Примјер плоче од глине на којој је забиљежен пољубац 1800 године прије нове ере (фото: Тхе Бритисх Мусеум/ЦЦ БY-СА 4.0)
Истраживачи су анализирали древне изворе и открили су да први забиљежени пољубац потиче из Месопотамије прије 4.500 година.
Писани извори из Месопотамије сугеришу да су љубљење у вези са сексом практиковали народи древног Блиског истока прије 4.500 година. Изворе су анализирали истраживачи са Универзитета у Копенхагену и Универзитета у Оксфорду у новом чланку објављеном у часопису Сциенце.
Ранија истраживања су показала да су најранији докази о љубљењу уснама код људи настали на веома специфичној географској локацији у Јужној Азији, прије 3.500 година. Одатле се можда проширио на друге области, истовремено убрзавајући ширење вируса херпеса симплекса 1.
Први пољубац давно забиљежен
Али према истраживачима из студије, који се ослањају на низ писаних извора из најранијих месопотамских друштава, љубљење је већ било добро успостављена пракса прије 4.500 година на Блиском истоку.
„У древној Месопотамији, што је назив за ране људске културе које су постојале између ријека Еуфрата и Тигра у данашњем Ираку и Сирији, људи су писали клинастим писмом на глиненим плочама. Хиљаде ових глинених плочица су преживјеле до данас и садрже јасне примјере да се љубљење сматрало дијелом романтичне интимности у древним временима. Баш као што је љубљење могло бити дио пријатељства и односа чланова породице“, рекао је др Троелс Панк Арбол, стручњак за историју медицине у Месопотамији.
Он наставља: „Стога, љубљење не треба сматрати обичајем који је настао искључиво у било ком појединачном региону и одатле се проширио, већ се чини да се практиковао у више древних култура током неколико миленијума.”
Др Софи Лунд Расмусен додаје: „У ствари, истраживање боноба и шимпанзи, најближих живих рођака људи, показало је да се обје врсте љубе. Што може да укаже да је пракса љубљења основно понашање људи, објашњавајући зашто се могу наћи у различитим културама.”
Пољубац као потенцијални преносилац болести
Поред свог значаја за друштвено и сексуално понашање, пракса љубљења је можда играла ненамјерну улогу у преношењу микроорганизама. Тиме су се потенцијално ширили вируси међу људима.
За ширење херпес симплекс вируса 1 истраживачи вјерују да је убрзано увођење пољупца довело до тога.
„Постоји значајан корпус медицинских текстова из Месопотамије, од којих неки помињу болест са симптомима који подсјећају на вирус херпес симплекса 1“, примјетио је др Арбол.
Он додаје да су древни медицински текстови били под утицајем разних културних и религиозних концепата. Због тога се они не могу читати на прави начин.
„Ипак, занимљиво је примјетити неке сличности између болести познате као бу’схану у древним медицинским текстовима из Месопотамије и симптома изазваних инфекцијама херпес симплексом. Бу’схану болест се првенствено налазила у или око уста и грла, а симптоми су укључивали пликове у или око уста, што је један од доминантних знакова херпес инфекције.”
„Ако је пракса љубљења била широко распрострањена и добро успостављена код низа древних друштава, ефекти љубљења у смислу преношења патогена вјероватно су били мање-више константни“, каже др Расмусен.
Истраживачи сматрају да ће будући резултати, који ће произаћи из истраживања древне ДНК, неизбежно довести до дискусија о сложеним историјским развојима и друштвеним интеракцијама. Посебно попут оних да ли је љубљење у уста био покретач раног преноса болести, преноси портал Све о археологији.
