Пише: Емило Лабудовић
Скоро да не прође дан а да се јавност не згрози над неким насилничким чином чија бестијалност често иде ивицом смрти, а неријетко је и пређе. Насиље над женама, насиље над дјецом, вршњачко насиље… облици и форме чији је заједнички именитељ: терор јачих над слабијима. „Извођачи“ ових гнусних „радова“, појединци или групе, су разне животне доби (недавно је група малишана у вртићу „организовано“ тукла вршњака), разног социјалног статуса и различитог интелектуалног нивоа, али карактеристика која их уједначава јесте мањак друштвене свијести и одговорности и вишак адреналина усмјереног ка најнижем, животињском, инстикту.
Мотиве и коријене насилничког порива, појединачног и колективног, социолози и психолози још увијек нијесу успјели да дефинишу до краја, али су једнодушни у оцјени да им је коријен у свеукупној друштвеној патологији коју разни појединачни разлози додатно оснажују. Сиромаштво, слабост институција дрштва, општа клима несигурности само су зачин тој огавној друштвеној чорби. А као општедруштвени феномен, нормално је, насиље је присутно у свим ћелијама друштва, породици, школи, радном мјесту, улици…
Чињеница да се њиме „баве“ и још увијек слинаве шврће из вртића само говори да смо, не само у том погледу, дотакли дно и да смо у проблему до грла.
Мучне сцене насиља какво не приличи ни животињама, захваљујући модерној технологији, одомаћиле су се и сликом и ријечју у нашој свакодневици до мјере да се чини како смо као друштво огуглали на све. Реакција траје дан, два, а онда се губи интересовање и за жртве и за силеџије, до њиховог новог оргијања. Повика на наводно благ однос судства према починиоцима акта насиља само је дјелимично оправдана. Чињеница је да је истражни тужилац недавно најновије медијске звијезде насилништва пустио да се „бране“ са слободе мада је знао, или је морао знати, да су вишеструки, снимком доказани, повратници у силеџијству, али то је само кап у мору општег расула у овој области. Али, чак и најстрожије казне према силеџијама само су санкционисање последица али не и сузбијање зла у коријену. Јер, не заборавимо, акт насиља се често дешава у присуству „публике“ која здушно ужива, навија, и снима сцене које би сваког иоле нормалног натјерале на повраћање.
То стање друштвене свијести у којем изостаје саосјећајност и солидарност са жртвом, одсуство сагледавања последица, од којих су оне на души дубље и неизлечивије од физичких болова, није од јуче. Живимо у свијету насиља и обиљежених жртава, свијету у којем нема мјеста готово ни једном људском, моралном, друштвено одговорном акту. Осим вербалне осуде, друштво најчешће остаје глуво и слијепо на понор у који срља. Јер, само кретен није могао да предвиди да ће белведерске оргије и стално „прозивање душаа“ с врха власти, прије или касније, „легитимном метом“ учинити навијачке мајице и заставе. Јер, ето, долазе са „непријатељске територије“. Оне албанске и УЧК се, наравно, у то не убрајају. Само будала још може да вјерује да смо, као појединци или групе, другачији и другачије по било чему, системски заштићени кад насилници долазе из породица оних који су се заклели, и за то плаћени, да нас штите без разлике. А имамо их по глави становника више него најригиднији државни системи у свијету.
Она морална начела која је дефинисао још Марко Миљанов очигледно су – историја. Трка за такозваним „западним вриједностима“ учинила нас је друштвом без вриједности (осим новца, наравно), друштвом у којем је стид изгубио право грађанства. И само је питање када ће појединци или групе, оружјем на улици, у школама, установама, почети да истјерују неку своју „правду“ или лијече неке своје фрустрације. И док год рефлектори јавности буду уперени само на починиоце, док год жртве своју неизлечиву бољку понижености и увријеђености буду боловале у тами своје начете свијести, све док буде срамота бити нормалан, скроман и нејак, све ћемо дубље тонути у блато и клоаку првобитног чопора гдје безбол палице и песнице одређују друштвену хијерархију.
Далеко од тога да знам решење, знам макар одакле треба почети. Неопходно је да се крене у повратак међусобног повјерења, грађанске трпељивости, социјалне тананости за оне који немају, ријечју: вријеме је да се помиримо. А помирени лакше ћемо пливати и тражити обалу са више сунца које припада свима. Први корак у том правцу мора бити пад онога који је у наше грађанско јединство и националну толеранцију забо глогов колац. А кад са њим оде и чопор оних који реже из својих брлога, вербалне и оне друге силеџије, онда ће процес повратка међу нормалне већ ићи некако.
