Партнери Србија
Ауторке:Ивана Јапунџа,Милица Ћирић
Једна од главних тема крајем прошле године било је школство. Међутим, није се радило о томе да је нека од реформи из протеклих година дала конкретне резултате. Радило се, по ко зна који пут, о насиљу у школи, али овог пута жртва није било дете, већ професорка.
На друштвеним мрежама проширио се снимак ученика који професорки Техничке школе из Трстеника Марији Стевановић измичу столицу. Управо то што је видео доспео на друштвене мреже разлог је томе што је шира јавност сазнала за понижавајућу ситуацију у којој се нашла професорка.
„Здравствених проблема, о томе могу да напишем роман“, гласио је одговор Марије Стевановић на питање о проблемима које јој је изазвао снимак измицања столице.
Уследила је бурна реакција и тражење казни за насилне ученике, али и њихове родитеље. Тражена су брза решења, а деловало је да ће тако одреаговати и Министарство просвете.
Иако психичко, физичко, па и дигитално насиље у школама није ретко, наставници се због страха, али и многих других разлога, устручавају да о њему говоре.
Мали број случајева насиља се пријављује
Гађање папирићима, увреде, лупање школских клупа или директно насиље, представљају „арсенал“ непријатних ситуација које су постале реална опасност наставног кадра у Србији. Премда је насиље усмерено према наставницима и наставницама присутно, о њему се говори тек онда када неки од случајева доспе у медије.
У раду Насилно понашање ученика према наставницима у средњој школи из 2018. године, истраживање је показало да у Србији око 80 одсто професора који раде у средњим школама, током школске године, доживи неки од облика насиља. Такође се наводи да је оно најчешће вербално, док је у 2017. години 15 одсто професора претрпело уништавање личне имовине, крађе па и физичког нападе.
Међутим, од јануара до децембра 2022. године Министарство просвете је обавештено о само два случаја у којима су ученици били насилни или су се непримерено опходили према наставницима. Председник Форума београдских гимназија Александар Марков објашњава да је проблем то што велики број случајева пролази испод радара.
Да Вас подсетимо: Зашто нисам пријавила
„Проблем је што велики број случајева никада не стигне до министарства. Друга врста проблема је непостојање података о томе каква је била реакција на појаву насиља, односно које мере су предузете у конкретним ситуацијама. Министар Бранко Ружић је недавно излазио са статистичким подацима о броју насилних догађаја, али нигде није говорио о томе какав је био епилог истих“, указује Марков.
Механизми заштите на папиру
Упркос недостатку података који би указали на (не)учесталост оваквих случајева, проблем је препознат. Детаљна процедура кажњавања насилних ученика налази се у Закону о основама система образовања и васпитања. Заштита запослених дефинисана је Правилником о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање. Према овом документу, када је ученик насилан према запосленом, директор је дужан да обавести родитеље и центар за социјални рад. Осим тога, мора да покрене васпитно-дисциплински поступак, да изрекне меру и да, уколико постоје елементи кривичног дела или прекршаја, поднесе пријаву тужилаштву, односно прекршајном суду.
Један од брзих одговора на насиље из Трстеника биле су и предложене мере усвојене на седници Радне групе за превенцију и спречавање насиља у систему образовања и васпитања, која је одржана крајем године. Међутим, да би се предложене мере и спровеле у стварности, неопходно је изменити листу законских и подзаконских аката. Марков сматра да ни најбољи закони немају никакав ефекат уколико остану само мртво слово на папиру.
„И до сада је законска регулатива пружала могућност да се реагује на појаве насиља, али проблем заташкавања је свеприсутан и уместо да се поступа у складу са законом, насилно понашање се гура под тепих, а онда се као бумеранг врати свима“, објашњава Марков.
Ипак, нису сви задовољни ни тренутним законским решењима. Независни синдикат просветних радника Војводине затражио је пооштравање Закона о кривичном поступку тако што би се дефинисала и кривична одговорност за напад на запосленог у образовању. Осим тога, у овом синдикату су се заложили и за то да ученик може да буде суспендован и упућен кући за тај наставни дан.
Да Вас подсетимо: Младен се убио због ОВОГ снимка? (ВИДЕО)
„Оцена из владања мора бити много значајнија него сада. Дисциплински поступци морају бити краћи и функционалнији. Неопходно је посебно дефинисати казну за злоупотребу мобилних телефона (уместо неизводљиве контроле доношења у школу) или било ког другог уређаја којим ученици тајно снимају наставнике, а посебно дефинисана казна следи за евентуално дељење тако снимљених садржаја. Упозорење на казну у случају злоупотребе таквих уређаја, мора бити јасно уочљиво у свакој учионици и другим просторијама установе, а заташкавање таквих случајева, мора бити јасно и оштро санкционисано“, навели су у НСПРВ.
Изгубљени ауторитет
Иако је школа образовна установа, често се заборавља на њен васпитни карактер. Осим родитеља, професори морају да изграде ауторитет и поставе адекватне границе понашања, каже психолошкиња и професорка на Филозофском факултету у Београду Тамара Џамоња Игњатовић.
„Наставници треба да имају такав ауторитет да до насиља не дође. Тај ауторитет се заснива на узајамном поштовању и поверењу, као и компетентности наставника. Ако до тога дође, наставник треба да делује одлучно, али без агресије и вређања, већ да јасно стави до знања где су границе“, указује Џамоња Игњатовић.
Међутим, када до насиља дође, реакција наставника се разликује, неки делују у афекту, а неки настоје да смире ситуацију. Александар Марков каже да, иако постоји низ обука за реаговање у конфликтним ситуацијама, то није довољно.
„Просветни радници нису у довољној мери обучени како да реагују у случајевима насиља. Они немају много простора за реакцију и све се своди на то да смире ситуацију и да избегну физички напад. Уколико се догоди физички напад, најбоље је да се удаље из учионице или позову помоћ јер свака другачија реакција, према законској регулативи, води ка дисциплинској одговорности наставника“, додаје Марков.
Одговорност сноси читаво друштво
Да Вас подсетимо: БИРН: Тешић продаје оружје фирми која ради за Пентагон, упркос санкцијама САД
Насиље је стално присутно, али је у данашњем времену много видљивије. Тамара Џамоња Игњатовић указује на то да је агресија постала модел понашања који се често презентује младима – од медија до доносилаца одлука. Ипак, постоји могућност да деца и сама трпе насиље, да имају друге проблеме у породици које „маскирају“ агресивним понашањем.
Из тог разлога, кључ је у превентивном раду са децу. Џамоња Игњатовић пажњу скреће на едукације које се баве ненасилном комуникацијом, решавањем конфликата, али би требало да постоје и радионице са школским психолозима. Након групног рада, следује индивидуални рад са децом и породицама у саветовалиштима.
„На крају крајева, може се радити и на системском нивоу, кроз друштвене промене које не подржавају насилно решавање сукоба“, закључује Џамоња.
По свему судећи, системска промена ће морати да сачека још неко време. Последња вест у случају малтретиране професорке из Трстеника говори о томе да су насилни ученици враћени у школу због процедуралне грешке, док је просветна радница и даље код куће зато што, како је речено, нема снаге за улазак у образовну установу. У таквој поставци ствари, поставља се питање – ко заиста измиче столицу просветарима?
Izvor: https://www.koreni.rs/nasilje-nad-prosvetarima-sistemsko-izmicanje-stolice/
