(Фото EPA-EFE/HOSAM KATAN)
Ненси Фезер иницира измену „прописа о убрзавању дисциплинских поступака у савезној администрацији“ како би се лакше процесуирали тзв. „непријатеље уставног поредка“ у јавном сектору
Немачка влада се враћа агресивним империјалним ратним циљевима из 1914. године који су проузроковали Велики рат.
Циљ Немачке у контексту Украјинско-Руског рата мора бити пораз Русије; да би заштитила националну и европску безбедност!
Аутор: Лебрехт Гашпар
Читајући колумну доктора правних наука, Ралф Хохмана у недељнику „Наше време“ (Unsere Zeit) под насловом „Забрана професије 2.0“, нарочито уводног цитата министарка унутрашњих послова Ненси Фезер (СПД) у црвено-жуто-зеленој, тзв семафор коалицији на чијој је челу њен партијски колега Олаф Шолц, и која гласи: „Нећемо дозволити да наш демократски уставну државни поредак изнутра саботирају екстремисти“, сетио сам се свог подужег чланка „Рајхбиргерски пуч у Немачкој објављеног с краја прошле године поводом буресктне полицијске акције широм Немачке(https://sedmasila.rs/rajhsbirgerski-puc-u-nemackoj/
) у којем сам поводом хапшења судинице управног суда у Берлину, Бригит Малцек-Винкеман, и предходне афере везане за њену функцију, односно покушаја берлинских власти да је елиминишу из државне службе као неког ко није лојалан уставном поредку Немачке без обзира на професионалност с којом је обвљалa своју судијску функцију само зато што је као политички функционер и посланик АфД у Бундестагу исказивала своје мишљење, изнео своје мишљење о континуитету немачке праксе.
У свом исцрпном и чињеницама подкрепљеном чланку Ралф Хохман је потврдио моју тезу о континуитету становите политике. Додуше, Ралф Хохман се задржао у својим компарацијама само на приод 70-их година стављајући акцент заправо на актуелна, ни мало афирмативнa догађања покушавајући својим читаоцима да остави простор за самостално доношење закључака.
У чланку подсећа да је министарка унутрашњих послова Ненси Фезер иницирла измену „прописа о убрзавању дисциплинских поступака у савезној администрацији“ како би се лакше процесуирали тзв. „непријатеље уставног поредка“ у јавном сектору. Нова уредба, која има за циљ да поједностави дисциплинске поступке, у основи утиче на темељна људска и грађанска права око 200.000 савезних државних службеника. Међутим, с правом се може предвидети да ће и министарства унутрашњих послова савезних држава, која су одговорна за око 1.500.000 државних и локалних намештеника и служеника донети прописе какве је донела савезна влада. Узнемирујуће, зар не?
На нивоу дисциплинског поступка, наводи Хохман, иницијатива Фесерове има за циљ потребу олакшавања процедуре да се „непријатељи устава уклоне из јавне службе много брже него раније“. Истовремено, подсећа да савезно министарство унутрашњих послова и министри унутрашњих послова савезних држава већ годинама раде да уклоне критичка мишљења потенцијалних запосленика пре запошљавања и то већ при самом тесту за запошљавање. Ова се политика углавном спроводи путем псеудодобровољних „упитника“ у којима се испитује „подршка антиуставним организацијама“ која се налазе на листи Канцеларије за заштиту устава. За класификовање екстремизма довољно је ако је у упитнику наведена припадност организацији која је обухваћена, наравно тајним извештајем Канцеларије за заштиту устава. Сви који одбију да одговоре на питања елиминишу се из процедуре. Свако ко „вара“, па не да истинити одговор о својој припадности таквој „непоћудној“ организацији сноси ризик да проверу спроведе Канцеларија за заштиту Устава. У све већем броју савезних држава се одустаје од тестова и оваквих питања и уместо упитника, шаље се изравни стандардни захтеви Канцеларији за заштиту Устава за проверу сваког подносиоца захтева.
Измене правних прописа и кршење темељна људска грађанска и политичка права
„Баварска, Мекленбург-Западна Померанија, Доња Саксонија и Хесен су ту процедуру увеле за адвокате у државној служби“, каже овај колумниста. „Рајнланд-Палатинат, Сарланд и Саксонија је користе за пријаве за кандидате за полицијску службу. Бремен и Берлин тренутно планирају употребу за полицијске службенике док Бранденбург за целокупну јавну службу.“ Надаље износи: „Баварска, Мекленбург-Западна Померанија, Доња Саксонија и Хесен су га увели за адвокате у државној служби. И то упркос чињеници да је 1995. године Европски суд за људска права осудио СР Немачку управо због овакве праксе тражења правила. Он је то видео као кршење слободе изражавања и удруживања, а тиме и кршење Европске конвенције о људским правима.“
Удружење немачких управних судија (БДВР) већ су се одлучно изјаснили против поједностављења поступка.
Како каже кривичар и доктор правних наука, Ролф Хохман у својој колумни, „министарства унутрашњих послова полако враћају праксу која је била примењивана током 1970-их година.“
У свом, већ наведеном прошлогодишњем чланку констатиовао сам да је ова пракса оштро исказана након 1968. године и током 70-их спровођена од стране великог броја оданих службеника који су своја права полицијска искуства уз добро познати слоган „вршим само своју дужност“ стицали у националсоцијслтичкој полицији и гестапоу након 1933. године и њихових посвећених ученика. Томе бих у овом тренутку могао додати још само следеће: још само да се оформи нови концентрациони логор за непоћудне, нови Дахау и све ће бити као некад.
У својој колумни за разлику од мене у већ наведеном чланку, Ралф Хохман је акценат ставио на измене правних прописа којима су се успоставиле процедуре које имају за циљ, унаточ недвосмисленом ставу и осуди Европски суд за људска права такве праксе којом се крше темељна људска грађанска и политичка права. У мом фокусу су биле друге праксе проистекле из немачке историје и времена хладног рата који досежу и очигледно се оснажују у овом крајње турбулентном времену које корз ове праксе указују на неке нове политичке праксе. Но о томе нешто касније.
Ова законодавна иницијатива министарке унутрашњих послова Ненси Фезер, експонента црвено-жуто-зелене коалиције која деклеративно заговара европске вредности, је суштински наствак али и ретроградне ескалације вишедеценијске хладноратовске праксе на коју је, бар у јавности давно заборављена Макартиeва пракса, итекако оставила трагове. Но, можемо ићи и даље у прошлост. Вaља се потсетити да су нацисти паљењем зграде Рајхстага (der Reichstagsbrand) искористили за потпуно преузимање власти и стварање система у коме је Адолф Хитлер инаугурисао тоталитарну власт.
Паљење Рајхстага, поред осталог имало је за циљ елиминацију политичких противника. Исте ноћи ухапшено је око 4.000 непоћудних политичара, комуниста, социјалиста, социјалдемокртата и синдикалних руководиоца. Дан после пожара Хитлер је од председника Хинденбурга затражио и добио Декрет о пожару у Рајхстагу којим су суспендована већина грађанских слобода што је отворило пут прогону политичких противника. Овај декрет Хинденбург је донео на основу члан 48 Вајмарског устава чиме је суштински забио глогов колац у срце Вајмарске републике. Убрзо је проглашен Закон о посебним овлашћењима, почетком маја распуштени су синдикати, а нешто касније и све политичке партије.
Паљење Рајхстага је организовно и спроведено непосредно пред парламентарне изборе заказане за почетак марта 1933. З паљевину оптужени су комунисти који су поритом оптужени да су припремали оружани устанак против легитимних власти. Закључци али и паралеле могу се поставити. Непосредни резултати ове нацистичке ујдурме су били да су националсоцијалисти изашли на изборе под паролом „рат против марксизма“. О прогонима за вербалне деликте не би требало ни говорити. Дa, ту када већ спомињемо вербални деликт, ваља напоменути да се и он на мала врата прошле године увео у немачко кривично законодавство изменом и допуном одредбе параграфа 240 Кривичног законика.
Служба се није „одродила“ од историјског наслеђа!
Да се потсетимо шта сам својевремено написао: Савезна канцеларија за заштиту устава (Bundesamt für Verfassungsschutz – БфВ), једна од три немачких тајних обавештајних служба чији је најважнији задатак прикупљање и процена информација о деловању свих оних за које сумњају да делују против уставног поретка за који тврде да је оличење слободног и демократског друштва, те су под њеним надзором и праћењем били комунисти током првих година хладног рата (служба је формирана 1950. године с основним задатком надзора над активностима чланова Комунистиучке партије Немачке – КПД) и остали левичари а тек много касније и десничари. Да би се добила одговарајућа слика о генези ове службе није згорег овде навести да су многи високорангирани чланови нацистичких полицијских и паравојних служби уз подршку функционера као што је Ричард Геркен, шеф контраобавештајног одељења, иначе члан НСДАП -а од 1933. године који је радио у нацистичкком шпијунском апарату под заповедништвом Вилхелма Канарис, могли да буду ангажовани и унапређивани у тајној служби. И није био једини. Након што је 1955. окончан окупациони статут Немачке, а са њим и савезничка контрола БфВ, „професионалци“ који су своје искуство стицали у Гестапоу, СС или СД одредима су званично примљени у државну службу и на функције. До тог периода ангажман чланова НСДАП није био споран, што значи ни проблематичан. Током тих година удео бивших чланова у НСДАП-у и других нацистичких организација у БфВ али и другим државним службама кретао се од 25 до 30%. Немачки званичници су касније тврдили да је број припадника Гестапоа, СС и СД у поређењу са осталим безбедносним службама, БНД и Федералним уредом криминалистичке полиције, у БфВ био релативно мали. Да ли је то за њих тада била афирмативна чињеница или не, тешко је сада, након толико година одгонетнути. Међутим, и после 1955. у редовима БфВ било је и ратних злочинаца, као што је гестаповац Густав Баршдорф. Јасно је, њихово искуство и методи били су од помоћи окупационим властима, Американцима нарочито, али и касније, све до средине 70-их година прошлог века буржоаским властима су служили с подједнаком ревношћу. Колики су утицај нацистички кадрови адаприрани на нови „демократски европски поредак“ оставили својим ученицима и ученицима својих ученика, може се претпоставити. Уосталом ова акција итекако потсећа на акције против левичара током 60-их и 70-их година прошлог века, чак би могло асоцирати на оно што се догађало након нацистичког паљења Рајхстага само што је овај пут служба благовремено деловала па до упада ако не и паљења зграде Рајхстага, што стварног, што симболичног овај пут није дошло ако је стварно и било каквих планова у том правцу. У којој ће се мери пак очекивана суђења, уколико до њих буде дошло, моћи успоређивати са оним против Георгија Димитрова, имаћемо прилике да видимо а и да пратимо. Можда ће нас понешто асоцирати на суђења Урлике Мајнхоф, Андреасу Бадеру или Гудрун Енслин? Но, видећемо врло брзо. У сваком случају да се служба није „одродила“ од историјског наслеђа сведочи и чињеница да је релативно скоро обеладањено да је Савезна канцеларија за заштиту устава под своју паску држала, и да вероватно то још увек чини, икону немачке левице, Сахру Вагенкнехт без обзира што је савезна посланица у Бундестгу и јавно делује, као и њеног супруга Оскара Лафонтена, некадашнјег високог функционера СПД. Ова и оваква опаска с ове историјске дистнце можда би неком изгледала прилично проблематична, но да ствар не би остала на томе, ваљало би подсетити се на становита дешавања пре, током и након бурне 1968. године а нарочито током дешавања турбулентних 70-их година прошлог века. Вишегодишња навлачења око Закона о ванредним ситуацијамаса који је својом далекосежном обесправљеношћу и контролом грађана у евентуалном, оправдано је у ванпарламентарној опозицији будило асоцијацију на нацизам с једне стране и покушаје да се нађу адекватна решења.
Марш кроз институције је било једно од њих. Тај је метод артикулисао Руди Дучке 1967. године и чинио је дугорочну политичко-стратешку перспективу такозване Нове левице и више се односи на деконструкцију институција изнутра као и одстрањивање из њих реликта нацистичке прошлости. Истовремено, ова стратегија је предствљала врхунац студентског покрета 60-их година прошлог века који се поклопио са почетком процеса фрагментације и распада покрета и његове водеће организације, Социјалистичке немачке студентске уније. Међутим буржоаски режим је обезбедио механизам како би осујетио марш кроз институције. А тај механизам се није могао спровести управо без БфВ а оваплодио се уредбама које су онемогућавале запошљавања, заправо рада у државној служби свих оних за које је та служба проценила да представљају опасност по уставни поредак. Одлука савезне владе и влада држава чланица да провере кандидате за јавну службу на њихову лојалност уставу од 28. јануара 1972. године, позната је и као уредба о екстремистима, (Extremistenbeschluss). Циљ уредбе је био да се спречи запошљавање у јавној служби такозваних непријатеља устава. Изгледа да се у немачкој пракси није много променило јер о тој пракси сведочи управо и афера око својевременог покушаја берлинских власти да се из тих истих разлога онемогући рад у правосуђу Биргити Малзак-Винкеман, бившој посланици АфД.“
Од Русије одкинути Кавказ и Финску а пре свега Пољску и Украјину
Нарвно, било би претерано изједначавати Националсоцијалистичку немачку радничку партију (НСДАП) са садашњом владајућом коалицијом коју чине буржоаске странке: Социјалдемократи, Либерали (Слободни демократи) и Зелени при чему су Зелени потврђени заговорници ригидног односа према свима које они карактеришу екстремистима без обзира на евидентан континуитет одређених недемократских пракси. Овај чланак као и низ предходних на несумњив начин својом аргументацијом и анализама указују на чињеницу да се на немачкој политичкој сцени поред континуитета одређених пракси дешавају и становите ретроградне али и далекосежне тектонске промене које своје, рекло би се огољене појавне облике поприма услед глобалних политичких тензија изазваних Руско-Украјинским прокси ратом у којем евроатлантске глобалистичке стратешке структуре корпоративног империјалистичког капитализма преко добро контролисаних политичких експонената покушавају да онемогуће експанзију других, ништа мање експанзионизму склоних импаеријалистичких земаља које спроводе много мекше али зато дугорочно пројектоване политике. Притом не би ваљало занемарити и сукобљене интересе пре свега Америке и примарно Кине за овладавањем одређених нарастајућих тржишта попут азијских, латиноамеричких и афричких. Ни немачки капитал није ван тога, напротив. Немачка актуелна влада слабог и ни мало харизматиочног канцелара Олафа Шолца (ни приближно Ангели Меркел) као заступник интереса крупног, корпоративног капитала и његов репрезент, током последњих неколико година у оквиру глобалне политике коју диктирају Сједињене Америчке Државе, артикулише, или прецизније реафирмише и јасније исказује своју нову, заправо прилично стару источну политику одбацујући ону коју је инаугурисао Вили Брант. Додуше та стара политика усаглашених интереса немачке и руске привреде која је обезбеђивала конкурентност и доминантност немачкој привреди у оквиру Европске уније на бази јефтиних енергената, у постојећим конфликтним околностима више није била одржива. Немајући снаге да се одупре америчким притисцима, било је потребно редефинисати немачку источну политику у светлу обновљеног хладног рата али вратити се старој политичкој и пре свега економској империјалној стратегији. Да би ово било јасније ваљало би се подсетити дела немачког историчара Фриц Фишера који је у свом делу „Савез елите“ (О континуитету структура моћи у Немачкој 1871-1945. године) објаснио основе немачке политике чије је темеље чинила „тежња за привредно стапање централне Европе“ наравно под Немачком хегемонијом и перманентним ширењем у два правца, Европом и прекоморским територијама, по Африци и Азији али и Океанији. Тај програм артикулисан још у другој половини XIX века формулисао је 1915. године Фридрих Фрајхер вон Фалкенхаузен у контексту глобалних геополитичких односа што би Немачкој осигурало хегемонију на европском тржишту Овакав концепт централноевропске а потом и европске сфере утицаја невероватно кореспондира са настанком Европске заједнице за угаљ и челик (1952) и потом Европске економске заједницие (1958), наравно без изравних паралела али уз препознавање одређених економских интереса првенствено екиономских елита у хладноратовским условима. У глобалном контексту ратних циљева немачког Рајха, Царска Русија је заузимала посебно место. Да би се створила та европска или бар средњеевропска привредна целина, било је потребно потискивање Русије што више на исток и њено трајно слабљење путем одцепљења „неруских вазалних народа“. Већ 1914. године у документима Министарства спољних послова Рајха наведено је да од Русије треба одкинути Кавказ и Финску а пре свега Пољску и Украјину. Рајхсканцелар Бетман-Холвег порадио је на побуни Пољака и Украјинаца. Средином 1914. године Министарство спољних послова у Берлину је створило „Савез за ослобођење Украјине“ састављен од националистички оријентисаних група у емиграцији. Овакав став је у Рајхстагу имао пуну подршку левих либерала, католика и социјал-демократа док су конзервативци били за радикалнији. Ова политика кроз анексистичку политику била је од 1933. нарочито радикализована са Хитлеровом идеологијом крви и тла.
Русија је највећи безбедносни ризик у Европи
И ако управо наведен наратив који је низ година био потиснут, нарочито од времена Вилија Бранта у последњих неколико година, од повлачења Ангеле Меркел и победе владајуће коалиције у специфичним геополитичким околностима постаје владајући како међу политичким странкама тако и међу тзв невладиним „знанственим институтима“. СПД а нарочито Зелени и Либерали имају савремену верзију старог наратива. Тај наратив је недавно артикулисао др Стефан Мајстер шеф програма Међународног поретка и демократије Немачког друштва за спољну политику (ДГАП – Deutsche Gesellschaft für Auswärtige Politik) почетком децембра 2022. године у памфлету под насловом „Након источне политике – Поуке из прошлости као основа за нову политику Русије и источне Европе (Nach der Ostpolitik – Lehren aus der Vergangenheit als Grundlage für eine neue Russland – und Osteuropapolitik). Тај наратив одприлике звучи на следећи начин: Руски агресорски рат против Украјине показује неуспех кооперативне немачке источне политике у последњих 30 година; Русија је постала највећи безбедносни ризик у Европи; циљ Немачке у контексту Украјинско-Руског рата мора бити пораз Русије; да би заштитила националну и европску безбедност, Немачка мора извући поуке из прошлости, покренути радикално нови почетак у својој политици према Источној Европи и Русији са преузимањем водеће улоге у Европи. Ако томе додамо изјаву министарке спољних послова Аналене Бербок на дебати у Савету Европе која гласи: „Ми водимо рат против Русије, а не једни против других“, коју не може да ублажи ни релативизовање новог министра одбране Писторијуса који је говорио о индиректној умешаности Немачке у рат, ствари постају драматичније. Уосталом, недавно је не само Аналене Бербок већ и Олаф Шолц изрекао нешто слично. У сваком случају, на томе инистира и др Стефан Мајстер у својој псеудостручној анализи. Што он препоручује, немачка влада то увелико спроводи што под Бајденовим притиском што под унутрашњим притиском Зелених – циљ немачке политике мора бити победа Украјине, јачање њене одбрамбене способности, њена реконструкција и њена интеграција у ЕУ и НАТО што имплицитно етаблира уз америчко напуштање детанта нови хладни рат с неслућеном глобалном ратном опасношћу ширењем НАТО са евроатлантске и на пацифичку регију. Ако томе додамо да тзв. западне демократије здушно помажу сепаратистичке покрете извесних руских националних мањина на далеком истоку и у централним деловима земље те да се управо у чланицма ЕУ и НАТО, бившим земљама источног, совјетског блока сваке године одржавају редовни скупови тих, у суштини минорних невладиних политичких организација, паралена слика са већ споменутом источном политиком Рајха је употпуњена.
Оправдана незадовољства грађана
Уколико се са довољно пажње прате догађања у самој Немачкој и притом се пажња фокусира на економску и пре свега енергетску а потом и на социјалну политику владе с једне стране и с друге стране и на критичке тонове дела гласне опозиције јер, део је опопзиције исувише тих (ЦДУ/ЦСУ) и са дозираним, пре свега социјалним наративом, могу се уочити поражавајући резултати углавном по становништво, оне најсиромашније радничке слојеве, све сиромашније средње слојеве али и предузетнике, мале привреднике и мала и средња предузеће. Инфлација која је већ увелико премашила психолошку границу од 10%, енормна повећања цене енергената, велика задуженост државе што ће у будућности оптеретити огромну већину становништва како статистике говоре али и званични подаци не дотичу најбогатије, прошле и ове године њихови профити астрономски расту, исплаћују се милијарде дивиденди. Уосталом, довољно је редовно пратити објаве једне од најпопуларнијих немачких политичарки и честог госта немачких електронских медија, Сахре Вагенкнехт уочиће се све последице такве политике по огромну већину становника Немачке али и на корист убедљиве мањине, власника крупног капитала који стичу енормно увећане профите на терет радништва и осиромашених средњих слојева.
Очито је, ово стање неспорно највише погодује крупном капиталу и његовим гласноговорницима, корумпираним политичарима и уско с њима повезаним државним медијима. И што би ишта у томе мењали? На страну што је војној и пратећој индустрији на банковни рачун као и енергетском сектору прикачен рог изобиља.
На политичкој сцени се пак уочавају извесна комешања и блага померања расположења јавности али и гласачког тела. Са извесношћу се може устврдити да се ради не толико о инерцији гласачког тела колико о несналажењу услед снажне медијске аганде прорежимских електронских и штмпаних медија с једне стране али и због мера које постојећа влада чини низом социјалних мера како би анулирала оправдана незадовољства грађана и којима је у повољним временским околностима избегла ескалацију најављене „вруће немачке јесени“. Ипак, тенденције су јасне. Расположење немачког јавног мњења и изборног тела се покреће и та се кретња убрзавају. Тако, на последњих пет земаљских избора, рачунајући и последње, Берлинске, либерали односно Слободни демократи (ФДП) који су у савезној влади итекако уочљиви, нису ни на једним прошли цензус. Левица оптерећена својим унутрашњим проблемима је на и око цензуса и како је уочљиво са трендом континуираног опадања поверења и подршке бирачког тела. Исто се то миже мање-више рећи и за СПД. Чудно јесте имајући у виду раст антиратног расположења међу грађанима али Зелени су стабилни у свом, рекло би се бар у политичком смислу зомбираном гласачком телу које осим еколошког наратива или пре би се рекло страха од климатских промена, тешко да ишта друго виде. У таквим околностима посве је нормално да једна од лидерки Зелених, министарка Аналене Бербок, без икаквог зазора изјави како ће урадити оно што је наумила без обзира што се то не свиђа њеним гласачима чиме само подкрепљује већ толико пута изречену оцену да је западно капиталистичко друштво европску вредност која се још увек колоквијално зове демократија карикирало те да је, у овом случају немачко друштво очигледно поринуто дубоко у постдемократске воде. Уосталом, ко је довољно наиван да помисли да ће оних 10% најбогатијих дозволити да о њиховом новцу и богатсву одлучју оних 90% сиромашних? Иако је покушај како левице, тако и деснице да перманентним демострацијама тзв. „вруће јесени“ уздрма владу доживео неуспех, глобалне околности не иду дугорочно на руку канцелару Шолцу и милитантној зеленој компанији те они благовремено покушавају да изменама изборног закона благовремено предупреде успон и добре изборне резултате у овом тренутку најснажнију опозициону коалицију (ЦДУ/ЦСУ) које им омогућава постојећи изборни закон. То исто важи и за Левицу која је иовако испод цензуса услед најновијих унутарстраначких сукоба и очекиваног расплета о чему ћемо још писати у наредним колумнама.
