. Где смо данас? Сви ми, наравно, и ја са узалудном потрагом за темама друштвене стварности.
. Ови горе су се збунили, а ми доле нећемо или не можемо да схватимо да стварно умиремо.
. Нико да одступи од глупости, похлепе и охолости. Покој нам души
„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
На почетку писања ЛОШИХ СТРАНА СТВАРИ нисам имао у виду смрт. Сви смо били живи и живахни, врло расположени да новонасталу ситуацију искористимо за јачање вештине са којом се рађамо: способности непогрешивог дијагностификовања политичких прилика и састава фудбалске репрезентације. Надао сам се да ћу недостатак страсти да кадрирам у политици и селектирам у фудбалу искористити да апострофирам лоше стране ствари и унесем мало ватре у успавану дијалошку атмосферу којом доминирају монолози самозваних свезнадара. Где смо данас? Сви ми, наравно, и ја са узалудном потрагом за темама друштвене стварности које су се ређале брзином спремности зле невидљиве руке да озбиљно наруши националну предиспозицију непогрешивости.
Када су сеоски шерети упитали мрзовољног проту да ли се умире, он је незадовољно одговорио да се паучина хвата на звона. Када је прeминула попадија, ожалошћени супруг пожалио се мештанима да су “црни дани” закуцали јер у селу сваког дана неко умре. Превише дискурзивна, као и свака прича у којој смрт служи као фигура, али свакако говори болну истину. Свакога дана неко умре а да није сазнао разлог своје смрти. Редовне смрти долазиле су из редовних животних предвидљивости. Погађале су ближње. Савременике су више контекстуализовале у односу на биолошке законитости. Данашњу смрт нико не разуме. Како год да је организовано друштво високог нивоа остварења социјалних функција јавних институција или је реч о недовољно развијеним облицима обавезних друштвених задатака бриге о припадницима скупа, смрт походи планету изван наше неспремности да је разумемо као изванредне и непредвиђене догађаје на које смо навикли. Изгледа да нема помоћи. Ови горе су се збунили, а ми доле нећемо или не можемо да схватимо да стварно умиремо. Изгледа да сам без икакве заслуге пронашао најлошију страну најлошије ствари. Не зна се коме је горе: онима који не знају шта би са собом, шта би са нама и шта ће са короном, а не би да се склоне са места које више не заслужују, или нама који остварујемо своја људска права на “црни петак”, слободу окупљања, спремни да их бранимо пред скупштином или на одређеним телевизијама, неразумевајући да обилато помажемо људско право да глупо и пре времена умремо. Неко нас посматра и ужива у первертираности. Нико да одступи од глупости, похлепе и охолости. Покој нам души.
