Накнадна памет

Накнадна памет

Спласнула је дневнополитичка хајка настала говором имама из Козарца – Амира Махића, који је на врло ружан и негативан начин говорио о Светом Сави, али и утицају Православне цркве. Међутим и поред чињенице, да овај ексцес као и извињење имама полако одлази у заборав, остаје вјечно питање употребе, односно толерисања говора мржње, као наше свакодневнице, која се како сада свједочимо налази и у сакралним (вјерским) објектима.

Пише: Мухамед Ковачевић

Џамијска слобода говора

Уистину је занимљиво на који начин се као гром из ведра неба на дневнополитичкој сцени и свим медијским порталима појавио један имам из малог повратничког мјеста. Потенцирам занимљиво, јер су хутбу (говор) коју одржава имам на централној молитви петком, вјерници дужни да слушају, а не снимају. Ипак да је ријеч о обратној појави и да се помодарство технологије увукло и у круте вјерске праксе, говори управо овај примјер. Сада остаје питање, колико је то штетно, а колико корисно за ширу друштвену заједницу, посебно ону која не припада истом религијском свјетоназору. А посебно питање би било колико то користи и самом имаму, који се налази на мјесту које је довољно близу једном од највећих стратишта припадника његове вјерске и етничке групе из протеклог рата. Питање мотива говора имама, иако потпуно ирелевантно, важно је посматрати из угла једне тенденције националистичке хегемоније код Бошњака, која се управо рађа и уоквирује у вјерским просторијама и уз помоћ вјерских службеника Исламске заједнице. Новина у овом случају је исказивање таквог понашања у ентитету РС, који се сада већ и званично у очима прије свега сарајевских поглавара из политичког, али и вјерског врха, гледа као страни (туђи) териториј. Но сам Козарац је врло специфично мјесто, искључиво због чињенице, да је повратак у ову општину огроман и да та општина представља ријетку „оазу“ бошњачке већине у поменутом ентитету. Управо због тога се и спорни говор (хутба) у којој се погрдно говори о припадницима и утемељитељима других вјерских институција, гледа кроз призму оправданости или чак и пожељног понашања.

Наша драга жртва

Ипак, институције РС нису хтјеле тек тако прећи преко овог инцидента, посебно имајући у виду формалну израженост Српске православне цркве, која је искористила овај инцидент, да се „формално“ повуче из међурелигијског вијећа БиХ, које одавно не представља никакву значајну институцију и чији је рад тотално обесмишљен и неупотребљив за друштвени напредак и бољитак. Управо та институција требала је да на основу међурелигијске сарадње учини напоре и створи темеље да се овакви ексцеси не догађају, да се дође до извињења за пријашње ексцесе и нечасне радње, које се вежу уз вјерске институције и њихове званичнике, но као што рекох, од тога није било ништа. Биће на крају да се након што поменуто вијеће није успјело да наметне свој модалитет политичког дјеловања или боље речено политичког утицаја, оно угушило и нестало у сопственој бирократији бескорисних формалистичких церемонија. Но, ако међурелигијско вијеће није хтјело да ради свој посао, сазнали смо да постоје друге институције које су спремне да попуне тај вакуум. Ту првенствено мислим на један занимљив феномен, да се у цијели инцидент, посебно након укључивања полицијских институција РС, укључила и замјеница министра за људска права и избјеглице – Душка Јуришић, која је јавно подржала имама из Козарца, захтијевајући престанак даље криминалистичке обраде над истим. Овај преседан, говорећи језиком обичних грађана у БиХ, гдје једна особа за коју се сматра да припада српском етничком корпусу, а долази из Федерације БиХ, брани имама из ентитета РС, који је вријеђао припаднике управо тог корпуса, истиче горе наведени феномен, гдје се мањинске групе из појединих дијелова БиХ, труде доказати на било који начин већинским групама као „исправне“ или што би се рекло „поштене“ опције, чак и по цијену прихваћања чина вријеђања сопствене етничке групе. Оваква врста политичке „коректности“ директна је посљедица етничког чишћења и нажалост, постаје уобичајна политичка пракса којој свједочимо, која иде чак и дотле да се зарад стицања угледа и освајања позиција на разним друштвеним нивоима, мијења чак и етничка припадност. Поред овог, важно је овдје истаћи и чињеницу, да је ово први случај да је секуларна и то државна власт, стала на страну једног вјерског службеника, бранећи га од репресије, што је такођер један занимљив феномен, много занимљивији него чињеница, да се непромишљени имамов говор правда чињеницом да је он жртва, односно повратник.

Шта нас чека сутра?

Питање говора мржње и његова употреба у јавном простору једно је од најважнијих постратних питања у БиХ. Свједоци смо да постоји каква таква законска регулатива, која је за сада само пусто слово на неком папиру, што значи да не постоје репресивне мјере за очигледна кршења закона и многобројне примјере, гдје се чак позива на кориштење силе и угрожавање сигурности. Занимљиво је да и поред те чињенице многи политичари, умјетници и друге медијске личности често посежу за управо оваквим начином комуникације, свјесни да за њега неће кривично одговарати. Наш виртуелни свијет преплављен је безбројним примјерима изношења мржње на вјерској и националној основи, ту су и графити као посљедњи вид заокруживања цјелине и у „реалном свијету“. Неко би коначно требало да се бави рјешавањем тих питања, али отворено питање гласи: Ко је тај неко? Државне, па и ентитеске институције, односно министарства очигледно не желе да се ухвате с тим укоштац, то не желе ни вјерске институције. То значи да је остао још само невладин сектор, као посљедње упориште, гдје би се могле покренути ствари и кренути у борбу с овом пошашћу. Док се то не деси, ми ћемо читати текстове о изједначавању кривице, односно о изједначавању тезе о томе да су сви одговорни или зашто неко од оних који је требало да одговарају, никада није одговарао. Или зашто су они који је требало да говоре и осуђују овакве ексцесе, шутјели. На крају ће нам се виновници ексцеса, који на ноге дигну цјелокупну бх. јавност, представљати као поштени покајници, гдје ће нам се уз своје надређене уредно смјешкати на агенцијским сликама, говорећи да се након вријеђања довољно јавно покајати и извинити. Управо овакав примјер оставља отворена врата огромној манипулацији, али и дубљим и већим потенцијалним сукобима, гдје се по истом моделу нека друга вјерска заједница може обрачунавати преко својих службеника и на крају јавно покајати, без икаквих реперкусија. Значи, могућност успостављања новог „зачараног круга“ је ту пред нама, остаје нам само да чекамо неки нови дан, неког новог имама, или фратра или било којег другог вјерског поглавара, да у одајама своје вјерске куће презентује мрак, мрак који живимо задњих преко 30 година и који никако да ишчезне.

 Izvor: https://impulsportal.net/index.php/kolumne/drustvo/36004-naknadna-pamet

Podelite sa drugima:

Povezani članci