Понекад је и ноћу сањао ту чашицу, искрсавала је пред њим огромна и отворена, као капија небеског дворца у коју је улазио на коњу или летећи на леђима лабуда; с њим је цео свет летео и галопирао и, привучен чаролијим, полако клизио у чудесне поноре где се свако очекивање испуњавало и свака слутња претварала у истину.

                                                                                                             Херман Хесе

Аутор: Милован Шавија

Још пре много година лутајући споредним и забаченим друмовима централне Британске Колумбије зауставио сам се, можда не случајно, поред једне клупе, што се издигла попут неког монумента на уском проширењу поред прашињавог пута, наднесеном над стрмом падином обраслом макијом и оскудним грмљем који се обично могу наћи у оним крајевима где обилно сунчево зрачење не дозвољава влаги пристиглој од ретких киша да се дуго задржи у тлу. То место ми се на први поглед учинило необичним. А његове необјашњиве привлачности сам све више постајао свестан седећи на клупи и замишљено посматрајући пространу долину на чијем дну се распрострло велико, мору налик, језеро лешкарећи на мајском сунцу и занесено, попут неког огромног живог бића, уживајући у својој грандиозној појави и лепоти панорамског призора, што га је могло приуштити неком усамљеном путнику који би га, са неког од околних висова приметио наслутивши трачак тајне коју је у себи крило.

 A као следећи наговештај тајне на самом ободу тог чудног проширења, налик неком треперавом ореолу, поигравали су се под налетима лаганог поветарца бокори тек расцветалих перуника. У плесу њихових љубичастих и жутих главица испружених на ивици стрмог понора, а истовремено утканих у подножје призора што се назирао у позадини, било је и магије којој се тешко могло одупрети, али и неке магловите слутње коју је још теже било избећи. Загледан у дубину нежне цветне чашице једне од перуника у покушају да се барем део слутње претвори у опипљиву предоџбу онога што се у том амбису могло крити, само незнатним скретањем погледа у даљину над којом су у својој тајанствености лебделе перунике, откривала се визура реалности воћњака и винограда што су се низали доле у подножју према обали језера окружујући сеоце, чију су пасторалну периферију чинили. А та реалност као да је пружала оскудан наговештај решења оне слутње што је никла попут тих чудесних цветова из тајне језера Оканаган. Окован тим искуством том месту сам се редовно враћао сваке од наредних година, и то увек крајем маја јер сам знао да ће ме ту чекати перунике али и нада да ће се тајна једног дана почети сама разоткривати.

Да би се допрло макар до прага решења тајни, којима живот не само да обилује, него би без њих био много сиромашнији, потребно је понекад заронити дубоко у прошлост где се углавном зачињу корени, како визуелног света, којег смо савременици, тако и његовох духовних манифестација. А у тој прошлости 30. децембра 1855. године у Хјустонвилу у Онтарију, на месту које ће деценију касније постати оснивачким делом  земље по имену Канада, родио се Џон Мур Робинсон. Припадао је породици имућних Британаца који су, не у потрази за срећом већ просто угоднијим и изазовнијим животом, још од почетка 19 века почели масовније насељавати оне источне делове северноамеричког континента још увек у поседу империје. Стога није изненеђење да је школе и универзитете похађао у суседној америчкој држави Њујорк. Након што је стекао све потребне дипломе према уходаном клишеу британске аристократије 19 века, провео је 4 године као наставник у родном Онтарију, пре него што је у потпуности сазрео и стекао задовољавајуће искуствене квалификације потребне за преузимање улоге у развоју земље чији су се младост и амбиције у потпуности поклапале са његовим.

Као и не мали број његових савременика он је исходишну тачку своје судбине препознао на западу земље са којом је заједнички растао, сазревао и ширио – земља територије, а он видике. Вођен том у то време веома популарном, али и неодољивом привлачном силом, 1879. године се обрео у Манитоби, тачно на пола путо до циља, то јест запада. Ту је у наредној деценији остварио импресивну каријеру. Бивао је за кратко време и власником и едитором најпознатијих новина провинције, предавао у најпрестижнијим школама, преузимао значајна задужења у државној управи, изборивши се чак и за место члана парламента Манитобе. А поврх свега остало му је довољно времена да се огледа у послу куповине и препродаје земљишних поседа и грађевинских објеката, што му је вероватно омогућило да упоредо са јавним престижом увећава и материјално богатство.

Ту у само благо набораним равницама канадске прерије се 1882. године, могло би се рећи тачно на време, оженио са Елизом Липсет, локалном девојком из фине куће, у чије беспрекорно порекло и квалитете не треба сумњати. Она ће му наредних година и деценија не само остати верна, него ће га пратити до краја свог живота, те му успут изродити осморо деце, три сина и пет кћери. Треба напоменути да у та давна времена породице са толико деце нису биле одраз примитивизма и ниске свести, као што ће постати у далекој будућности познатијој као 21 век, већ пре израз визије, далекосежности у посматрању живота, те присуства нагона за увећавањем људских ресурса и вредности који су били неопходни за опслуживање и ширење просперитета земље готово неограничених потенцијала. Тако је Џон Мур Робинсон, пре него што је наставио своје, судбинском нити вођено, путовање на запад, остварио сигурно много више од онога што је од њега очекивала породица из које је потекао, али и класа којој је припадао.

 То путовање се наравно завршило у Британској Колумбији, на обали језера Оканаган 1890. године. Ту се завршило путовање, али не и мисија господина Робинсона. Тај део мисије, који ће се протегнути у наредних скоро пола века, ће представљати не само најважнији део историје области Оканаган, него ће на фасцинантан начин утицати на оно што та долина данас представља.

Када је господин Робинсон стигао на обалу језера Оканаган ту је затекао углавном ранчере сточаре који су на оскудним пашњацима предела познатог по сувој клими напасали своја мршава стада. Он је одмах уочио да од те врсте посла дугорочно не може бити велике користи, а камоли профита. Већ од првих дана је почео кампању убеђивања локалних сточара да се окану јаловог посла, те да се окрену узгоју воћа, за које је уочио да постоје идеални, како тло, тако и климатски услови. Сунчаних дана је било у изобиљу, додуше не баш много падавина. Али област је обиловала мноштвом малих водотокова, као и непресушним резервоаром језерске воде, од којих се умешном иригацијом могао релативно лако, али и јефтино, створити рај за бизнисе познате по именима: воћарство и виноградарство.

Господин Робинсон није губио време само у убеђивању, него се и сам латио посла. Из Келоне, у то време јединог већег насеља у централном и јужном Оканагану, где је започео своју кампању међу сточарима, пребацио се на западну обалу и купио неколико стотина јутара земље, испарцелисао је и снабдео водом помоћу иригације. Онима који су га у то време сретали, његове приче да ће на тој, на први поглед јаловој земљи обраслој полупустињским ниским грмљем ускоро рађати воћке, личиле су на дечије бајке. Али чудо се десило. Не само да су воћке почеле рађати обилне, сочне и слатке плодове, него је ускоро на обали језера створено сеоце које данас представља један од најпросперитетнијих малих градића у области Оканаган. Из његовог имена Пичланд ( Peachland) неће бити тешко докучити по којем се воћу прославио, знајући да реч: peach, значи бресква.

То је наравно био тек почетак, и то успешан, приче о трансформацији оканаганског краја у воћарско-виноградарски бастион Британске Колумбије и Канаде, захваљујући необјашњивом изливу визионарске енергије господина Робинсона. Вођен том енергијом приметио је да идући на југ западном обалом језера земља постаје још погоднија за воћарство. По његовој првој процени најмање 10.000 јутара јалових брежуљака и висоравни изнад језера могло би се веома лако претворити у воћњаке. Само седам година касније на том месту никао је Самерланд, а на 11.000 јутара воћњака расло је преко 400.000 стабала бресака, јабука, нектарина, шљива и кајсија.

Личило је то на тренутке на праву чаролију. Где год је господин Робинсон бацио поглед нерађајућа сува земља обрасла спарушеним бусенима траве се захваљујући иригацији претварала у плодно пољопривредно тло. Ницали су преко ноћи воћњаци и виногради, а међу њима села из којих ће ускоро настајати градови. Сточари са својим стадима су нетрагом нестали из видикруга, а обале језера Оканаган су постале најпривлачније одредиште досељеника из Онтарија и осталих делова земље Канаде који, захваљујући чудима што их је иза себе остављао господин Робинсон, али и његовом страственом пропагандном активношћу, нису више у потрази за местом са благом климом упирали поглед ка Калифорнији. Оканаган је у то време почетком

20-ог века постао канадска Калифорнија, а сам Робинсон га је у својим промоцијама понекад називао и Италијом Канаде.

И мада су чаролије које је до тог тренутка господин Робинсон оставио иза себе биле довољне да тајну Оканагана учине довољно изазовном, њена коначна димензија ће се моћи сагледати тек на другој, источној обали, тачно прекопута Самерланда. Тамо се он упутио након што је западна обала претворена у један гигантски воћњак. А ту је коначно нашао и место где ће завршити своју воћарску мисију оснивањем и трећег града, али и пребивалиште у којем ће провести остатак живота. Након што су околне падине већ биле прекривене воћњацима и виноградима, на обали никло сеоце са 250 душа, а на новосаграђеном дрвеном доку пристајали први парни бродови доводећи посетиоце жељне рекреације и разоноде, господина Робинсона је мучило питање како да то место назове. Источни Самерланд је било име које се прво наметало, мада је размишљао и о имену Брајтон бич, у спомен града из кога су Робинсонови дошли у Северну Америку.

И онда се десио један од оних догаћаја који својом тајанственошћу, али и неоспорном мистиком остављају дубок и трајан траг у будућности, отварајући једну вечну позорницу на којој се нагађањима, промишљањима и покушајима одгонетања никада неће моћи сагледати крај. Те судбоносне ноћи 1907. године госпођа Гилеспи, једна од најпроминентнијих медија Америчке спиритуалистичке цркве, држала је у својој кући сеансу на коју су по обичају били позвани највиђенији и најугледнији људи Оканагана. Пошто је судбина играла веома значајну улогу у организацији сеансе није било тешко погодити да се на њој нашао и господин Робинсон.

Познато је да на спиритуалистичким сеансама, попут те која се одиграла на обали језера Оканаган, обично главну улогу играју духови. Те ноћи на врхунцу транса у госпођу Гилеспи је ушао дух великог поглавице индијанског племена Сијукс познатог као “Велики лос”. Он је на очиглед присутних гласом госпође Гилеспи говорио о љубави према својој вољеној жени по имену Нарамата, а коју је од миља звао: Осмех Манитуа. Сеанса је оставила дубок дојам на све присутне, а поготову на господина Робинсона који је, не могавши се отети утиску да се догодило нешто изузетно, готово ванземаљских и чак пророчанских димензија, непоколебљиво одлучио да најновијем месту које је основао, и у којем се населио, да име: Нарамата.

Међутим, реч Нарамата, која је требало да овековечи последњи у низу подухвата господина Робинсона, неће никада, како начином на који је настала, тако и значењем чије порекло ће остати прекривено велом тајне, престати интригирати машту становника области Оканаган. Јер никада са сигурношћу неће моћи бити потврђено да се жена поглавице Сијукса “Велики лос” заиста звала Нарамата. Постоји такођер тумaчење да се реч Нарамата, која на језику аустралијских урођеника значи: место на води, несвесно ушетала у главу госпође Гилеспи, јер је њен први муж био Аустралијанац. А по једном другом мишљењу реч непознатог порекла је дејством енергије ослобођене током сеансе испливала на површину из забрана меморије неког од присутних. Или је једноставно у тишини замрачене просторије изронила ниоткуда на крилима имагинације. Тако ће питање да ли је реч овоземаљског или можда ванземаљског порекла остати да лебди у етеру све до данас, али истовремено и потхрањује понос становника тог необичног места, који ће у мистерији његовог имена налазити пре разлог за част него клетву.

А та Нарамата је оно сеоце окружено воћњацима и виноградима које се пре много година указало иза врата што су делила стварност непревазиђене лепоте нежног и тананим жилицама прожетог платна цветне чаше перунике, од надреалног света у чијим дубинама се сваки покушај приближавања претварао у нејасну слутњу и нерешиву загонетку. А да би се схватила можда сакривена симболика која је баш на то место ко зна одакле пренела те цветове са свим оним могућим и хипотетичким световима што су се назирали из њихових чашица, било је потребно спустити се у Нарамату и препустити њеном свету умотаном у чаролију ванземаљског имена који се кроз визуру перуника чинио још нестварнијим.

А када се из тог света перуника, које ће остати да на својим дугим, витким, зеленим вратићима плешу у нечујном ритму ветра, лагано као падобраном преко падина прекривених тек испупалим воћкама и виновом лозом, спустите на обалу дочекаће вас једна од оних слика овековечених на сликарским платнима или фотографијама аутора са наглашеним уметничким амбицијама. То су оне слике које одишу одсуством покрета, миром који разгаљује душу и тишином која се слути оком. То су слике које би скренуле вашу пажњу на пар кратких тренутака, мисли можда чак и нешто дуже, али које би вам, ако бисте којим чудом постали њиховим делом, сигурно досадиле већ после неколико минута.

Нарамата тако данас више личи на идилични пејсаж који се преселио у стварност, побегавши са неке  урамљене слике обешене на зиду једне од оних монденских галерија. Она може пружити неочекивану прилику заљубљеницима у чари реалне лепоте да своја сањарења и фантазије, док стоје пред сликом њеног идеала, једнога дана нашавши се у њој стварно и доживе. Она се таква вероватно не би уклопила у идеал који је можда у глави имао господин Робинсон када ју је пре више од сто година у заносу ширења воћарства оснивао. Али је оном неописивом  слутњом, која ће зрачити из сваког трена проведеног у њој, она свакако остала достојна свога имена.

И када у тој магичној шетњи кроз ту несташну слику дођете до оног парка на западној обали, у којем се романтика сунчевих залазака испољава на један од оних начина који чак и најбоље представнике класе песника и описивача лепоте оставља често разоружаним, застаћете сигурно у чуду пред четворокраким каменим монументом, што се попут несразмерно увеличаног репера издигао из парковског травњака. Несавршено чуло вида ће безуспешно покушавати да назре невидљиву трансферзалу што је повезивала непомични камени цвет са бокором нежних балерина које су горе на планини сигурно још увек плесале своју игру вечне радости. А мисао ће, не бивајући никако обесхрабрена визуелном немоћи ока, почети својим нитима плести мрежу симболике сакривене у имагинарном универзуму сачињеном од камених латица монумента, цветних чаша перуника и места изнад којег су се срели, а које можда у њиховој вези покушава да доживи тајну свога имена.

Лежећи тачно на месту где су се припадници народа Силкс вековима окупљали, а бели досељеници стигли бродовима и копном пре стотињак година, монумент својом појавом, али и композицијом носи у себи вишеслојну симболику.

Уклесани у четири круга од црног гранита имиџи: медведа окренутог северу, салмона ка западу, саскатун јагода ка истоку и горког корена ка југу, представљају израз дубоког поштовања, али и бриге за оно на чему је од најраније историје почивала егзистенција људи народа Силкс, ловаца и сакупљача. Ти гранитни имиџи као да плутају на сферној шкољки корњаче што се издиже из воде – темеља и извора живота, истовремено носећи на себи сву тежину земље и камена, сажимајући живот из ваздуха, ватре и сунца, рефлектујући истовремено мудрост, визију, довитљивост и дух људи заинтересованих за унапређење квалитета, али и самоодржање живота на Земљи.

Четири латице од коралног гранита, извирући између црних округлих гранитних очију, пружају попут стубова чврст и снажан ослонац заједништву свепрожимајуће животне енергије изражене кроз колективни спирит свих животних форми. Или се можда у њима назиру четири старца која покушавају своју мудрост пренети на млађе генерације помажући им на путу остварења уравнотежене будућности.

А спирални камени дух од белог мермера израстао на самом врху корњачиних леђа, издигнувши се ка латицама као да у својој спиралној форми крије позитивну снагу историјског кретања, асоцирајући на цикличност живота изражену у расту и променама кроз бескрајно смењивање годишњих доба и неприметно протицање времена, али и еволутивну стазу која је повезала минерале, биљке, животиње и човека у једно јединствено путовање звано живот, потекао из ничега, а устремљен  врхом спирале ка непознатом циљу.

Та мрежа симболике ће наставити да се плете и преплиће са сваким мисаоним напором да се пронађе логичко упориште у том свету у којем је опстанак могућ једино уз помоћ интуиције. Опијени мирисом јоргована у који ће те утонути када се удаљите од загонетног монумента и препустите шетњи кроз непробојну тишину улица нећете ни приметити да вам са озареног лица не силази неки чудан осмех, и да сте не осетивши стигли до прага оних врата. Јер: “Свака појава на земљи представља један симбол, а сваки симбол једна отворена врата кроз која душа, ако је спремна, може да уђе у средиште света… Сваки човек с времена на време нађе ова отворена врата, свако пре или касније схвати да је све што види један симбол иза кога стоје дух и вечни живот. Али само малобројни прођу кроз та врата и одбаце привид у замену за интуитивну унутрашњу истину”, причао је некада давно Херман Хесе.

Никла у заносу господина Робинсона, наговештена у плесу перуника, чврсто утемељена у вишевековном искуству многих генерација народа Силкс, ушушкана у тајну властитог имена, Нарамата је можда оно место о коме сте читавог живота сањали, и где вас чекају она магична врата.

(Из књиге „Путовања, путовања”, Албатрос плус, 2016.)