Ponekad je i noću sanjao tu čašicu, iskrsavala je pred njim ogromna i otvorena, kao kapija nebeskog dvorca u koju je ulazio na konju ili leteći na leđima labuda; s njim je ceo svet leteo i galopirao i, privučen čarolijim, polako klizio u čudesne ponore gde se svako očekivanje ispunjavalo i svaka slutnja pretvarala u istinu.

                                                                                                             Herman Hese

Autor: Milovan Šavija

Još pre mnogo godina lutajući sporednim i zabačenim drumovima centralne Britanske Kolumbije zaustavio sam se, možda ne slučajno, pored jedne klupe, što se izdigla poput nekog monumenta na uskom proširenju pored prašinjavog puta, nadnesenom nad strmom padinom obraslom makijom i oskudnim grmljem koji se obično mogu naći u onim krajevima gde obilno sunčevo zračenje ne dozvoljava vlagi pristigloj od retkih kiša da se dugo zadrži u tlu. To mesto mi se na prvi pogled učinilo neobičnim. A njegove neobjašnjive privlačnosti sam sve više postajao svestan sedeći na klupi i zamišljeno posmatrajući prostranu dolinu na čijem dnu se rasprostrlo veliko, moru nalik, jezero leškareći na majskom suncu i zaneseno, poput nekog ogromnog živog bića, uživajući u svojoj grandioznoj pojavi i lepoti panoramskog prizora, što ga je moglo priuštiti nekom usamljenom putniku koji bi ga, sa nekog od okolnih visova primetio naslutivši tračak tajne koju je u sebi krilo.

 A kao sledeći nagoveštaj tajne na samom obodu tog čudnog proširenja, nalik nekom treperavom oreolu, poigravali su se pod naletima laganog povetarca bokori tek rascvetalih perunika. U plesu njihovih ljubičastih i žutih glavica ispruženih na ivici strmog ponora, a istovremeno utkanih u podnožje prizora što se nazirao u pozadini, bilo je i magije kojoj se teško moglo odupreti, ali i neke maglovite slutnje koju je još teže bilo izbeći. Zagledan u dubinu nežne cvetne čašice jedne od perunika u pokušaju da se barem deo slutnje pretvori u opipljivu predodžbu onoga što se u tom ambisu moglo kriti, samo neznatnim skretanjem pogleda u daljinu nad kojom su u svojoj tajanstvenosti lebdele perunike, otkrivala se vizura realnosti voćnjaka i vinograda što su se nizali dole u podnožju prema obali jezera okružujući seoce, čiju su pastoralnu periferiju činili. A ta realnost kao da je pružala oskudan nagoveštaj rešenja one slutnje što je nikla poput tih čudesnih cvetova iz tajne jezera Okanagan. Okovan tim iskustvom tom mestu sam se redovno vraćao svake od narednih godina, i to uvek krajem maja jer sam znao da će me tu čekati perunike ali i nada da će se tajna jednog dana početi sama razotkrivati.

Da bi se doprlo makar do praga rešenja tajni, kojima život ne samo da obiluje, nego bi bez njih bio mnogo siromašniji, potrebno je ponekad zaroniti duboko u prošlost gde se uglavnom začinju koreni, kako vizuelnog sveta, kojeg smo savremenici, tako i njegovoh duhovnih manifestacija. A u toj prošlosti 30. decembra 1855. godine u Hjustonvilu u Ontariju, na mestu koje će deceniju kasnije postati osnivačkim delom  zemlje po imenu Kanada, rodio se Džon Mur Robinson. Pripadao je porodici imućnih Britanaca koji su, ne u potrazi za srećom već prosto ugodnijim i izazovnijim životom, još od početka 19 veka počeli masovnije naseljavati one istočne delove severnoameričkog kontinenta još uvek u posedu imperije. Stoga nije izneneđenje da je škole i univerzitete pohađao u susednoj američkoj državi Njujork. Nakon što je stekao sve potrebne diplome prema uhodanom klišeu britanske aristokratije 19 veka, proveo je 4 godine kao nastavnik u rodnom Ontariju, pre nego što je u potpunosti sazreo i stekao zadovoljavajuće iskustvene kvalifikacije potrebne za preuzimanje uloge u razvoju zemlje čiji su se mladost i ambicije u potpunosti poklapale sa njegovim.

Kao i ne mali broj njegovih savremenika on je ishodišnu tačku svoje sudbine prepoznao na zapadu zemlje sa kojom je zajednički rastao, sazrevao i širio – zemlja teritorije, a on vidike. Vođen tom u to vreme veoma popularnom, ali i neodoljivom privlačnom silom, 1879. godine se obreo u Manitobi, tačno na pola puto do cilja, to jest zapada. Tu je u narednoj deceniji ostvario impresivnu karijeru. Bivao je za kratko vreme i vlasnikom i editorom najpoznatijih novina provincije, predavao u najprestižnijim školama, preuzimao značajna zaduženja u državnoj upravi, izborivši se čak i za mesto člana parlamenta Manitobe. A povrh svega ostalo mu je dovoljno vremena da se ogleda u poslu kupovine i preprodaje zemljišnih poseda i građevinskih objekata, što mu je verovatno omogućilo da uporedo sa javnim prestižom uvećava i materijalno bogatstvo.

Tu u samo blago naboranim ravnicama kanadske prerije se 1882. godine, moglo bi se reći tačno na vreme, oženio sa Elizom Lipset, lokalnom devojkom iz fine kuće, u čije besprekorno poreklo i kvalitete ne treba sumnjati. Ona će mu narednih godina i decenija ne samo ostati verna, nego će ga pratiti do kraja svog života, te mu usput izroditi osmoro dece, tri sina i pet kćeri. Treba napomenuti da u ta davna vremena porodice sa toliko dece nisu bile odraz primitivizma i niske svesti, kao što će postati u dalekoj budućnosti poznatijoj kao 21 vek, već pre izraz vizije, dalekosežnosti u posmatranju života, te prisustva nagona za uvećavanjem ljudskih resursa i vrednosti koji su bili neophodni za opsluživanje i širenje prosperiteta zemlje gotovo neograničenih potencijala. Tako je Džon Mur Robinson, pre nego što je nastavio svoje, sudbinskom niti vođeno, putovanje na zapad, ostvario sigurno mnogo više od onoga što je od njega očekivala porodica iz koje je potekao, ali i klasa kojoj je pripadao.

 To putovanje se naravno završilo u Britanskoj Kolumbiji, na obali jezera Okanagan 1890. godine. Tu se završilo putovanje, ali ne i misija gospodina Robinsona. Taj deo misije, koji će se protegnuti u narednih skoro pola veka, će predstavljati ne samo najvažniji deo istorije oblasti Okanagan, nego će na fascinantan način uticati na ono što ta dolina danas predstavlja.

Kada je gospodin Robinson stigao na obalu jezera Okanagan tu je zatekao uglavnom rančere stočare koji su na oskudnim pašnjacima predela poznatog po suvoj klimi napasali svoja mršava stada. On je odmah uočio da od te vrste posla dugoročno ne može biti velike koristi, a kamoli profita. Već od prvih dana je počeo kampanju ubeđivanja lokalnih stočara da se okanu jalovog posla, te da se okrenu uzgoju voća, za koje je uočio da postoje idealni, kako tlo, tako i klimatski uslovi. Sunčanih dana je bilo u izobilju, doduše ne baš mnogo padavina. Ali oblast je obilovala mnoštvom malih vodotokova, kao i nepresušnim rezervoarom jezerske vode, od kojih se umešnom irigacijom mogao relativno lako, ali i jeftino, stvoriti raj za biznise poznate po imenima: voćarstvo i vinogradarstvo.

Gospodin Robinson nije gubio vreme samo u ubeđivanju, nego se i sam latio posla. Iz Kelone, u to vreme jedinog većeg naselja u centralnom i južnom Okanaganu, gde je započeo svoju kampanju među stočarima, prebacio se na zapadnu obalu i kupio nekoliko stotina jutara zemlje, isparcelisao je i snabdeo vodom pomoću irigacije. Onima koji su ga u to vreme sretali, njegove priče da će na toj, na prvi pogled jalovoj zemlji obrasloj polupustinjskim niskim grmljem uskoro rađati voćke, ličile su na dečije bajke. Ali čudo se desilo. Ne samo da su voćke počele rađati obilne, sočne i slatke plodove, nego je uskoro na obali jezera stvoreno seoce koje danas predstavlja jedan od najprosperitetnijih malih gradića u oblasti Okanagan. Iz njegovog imena Pičland ( Peachland) neće biti teško dokučiti po kojem se voću proslavio, znajući da reč: peach, znači breskva.

To je naravno bio tek početak, i to uspešan, priče o transformaciji okanaganskog kraja u voćarsko-vinogradarski bastion Britanske Kolumbije i Kanade, zahvaljujući neobjašnjivom izlivu vizionarske energije gospodina Robinsona. Vođen tom energijom primetio je da idući na jug zapadnom obalom jezera zemlja postaje još pogodnija za voćarstvo. Po njegovoj prvoj proceni najmanje 10.000 jutara jalovih brežuljaka i visoravni iznad jezera moglo bi se veoma lako pretvoriti u voćnjake. Samo sedam godina kasnije na tom mestu nikao je Samerland, a na 11.000 jutara voćnjaka raslo je preko 400.000 stabala bresaka, jabuka, nektarina, šljiva i kajsija.

Ličilo je to na trenutke na pravu čaroliju. Gde god je gospodin Robinson bacio pogled nerađajuća suva zemlja obrasla sparušenim busenima trave se zahvaljujući irigaciji pretvarala u plodno poljoprivredno tlo. Nicali su preko noći voćnjaci i vinogradi, a među njima sela iz kojih će uskoro nastajati gradovi. Stočari sa svojim stadima su netragom nestali iz vidikruga, a obale jezera Okanagan su postale najprivlačnije odredište doseljenika iz Ontarija i ostalih delova zemlje Kanade koji, zahvaljujući čudima što ih je iza sebe ostavljao gospodin Robinson, ali i njegovom strastvenom propagandnom aktivnošću, nisu više u potrazi za mestom sa blagom klimom upirali pogled ka Kaliforniji. Okanagan je u to vreme početkom

20-og veka postao kanadska Kalifornija, a sam Robinson ga je u svojim promocijama ponekad nazivao i Italijom Kanade.

I mada su čarolije koje je do tog trenutka gospodin Robinson ostavio iza sebe bile dovoljne da tajnu Okanagana učine dovoljno izazovnom, njena konačna dimenzija će se moći sagledati tek na drugoj, istočnoj obali, tačno prekoputa Samerlanda. Tamo se on uputio nakon što je zapadna obala pretvorena u jedan gigantski voćnjak. A tu je konačno našao i mesto gde će završiti svoju voćarsku misiju osnivanjem i trećeg grada, ali i prebivalište u kojem će provesti ostatak života. Nakon što su okolne padine već bile prekrivene voćnjacima i vinogradima, na obali niklo seoce sa 250 duša, a na novosagrađenom drvenom doku pristajali prvi parni brodovi dovodeći posetioce željne rekreacije i razonode, gospodina Robinsona je mučilo pitanje kako da to mesto nazove. Istočni Samerland je bilo ime koje se prvo nametalo, mada je razmišljao i o imenu Brajton bič, u spomen grada iz koga su Robinsonovi došli u Severnu Ameriku.

I onda se desio jedan od onih dogaćaja koji svojom tajanstvenošću, ali i neospornom mistikom ostavljaju dubok i trajan trag u budućnosti, otvarajući jednu večnu pozornicu na kojoj se nagađanjima, promišljanjima i pokušajima odgonetanja nikada neće moći sagledati kraj. Te sudbonosne noći 1907. godine gospođa Gilespi, jedna od najprominentnijih medija Američke spiritualističke crkve, držala je u svojoj kući seansu na koju su po običaju bili pozvani najviđeniji i najugledniji ljudi Okanagana. Pošto je sudbina igrala veoma značajnu ulogu u organizaciji seanse nije bilo teško pogoditi da se na njoj našao i gospodin Robinson.

Poznato je da na spiritualističkim seansama, poput te koja se odigrala na obali jezera Okanagan, obično glavnu ulogu igraju duhovi. Te noći na vrhuncu transa u gospođu Gilespi je ušao duh velikog poglavice indijanskog plemena Sijuks poznatog kao “Veliki los”. On je na očigled prisutnih glasom gospođe Gilespi govorio o ljubavi prema svojoj voljenoj ženi po imenu Naramata, a koju je od milja zvao: Osmeh Manitua. Seansa je ostavila dubok dojam na sve prisutne, a pogotovu na gospodina Robinsona koji je, ne mogavši se oteti utisku da se dogodilo nešto izuzetno, gotovo vanzemaljskih i čak proročanskih dimenzija, nepokolebljivo odlučio da najnovijem mestu koje je osnovao, i u kojem se naselio, da ime: Naramata.

Međutim, reč Naramata, koja je trebalo da ovekoveči poslednji u nizu poduhvata gospodina Robinsona, neće nikada, kako načinom na koji je nastala, tako i značenjem čije poreklo će ostati prekriveno velom tajne, prestati intrigirati maštu stanovnika oblasti Okanagan. Jer nikada sa sigurnošću neće moći biti potvrđeno da se žena poglavice Sijuksa “Veliki los” zaista zvala Naramata. Postoji također tumačenje da se reč Naramata, koja na jeziku australijskih urođenika znači: mesto na vodi, nesvesno ušetala u glavu gospođe Gilespi, jer je njen prvi muž bio Australijanac. A po jednom drugom mišljenju reč nepoznatog porekla je dejstvom energije oslobođene tokom seanse isplivala na površinu iz zabrana memorije nekog od prisutnih. Ili je jednostavno u tišini zamračene prostorije izronila niotkuda na krilima imaginacije. Tako će pitanje da li je reč ovozemaljskog ili možda vanzemaljskog porekla ostati da lebdi u eteru sve do danas, ali istovremeno i pothranjuje ponos stanovnika tog neobičnog mesta, koji će u misteriji njegovog imena nalaziti pre razlog za čast nego kletvu.

A ta Naramata je ono seoce okruženo voćnjacima i vinogradima koje se pre mnogo godina ukazalo iza vrata što su delila stvarnost neprevaziđene lepote nežnog i tananim žilicama prožetog platna cvetne čaše perunike, od nadrealnog sveta u čijim dubinama se svaki pokušaj približavanja pretvarao u nejasnu slutnju i nerešivu zagonetku. A da bi se shvatila možda sakrivena simbolika koja je baš na to mesto ko zna odakle prenela te cvetove sa svim onim mogućim i hipotetičkim svetovima što su se nazirali iz njihovih čašica, bilo je potrebno spustiti se u Naramatu i prepustiti njenom svetu umotanom u čaroliju vanzemaljskog imena koji se kroz vizuru perunika činio još nestvarnijim.

A kada se iz tog sveta perunika, koje će ostati da na svojim dugim, vitkim, zelenim vratićima plešu u nečujnom ritmu vetra, lagano kao padobranom preko padina prekrivenih tek ispupalim voćkama i vinovom lozom, spustite na obalu dočekaće vas jedna od onih slika ovekovečenih na slikarskim platnima ili fotografijama autora sa naglašenim umetničkim ambicijama. To su one slike koje odišu odsustvom pokreta, mirom koji razgaljuje dušu i tišinom koja se sluti okom. To su slike koje bi skrenule vašu pažnju na par kratkih trenutaka, misli možda čak i nešto duže, ali koje bi vam, ako biste kojim čudom postali njihovim delom, sigurno dosadile već posle nekoliko minuta.

Naramata tako danas više liči na idilični pejsaž koji se preselio u stvarnost, pobegavši sa neke  uramljene slike obešene na zidu jedne od onih mondenskih galerija. Ona može pružiti neočekivanu priliku zaljubljenicima u čari realne lepote da svoja sanjarenja i fantazije, dok stoje pred slikom njenog ideala, jednoga dana našavši se u njoj stvarno i dožive. Ona se takva verovatno ne bi uklopila u ideal koji je možda u glavi imao gospodin Robinson kada ju je pre više od sto godina u zanosu širenja voćarstva osnivao. Ali je onom neopisivom  slutnjom, koja će zračiti iz svakog trena provedenog u njoj, ona svakako ostala dostojna svoga imena.

I kada u toj magičnoj šetnji kroz tu nestašnu sliku dođete do onog parka na zapadnoj obali, u kojem se romantika sunčevih zalazaka ispoljava na jedan od onih načina koji čak i najbolje predstavnike klase pesnika i opisivača lepote ostavlja često razoružanim, zastaćete sigurno u čudu pred četvorokrakim kamenim monumentom, što se poput nesrazmerno uveličanog repera izdigao iz parkovskog travnjaka. Nesavršeno čulo vida će bezuspešno pokušavati da nazre nevidljivu transferzalu što je povezivala nepomični kameni cvet sa bokorom nežnih balerina koje su gore na planini sigurno još uvek plesale svoju igru večne radosti. A misao će, ne bivajući nikako obeshrabrena vizuelnom nemoći oka, početi svojim nitima plesti mrežu simbolike sakrivene u imaginarnom univerzumu sačinjenom od kamenih latica monumenta, cvetnih čaša perunika i mesta iznad kojeg su se sreli, a koje možda u njihovoj vezi pokušava da doživi tajnu svoga imena.

Ležeći tačno na mestu gde su se pripadnici naroda Silks vekovima okupljali, a beli doseljenici stigli brodovima i kopnom pre stotinjak godina, monument svojom pojavom, ali i kompozicijom nosi u sebi višeslojnu simboliku.

Uklesani u četiri kruga od crnog granita imidži: medveda okrenutog severu, salmona ka zapadu, saskatun jagoda ka istoku i gorkog korena ka jugu, predstavljaju izraz dubokog poštovanja, ali i brige za ono na čemu je od najranije istorije počivala egzistencija ljudi naroda Silks, lovaca i sakupljača. Ti granitni imidži kao da plutaju na sfernoj školjki kornjače što se izdiže iz vode – temelja i izvora života, istovremeno noseći na sebi svu težinu zemlje i kamena, sažimajući život iz vazduha, vatre i sunca, reflektujući istovremeno mudrost, viziju, dovitljivost i duh ljudi zainteresovanih za unapređenje kvaliteta, ali i samoodržanje života na Zemlji.

Četiri latice od koralnog granita, izvirući između crnih okruglih granitnih očiju, pružaju poput stubova čvrst i snažan oslonac zajedništvu sveprožimajuće životne energije izražene kroz kolektivni spirit svih životnih formi. Ili se možda u njima naziru četiri starca koja pokušavaju svoju mudrost preneti na mlađe generacije pomažući im na putu ostvarenja uravnotežene budućnosti.

A spiralni kameni duh od belog mermera izrastao na samom vrhu kornjačinih leđa, izdignuvši se ka laticama kao da u svojoj spiralnoj formi krije pozitivnu snagu istorijskog kretanja, asocirajući na cikličnost života izraženu u rastu i promenama kroz beskrajno smenjivanje godišnjih doba i neprimetno proticanje vremena, ali i evolutivnu stazu koja je povezala minerale, biljke, životinje i čoveka u jedno jedinstveno putovanje zvano život, potekao iz ničega, a ustremljen  vrhom spirale ka nepoznatom cilju.

Ta mreža simbolike će nastaviti da se plete i prepliće sa svakim misaonim naporom da se pronađe logičko uporište u tom svetu u kojem je opstanak moguć jedino uz pomoć intuicije. Opijeni mirisom jorgovana u koji će te utonuti kada se udaljite od zagonetnog monumenta i prepustite šetnji kroz neprobojnu tišinu ulica nećete ni primetiti da vam sa ozarenog lica ne silazi neki čudan osmeh, i da ste ne osetivši stigli do praga onih vrata. Jer: “Svaka pojava na zemlji predstavlja jedan simbol, a svaki simbol jedna otvorena vrata kroz koja duša, ako je spremna, može da uđe u središte sveta… Svaki čovek s vremena na vreme nađe ova otvorena vrata, svako pre ili kasnije shvati da je sve što vidi jedan simbol iza koga stoje duh i večni život. Ali samo malobrojni prođu kroz ta vrata i odbace privid u zamenu za intuitivnu unutrašnju istinu”, pričao je nekada davno Herman Hese.

Nikla u zanosu gospodina Robinsona, nagoveštena u plesu perunika, čvrsto utemeljena u viševekovnom iskustvu mnogih generacija naroda Silks, ušuškana u tajnu vlastitog imena, Naramata je možda ono mesto o kome ste čitavog života sanjali, i gde vas čekaju ona magična vrata.

(Iz knjige „Putovanja, putovanja”, Albatros plus, 2016.)