ponosan i radan narod stvorio, i sada može. Srpskom narodu je potrebna njegova pravoslavna vera, kao oslonac, sećanje i radost života. Svi pogledi i misli vernog naroda su uprte u našu Crkvu, od Njegove svetosti patrijarha srpskog pa do njihovog paroha koji im u kuću ulazi. To ne treba zaboraviti.
Intelektualni vrh, oličen u predsedniku Srpske akademije nauka i umetnosti i svim akademicima, uklapajući se u tokove i direktive zapadne civilizacije i njenih vrednosti, svojim tehnicizmom zapostavio je istraživanja i proučavanja vrednosti koje su dobre za srpski narod i njegov svetosavski kulturni identitet. Srpska akademija nauka, kao najviša intelektualna ustanova, prepustila je svoj narod drugima. Da li to čini slučajno ili namerno, to je pitanje, ali je činjenica da se povlači i povlađuje političkim i svakakvim drugim odlukama i zakonima koji su očigledno štetni po srpski narod.
Kada sve ovo znamo, da li možemo da kažemo da je za ovaj zločin kriva porodica? Ili su to možda, pre svega, kriva ova tri najvažnija segmenta našeg društva? Iako je politički vrh, kao dominantno vodeći – sa najvećom odgovornošću, ni ostala dva ne zaostaju mnogo za njim. Jer, ishod njihovog rada, u najcrnjim slikama, prikazan je danas, ovim masakrom deteta – nad decom.
Dugo će biti potrebno da se bar okrenemo prema putu povratka našim pravoslavnim, porodičnim i društvenim vrednostima. Teško će biti, ali taj napor moramo da učinimo.
Nenad Živanović je bio redovni profesor Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu, na predmetima Teorija i Istorija fizičke kulture, kao i filosofija fizičke kulture. Utemeljivač nove teorije –Teoantropocentrizma
Izvor: https://stanjestvari.com/2023/05/05/ishod-rada-masakr/
